Крвави распад Југославије који су режирали светски центри моћи је   идеолозима и практичарима  „Велике Албаније“ отворио нове могућности.   Најбитнија улога у реализацији наведеног плана прешла је у руке војно-политичких структура, највише у „Армији за ослобођење Косова“  и њене  „афилиране структуре“ у граничним деловима Балкана. Прво  питање о формирању албанских оружаних формација на Kосову   бројности 40.000 људи је подигнуто 1992.године у Немачкој, уз активно учествовање власти Албаније. У преговорима који су одржани 1992 – 1993. учествовали су, конкретно, тадашњи министар одбране Албаније Сафет Хуљали  и његов косовски колега Хајзер Хајзерај.[i] Затим је две године то питање било „замрзнуто“ због растурања илегалних милитаризованих албанских структура на Косову. Међутим, већ 1996.године појавили су се докази да је влада Албаније преко своје амбасаде у Београду приступила финансирању илегалних оружаних групација „са центром у једној од европских земаља“.[ii] Прве оружане операције ОВК на Косову су констатоване крајем 1997.године,  а већ 1998. „Међународна кризна група“  је открила да у северним и северо-источним деловима Албаније постоје логори за припрему милитаризованих формација ОВК под контролом представника тајних служби чланица НАТО-а.

ОВК је од самог почетка себи поставила два битна задатка: да се домогне независности Косова (између осталог и преко тероризма) и да покрајину претвори у војно-политички центар „окупљања“ албанских земаља, у складу са програмским ставовима Призренске лиге из 1878 – 1881.г.  У ту сврху је на Балкану, на граници 1990 – 2000г.  формирана разграната структура војно-политичких организација Албанаца које су тесно координисале своје оружане акције, као и повлачиле новац од албанске дијаспоре из читавог света,  међународних институција, па и оних евро-атлантског усмерења.

У вези са тим је карактеристична биографија садашњег вође „Демократског савеза за интеграцију“ македонских Албанаца Алија Ахметија. Он  је постао активиста албанског сепаратистичког покрета одмах после завршетка Приштинског универзитета, 1983.године. 1986. је изабран за члана Главног савета „Националног покрета за ослобођење Косова“ у коме је био задужен за координацију са европским земљама. 1988. је ушао у најуже руководство тог покрета, а 1993. је постао руководилац његовог војног дела. 1996. Али Ахмети је био један од оснивача ОВК и када су се у покрајини  прошириле жестоке борбе албанских јединица против снага југословенске армије  и српске полиције, он је већ био  у Главној команди ОВК.

1998.године западни кругови су направили свој коначан избор: одлучили су да пруже подршку албанским етничким екстремистима, као својим главним војно-политичким савезницима у балканском региону.  Тако је фактички дезавуисана неколико месеци пре тога јавно проглашена изјава тадашњег специјалног представника председника САД  на Балкану Роберта Гелбарда, о томе да је „ОВК терористичка организација“. Како је у мају 1999. говорио један од најбољих америчких   стручњака, албански сепаратисти су „били терористи 1998.г, али су сада, због политичких ставова, постали борци за слободу“ без обзира на то што „ОВК своју борбу финансира  новцем добијеним од продаје хероина“.[iii]

После завршетка кампање са бомбардовањем Југославије од стране НАТО-а 1999. и увођења на територију Косова међународних контигената, Али Ахмети је пребачен на арену борбе за „Велику Албанију“ са звањем једног од вођа антивладине побуне Албанаца Македоније, коју су подржале одговарајуће косовске структуре. Тако је Али Ахмети 2001. изабран за главног команданта „Национално-ослободилачке армије“ македонских Албанаца. Јуна 2001. Без обзира што је привремено био укључен у амерички „црни списак“ лица која су  имала везе са терористичком активношћу, и што му је био  забрањен улазак у Швајцарску и низ других европских земаља,  то му није засметало да у име македонских Албанаца потпише Охридски мировни  споразум који су разрадили и за који су лобирали  и НАТО и Европска унија.

Данас вође македонских Албанаца, позивајући се на дух и реч тог документа и оптужујући власти Скопља да га не извршавају, већ захтевају од власти Македоније да се сложи са претварањем македонске  државе у македонско-албанску конфедерацију под називом „Република Македонија- Илирида“, претећи да уколико то не буде учињено милом они ће то урадити  насилним путем.

Када је 2000 – 2001.године у три јужносрпске општине – Прешеву, Медвеђи и Бујановцу дошло до оружане побуне Албанаца, по истом сценарију као у Македонији, њу су угушиле снаге југословенске армије и полиције. Међутим, сада се на том простору успешно реализује сценарио „пузеће“ албанизације региона  како би Албанци  преузели контролу над локалним државним структурама. „Поступци албанских екстремиста на Косову, у Македонији, Јужној Србији и Црној Гори се координишу из истог центра“ – доказују српски експерти за националну и  регионалну безбедност. Конкретно, бивши руководилац  Координационог центра при влади Србије Ненад Поповић  наводи да су „поступци албанских екстремиста и терориста у различитим деловима Балкана  добро организовани и координисани“.[iv]

  Реализација  великоалбанске идеје има два битна финансијска извора. Први  су „добровољно-принудни“ прилози  албанске дијаспоре. Како сведочи „Међународна кризна  група“  „многобројна дијаспора косовских Албанаца која живи у САД, Немачкој и  Швајцарској је играла и наставиће да игра битну улогу у садашњем и будућем  економском, социјалном и политичком развоју Косова, као и да диктира развој војне ситуације у локалу. Она лако може да отвори и нове фронтове, само уколико пожели, како би одржавала притисак у многобројним нерешеним питањима који се односе на Албанце“.[v]

Други важан извор прихода за реализовање идеје „Велике Албаније“ чине приходи од трговине дрогом и других   врста трансграничног криминалног бизниса који Албанци контролишу. Приход албанских група од контроле токова дроге из земаља Блиског и Средњег Истока и Предње Азије (највише из Авганистана) у Европу се процењују на минимално 30 – 50 милијарди долара годишње.

Осим војно политичког деловања и  финансијских прихода који се мере у много милијарди, идеја „Велике Албаније“ се ослања на одговарајуће историјско-етнографске теорије.  Циљ тих теорија је да докажу аутохтоност Албанаца на Балкану као директних потомака старих Илира (за разлику од „дошљака“ – Словена) и да заснују независност великоалбанске државе историографијом  која је „доказана применљиво према античности и свим доцнијим периодима“[vi]. Говорећи сликовитим речима српског научника Спасоја Џаковића, албанска иредента  је „са заглушујућом буком  и огромном упорношћу  направила историјску прошлост, порекло и „аутентичну културу и од ње створила  непрекидну идејно-политичку пропаганду“.[vii]

При том су чак и сами албански експерти принуђени да признају чињеницу да све до почетка 20.века код албанског етноса није постојао цео низ најбитнијих карактеристика које по традицији припадају јединственом народу. Конкретно, прва влада „независне“ Албаније која је формирана у Влери 1912.године  била  је принуђена да прави декларацију о независности на турском језику и да своје наредбе пише турским словима јер ни један члан кабинета Исмаила Кемалија није познавао албанску латиницу која је рађена само неколико година пре тога.

Постојећи историјски и филолошки подаци пре сведоче о томе да су албански преци живели много источније од територије садашње Албаније и Косова. Конкретно, блискост раног албанског и фракијског  језика омогућује да се претпостави да за прапостојбину Албанаца који су се бавили сточарством, селећи се са једног места на друго, треба сматрати Карпате, одакле су они заједно са Словенима прешли Дунав и преко Македоније изашли  на запад Балканског полуострва. Ова територија добро објашљава лексичку блискост албанског и румунског језика, као и чињеницу  да се у писаним изворима Албанци први пут помињу тек у 11.веку као становници области „Арбанон“ у савременој Централној Албанији.

Други важни елементи формирања и огромног ширења албанског етноса на Балкану су постала насилна избацивања других народа и њихова исламизација која је активно вршена у време отоманског ропства од 14. до 19.века. Према подацима српских извора само у 18. и 19. веку са Косова и  Метохије је у  Краљевину Србију укупно пресељено близу пола милиона Срба. Највеће сеобе су биле у периоду после српских устанака 1804 – 1813. и српско-турских ратова 1876 – 1878.године.

Преостали Срби су подвргнути насилној исламизацији  због чега је значајан део косовских Албанаца, како доказује српски научник Јован  Цвијић, имао српско порекло.  О томе су говорили и руски научници и дипломате, па и конзул у Влери и делегат у Међународној контролној комисији у Албанији А.М.Петрјајев. Он је подвлачио да Албанце са Косова и Метохије „у огромној већини треба посматрати као потурчене и албанизоване Словене“.[viii]

Покушај да се на Балкану формира албанска држава  у њеним највећим етничким границама већ је предузиман на општеевропском нивоу крајем 1879.година. Т оје био  Сан-Стефански прелиминарни  мировни  споразум  који је 1878. године потписан између Русије и Отоманске империје, који је требало да одреди територијално-државно уређење Бугарске. Идеја која је тада изнета није остварена због антируске позиције других великих држава и бојазни која је постојала у самом руском руководству због могућности појаве „регионалног  тешкаша“ и доцније ланчане реакције других балканских народа. Међутим, „Велика Албанија“,  како то изгледа почетком 21. века,  представља много  опаснији и, што је још важније, реалнији пројекат, него хипотетична „Велика Бугарска“  краја 19.века.  Чињеница да код албанских националиста постоји јединствен војно-политички центар и командно-штапске структуре, као и тесне везе које су установљене са руководећим круговима САД, НАТО-а и Европске уније, као и значајни финансијски извори  омогућују да се закључи да су перспективе да се на карти Балкана појави албанска држава са становништвом кога неће бити мање од 10 милиона људи,  изгледају потпуно реалне.

[i] Lopušina M. OVK protiv Jugoslavije, kako smo izgubili Kosovo i Metohiju. Čačak, 1999. S.343.

[ii] Смирнова Н. Конфликт в Косово как часть «албанского вопроса» // Косово: международные аспекты кризиса. М., 1999. С.108-109.(Смирнова Н.: Конфликт на Косову као део „албанског питања“//Косово: међународни аспекти кризе)

[iii] The Washington Times, 03.05.1999

[iv] Время новостей, 13.11.2007.

[v] Pan-Albanianism: How Big a Threat to Balkan Stability? Tirana/Brussels. P.31.

[vi] Jakupi A. Two Albanian States and National Unification. Prishtina, 2004. P.47.

[vii] Ђаковић С. Сукоби на Косову. Београд, 1986. С.13.

[viii] Албанский фактор в развитии кризиса на территории бывшей Югославии. Документы. Том первый (1878-1997 гг.). М., 2006. C.57. (Албански фактор у развоју кризе  на територији Бивше Југославије. Документација. Том први)

———————————-

(Превод: Пантић Душанка)

5 гласовa