Од 2015.године, све јавне личности и сви грађани који не подржавају америчку хегемонију и Бакирову исламистичку политику су предмет агресивног надзора тајних служби: прислушкивања, праћења, ухођења и подметања из Сарајева.

Они који чине те радње, разним мјерама руше уставни поредак земље а увјеравају јавност да баш тиме бране државу. Моћ Бакира Изетбеговића посљедица је удруженог наступа, партнерства и отворене сарадње коју су са Бакиром и СДА успоставили неки наводни Срби из Савеза за промијене (СДС-ПДП-НДП) који као политичке слуге, поносно, батргају институцијама власти у Сарајеву служећи, помажући или често и окрећући главу од отворених напада на Републику Српску. Та наказна власт је од првог дана управо испољавала ту неподношљиву, радикалну, фашисоидну политику, коју је осмислио и у наслијеђе своме сину Бакиру, странци СДА и своме народу, оставио Алија Изетбеговић.

Све превазиђене и одбачене методе, као и пракса владања у комунизму, повампириле су се након 2015. године, кроз ову коалицију и власт у Сарајеву.

Питао сам о томе неке познате, у Сарајеву угледне и утицајне Бошњаке, након што је објелодањено да институција је којој се мора обезбједити потпуна контраобавјештајна заштита била више мјесеции предмет праћења, те коме то треба и чему уопште служи“!

Напад на предсједника Републике Српске Милорада Додика и завођење мјера посебног надзора над њим, представља прави врхунац антиуставне дјелатности исламистичке интернационале у структурама власти БиХ, удружене са куририма и представницима западне дипломатије у ОХР-у и разним амбасадама у Сарајеву.

Замислите државу у којој најснажнија политичка личност, која представља неприкосновени уставни ауторитет на пола земље, у једном од два ентитета, предсједник Републике Српске Милорад Додик, отворено каже: „Ја сам најпрогоњенија личност у земљи“.

Мој став о томе је прилично јасан: држава у име које неки политички деструктивци подузимају такве активности, НЕ ЗАСЛУЖУЈЕ ДА ПОСТОЈИ НИТИ ДА СЕ ПОМИЊЕ.

У стварности, није само ријеч о прогоњеном Додику него о прогоњеној српској нацији.

Срби су од деведесетих година најпрогоњенија нација на планети и то је разлог због кога прогоне Милорада Додика, као што су прогонили многе Србе и због чега су, на крају крајева, убили Слободана Милошевића и брутално хапсили националну елиту народа.

То и јесте разлог који ствара услове Бакиру Изетбеговићу да пуне три године некажњено пријети ратом Републици Српској али и Србији и Хрватској.

Иако је карикатурално и јадно причати и хвалисати се одбрањеним „фртаљем Босне“, као потврдом симболичне одбране цјеле државе и правом да се вријеђају и провоцирају Срби и Хрвати, ипак је створен привид да СДА и Изетбеговићи бране ту исту БиХ од хришћанских народа БиХ. Пријетње, мржња и бијес у начелу су ипак адресирани на Бањалуку и Додика.

Сваки пут кад српска нација испољи одлучност у било којој својој земљи, те кроз јавне институције и лидерство зажели, сасвим мирне савјести, формулисати властите колективне интересе и јавно их истаћи као суштину коју жели остварити у миру са другима, западне агентуре, Бакирови муслимански радикали и српски политички полтрони су правили такву буку лажних оптужби, прљавих инсинуација и издајничких тирада, да се стварни и прокламовани циљ српског народа у потпуности изгуби.

У име ПДП-а истрчали су на терен подобни новинари, који једном у години напишу нешто политички инспирисано. Понављаће као мантру паролу: „Злоупотреба националног интереса“, сви они који никада, ниједном мјером или политиком нису показали да разумију смисао разговора о властитом националном интересу.

Од 2015. године, у којој је власт Републике Српске морала учинити све на санацији великих поплава из 2014. године, које су уништиле цјели један годишњи буџет и разориле пола Републике Српске, безимени политички кловнови из Републике Српске проводили су политику мртвог Алије и живог Бакира, покушавајући заувијек срушити властиту Републику.

Забрана Дана Републике и Референдум који је Предсједник Додик са најближим сарадницима организовао и због кога је санкционисан од највеће и најгоре свјетске силе… терористички напади на полицију (у Зворнику), војску (у Сарајеву); напад на премијера сусједне пријатељске земље, Александра Вучића, у Сребреници, на наводно посвећеном мјесту а у бити на мјесту тријумфализма западне антисрпске пропаганде; затим, склапање споразума о „традиционалној трговини“ са Хрватском и давање таквих срамотних уступака, без икакве накнаде (уз јадно образложење да је Хрватска у Европској Унији па не може ништа дати)… лажни попис становништва и антиуставно обнављање тужбе против Србије због геноцида; кривични прогон најважнијих носилаца одговорних дужности у Републици Српској; стални пренос надлежности и гласање да шеф обавјештајне службе у БиХ буде припадник АИД-а и ноторни исламиста Осман Мехмедагић Осмица; прикривање терористичке пријетње, хапшење опозиције (Фахрудин Радончић али, прије тога и предсједник Федерације Живко Будимир, министар из породице Иванковић – Лијановић)…, подршка злочинцу са Возуће Махмуљину – ћутањем а Шефику Џаферовићу нескривена; и све друго што је Бакир Изетбеговић отворено заступао…

Јесу ли покушали Срби у сарајевској власти ишта корисно рећи у корист властитог народа и Републике Српске тим поводом? Јесу ли се Срби у институцијама власти у Сарајеву покушали супротставити ономе што њихов политички брат и партнер Бакир Изетбеговић ради?!

Ништа од тога: разни Шаровићи, Мектићи, Босићи, Иванићи… нису то никада поменули као проблем. И не само то: све су чинили да спријече предсједника Републике Српске и његове сараднике у њиховом патриотском труду и одбрани Републике Српске. Они су рушили Републику Српску, и данас је руше. Дрско и отворено.

Милорад Додик је једини политичар на Западном Балкану који се отворено супротставио америчким плановима и одрекао америчке подршке због српског националног интереса и због тога, и само због тога, ризиковао санкционисање.

Зато ме није изненадило када су ми у Сарајеву моји сународници у власти, они из СДА, отворено рекли: „Не пратимо ми Додика нити га снимамо. То је акција српских кадрова и америчке дипломатије у Сарајеву, на коју не можемо утицати.“

Управо тако: нико Додика не руши због боје његових очију или породичних прилика, него зато што Републику Српску нико не може срушити док је води и њоме управља Додик. Рушење Додика је зато услов рушења Републике Српске и српског националног интереса на простору на коме, са ове стране лажне границе на Дрини, живе Срби.

„Еуроамериканци“ и „амеросрби“ учествују са СДА у заједничком, прљавом послу доказивања како је арпски народ истодобно и проклет и неопходан: јер захваљујући њему, све постаје јасно, зло добива лице, гад је универзално препознат и именован.

Биолошка, политичка и метафизичка кривица српског народа се намеће агресивним пропагандним и институционалним мјерама са тежњом да више нико не повјерује у „политичко искупљење“ и једино што преостаје је устрајавати у згражавању, до мучнине.

Није та политика од јуче; читав прошли вијек обиљежен је том геополитичком констелацијом.

Не постоји начин на који би било могуће умањити димензију крвопролића што су их починили усташе од 1941. до 1945. (она су била посебно страшна јер се са њима сагласила већина хрватскога народа) те ужас који се ради њих увукао у душу српскога народа.

Јасно је да Павелићева Хрватска представља, уз нацистичку Њемачку „најкрвавији режим читаве хитлеровске Еуропе. Ни фашистичка Италија ни Вишијевска Француска, Албанија, Словачка, Мађарска, Румунија нису ни приближно биле такве.“ (П. Гард Смрт Југославије 1992). Али тај злочиначки режим је, након пада, оставио кукавичку мисао србомржње у срцима свих својих грађана и преносио се с кољена на кољено, до данашњих дана.

На западу су мирно посматрали своје неоусташке фаворите деведесетих година и није им пало на памет да сугеришу било шта што би представљало знак кајања, извињења или захтијев за опроштај од Срба због Павелићевог режима. Нико није отишао да клекне у Јасеновцу те гарантује Србима да се такве страхоте више неће поновити у новој Хрватској. Аутор једне шовинистичке а у најмању руку двосмислене књиге о геноциду, Фрањо Туђман је, с друге стране, током свог политичког дјеловања, у више наврата истицао властити расизам, ријечима: „Срећом, жена ми није ни Српкиња ни Жидовка.“

У суштини, вјечито зазивана „ендехазија“ и дозивање нових геноцида над српским народом у виду Олује или Бљеска, представља усташоидну националну врећу без дна, из које се, унедоглед, црпе мржње и бијес према Србима.

Петар Милатовић Острошки, српски писац, отворено бранећи властиту земљу против “међународне завјере“, истиче да је „српски народ током XX вијека био три пута жртвом хрватскога геноцида. Први пут од 1914. до 1918., други пут у вријеме Независне Државе Хрватске и трећи од инаугурације Фрање Туђмана, Титовог генерала и Павелићевог историчара. На највећу срамоту западне цивилизације, тај геноцид још траје.“

Упркос познатим, чврстим аргументима, читава се савремена, германска, а привидно европска мисао исцрпљује у покушајима механичког оптуживања Срба, непрестано наглашавајући њихово лицемјерје, насиље и злочине почињене деведесетих година током распада Југославије. На западу су и најбољи духови изгубили добар дио своје суштине и подлегли тој духовној рутини: једни су с аплаузом поздрављали све антисрпске револуције, други диктаторски режим титоизма, треће је у екстазу бацала љепота терористичких дјела подузетих према Србима или су пак подржавали сваку герилу само зато што су њезини мотиви били противни српској националној логици и интересу.

Попустљивост према српским диктатурама, тврдокорност према српској демократији и непрестано кретање, при чему се критичка мисао, испрва субверзивна, окреће против себе саме претвара се у нови конформизам; само конформизам овјенчан заборавом давних побједа. Вјечита одважност српског народа претвара се у шаблон за осуду.

Грижња савјести престала је бити повезана с прецизним историјским околностима, она постаје догма, духовна храна, готово монета за трговинску размјену у којој учествују полтрони Савеза за промијене, стварајући читаву интелектуалну трговачку мрежу политичара и невладиних организација, унајмљених да одржавају мисао о српској кривици. Дође ли и до најмањег одмака, ти лажни поборници скрушености подижу свој глас, управљајући полицијом говора, издају или одбијају издати свој имприматур. У великој творници духа, они су ти који вам отварају или затварају врата демократије и западног пута.

То агресивно примјењивање скалпела на самоме себи они називају кајањем. Попут сваке идеологије, и овај дискурс у први мах пада у регистар очитога. Не треба ништа доказивати, толико се ствари чине јасне да треба само понављати и потврђивати.

У првом реду, та политика западу, који је од памтивијека оптерећен мржњом према Србима, омогућава да забрањује српској политици да суди, да устаје против других режима, других држава и религија. Измишљени српски, прошли злочини налажу цјелом народу да затвори уста.

Једино српско право је шутња. То право затим покајницима нуди утјеху повлачења. Суздржаност и неутралност за њих постали су цивилизацијско искупљење странке и себе.

Не судјеловати више ни у чему, не укључивати се у послове новога доба, заборавити властите групне интересе те само понекад, стидљиво, приговорити онима који су донедавно убијали и подјармљивали Србе. На тај ће се начин заправо конституисати и дефинисати двије српске политике и националне стратегије: добри Изетбеговићеви, амерички и њемачки Срби, који позивају властити народ да се сакрије у мишју рупу и шути, и Додикови „лоши Срби“ који не прихватају да запад интервенише и да се уплиће у све и свашта.

Немогуће је, наравно, некажњено дресирати читаве генерације и тјерати их на самокажњавање. То изазива негативне посљедице којима се, дакако, придодају и секундарне добробити. Покрет што га је уочио и покренуо Милорад Додик још 2005. данас се шири и продубљује. Срби не желе живјети у раздобљу кад народни човјек мора да шути и трпи.

Стари континент, жртва властите побједе над фашизмом, демобилисао се након побједе над нацизмом и фашизмом. Након еуфорије побједе, услиједила је атмосфера одрицања, епоха америчког притиска а однедавно и масовних удара из Африке и Азије – посебно са Блиског истока. Цијели исламски свијет куца на врата Европе, сви желе ступити на њезино тло и то у тренутку када њу прожима потпуни заборав германских злочина и аспирација да владају на цијелом континенту и када је нимало није стид ње саме, као такве, поново оживљене у крилу германске надобудности и амбиција. Схватити тај парадокс, проникнути у европско морално срозавање, пронаћи теоријске алатке помоћу којих би се то могло објаснити, више није тако једноставно. Чак ни могуће.

Европа, попут пијанца омамљеног алкохолом, видљиво тетура, осјећајући како су је сатрли злочини претешки да би их носила на својим плећима: њена је историја препуна лешева, злочина, мучења, грађанских ратова, костурница и плинских комора. Европа на јединствен начин комбинује рационалну мисао и убиства, систематски и методички ствара строј за дехуманизацију који је у 20. вијеку доживио врхунац.

У овој се цивилизацији крије проклетство које јој квари смисао, изругује јој величанственост. Врхунци мисли, музике, умјетности, као бескористан и трагичан луксуз за посљедицу има поноре највеће мржње нељудских и безбожничких циљева и интереса.

 

Када је 1955. године, у својој књизи „Тужни тропи“, говорећи о бразилским Индијанцима, Claude Lévi-Strauss са згражавањем критиковао “развој западне цивилизације који је за велик и недужан дио човјечанства био чудовишна и несхватљива катаклизма“, ко се могао похвалити да је чуо и разумио ту поруку?! О том карактеру западне цивилизације и њихових држава још и данас свједоче безбројни путници, теоретичари. Четрдесет година након Lévi-Straussа, стање је и даље исто: “Колективно, много је тога за што бисмо требали тражити опрост”, објашњава филозоф Marc Ferry… Критички бисмо се требали присјетити свих насиља и понижења које смо наметали читавим народима на свим континентима, а све како би тријумфовало наше властито виђење људскости и цивилизације.”

И велики стручњак за Алжир, који, како би исказао властити очај, пише: “Французи никада нису размотрили могућност да кривња буде саставни дио њихове повијести.”

Француски филозоф и књижевник Edgar Morin је, у низу предавања што их је одржао током 2005. године, у „Новој Европи“ фашисоидних и нацистичких стремљења у дубини њене друштвене сржи, искључиво у њој, видио фермент константног и агресивног барбарства: “Нужно је бити кадар промислити о европскоме барбарству како бисмо га превладали, јер најгоре је увијек могуће. У пријетећој пустињи барбарства налазимо се у релативној заштити оазе. Једнако тако знамо и да смо у историјско-политичко-социјалним околностима који и најгоре чине могућим, особито у раздобљима пароксизма.”

Да је Европа болесник на планету по којем шири своју заразу, то је оно за што би требало доказати кривицу најмоћнијој држави на европскоме тлу. А на питање: тко је крив, у метафизичкоме смислу те ријечи, опште је прихваћен спонтани одговор: Срби.

Пред нама савременицима и живима, западни савез Старог и Новог свијета, представља строј без душе и господара који је “човјечанство ставио у своју службу”, и тренутно живи у добу “освете крсташа” желећи посвуда извозити своје разуларене страсти.

Зар постоји ужас у Африци и Азији, Балкану или на Блискоме истоку, а за који европска и америчка политика нису одговорне?

Смисао овог приступа није у пљувању пута који је постао „пут без алтернативе“, како многи кажу, али: шта је одговор и шта треба учинити, то је једино питање.

Купити пиштаљке, блокирати Скупштину, пустити Бакира Изетбеговића да ради и даље шта хоће, ето шта. Да организује каменовање најодговорнијих људи Србије, да најављује рат и призива признање Косова, да организује обавјештајне продоре према Србији и Хрватској и да се свађа са цјелим свијетом, константно нападајући и вређајући Србе.

Они који мисле, да је вријеме у коме ће неки ситни бирократа поднијети свој извјештај о финансијама и ревизији, најбитнији догађај на планети и да због тога треба срушити Републику Српску – или нису Срби, или просто нису нормални.

Сви они који планирају да поново остваре побједу на изборима за члана Предсједништва БиХ уз гласове СДА, или за предсједника Републике Српске, жртвујући при томе српске народне интересе, дебело су залутали и српски народ ће их послати на сметљиште историје.

 Уз снажну осуду, то је једино право мјесто за те политике и такве људе.

 

219 гласовa