У развоју ситуације на Балканском полуострву и у вези с њим све активнију улогу игра албански фактор, чији саставни део чини идеја формирања „Велике Албаније“ у том региону, државе која би ујединила све територије са албанским становништвом. Према резултатима анкете Gallup Balkan Monitor најмање 75%  анкетираних на Косову и 70% у Албанији изјављује да подржава идеју о „Великој Албанији“, мада је још 2006. само 2,5% косовских Албанаца сматрало да је уједињење са Албанијом најбољи начин решавања проблема Косова[1].

Међународне институције и утицајне светске државе  игноришу претњу која постоји  у вези са активирањем албанског фактора на Балкану и у Европи уопште. Они покушавају да деловање  косовских сепаратиста представе као побуну Албанаца Македоније против македонске владе, екстремизам Албанаца јужносрпске Прешевске долине  или илегални рад албанских националиста у Црној Гори  и Грчкој као појединачне појаве које су условљене изоловано сагледаним социјално-економским или културно –националним разлозима.

Албанска елита више воли да се не користе речи „Велика Албанија“ и „паналбанизам“. Уместо тога се користи  „албанско национално питање“ које се објашњава као „покрет за ослобођење албанских земаља од стране окупације и њихово удруживање у посебну албанску државу[2].  Како сведочи познати албански интелектуалац Фатос Љубоња, „албански сан да ће се једном ујединити представља део њихове колективне свести“, а није политички програм само зато што су „Албанци увек били врло слаби“[3].

На картама „Велике Албаније“ које су врло распрострањене у Албанији, на Косову и у другим деловима Балкана, Албанија је представљена као „територијално-државна творевина са „престоницом“ у садашњем македонском главном граду Скопју, и означена је као „етничка Албанија“. У њој су садашња Албанија, Косово, јужносрпске општине Прешево, Медвеђа и Бујановац  у којима живи мешовито српско-албанско становништво, велики део  Македоније, Црна Гора заједно са Подгорицом и грчка област Епир.

Идеја о формирању „Велике Албаније“  је први пут формулисана  у Призрену 1878.године, на заседању делегата Албанске лиге. Тада је донет програм  у коме су по тачкама биле наведене, нпр. „борба до последње капи крви против било какве анексије албанских територија“ и „удруживање у једну провинцију свих територија које насељавају Албанци“[4]. Један од идеолога албанског покрета, Пашко Васа Шкодрани (католик који је у Отоманској империји заузимао дужност гувернера Либана) још у 19.веку је изјавио да „религију Албанаца представља албанизам“.

На једном заседању Призренске лиге које је одржано у јулу 1879. године тадашњи вођа радикалног крила албанског националног покрета Абдул Фрашери је објавио програмски документ о формирању привремене владе аутономне Албаније, која ће обухватити Албанију, Косово, македонске области Дебар и Скопје, као и грчку Јанину.  „Да сви будемо Албанци и да створимо Албанију“ – тако је у свом говору рекао Абдула Фрашери.[5]

Пошто су отоманске власти 1881.године растуриле Призренску лигу,  борба за „Велику Албанију“ се за извесно време претворила у културно-националну пропаганду. Међутим, на граници 19. у 20.век  дошло је до новог јачања албанског покрета. Његове вође су сматрале да њихову базу представљају сви вилајети Отоманске империје где су год живели Албанци. У јуну 1911.године у Подгорици су чланови локалног Албанског комитета припремили меморандум под називом „Црвена књига“, која је предвиђала да се на Балкану формира албанска аутономија у  коју ће ући сви   делови Балкана на којима живе Албанци. Тада је један од албанских вођа – Исмаил Кемали – отворено позвао Албанце  да оружјем истерају  „словене-хришћане“. Затим, када је већ постао вођа привремене албанске владе, која је проглашена 1912.године, он је од великих држава затражио да очисте „албанске земље“ од Словена и Грка.[6]

Руски дипломатски представници на Балкану су потврђивали да утицај албанског фактора расте и упозоравали на претњу коју он носи. Како је 1912.године саопштио руски  конзул у Влери А.М.Петрјајев, „албански народ који никада није играо политичку улогу, под турском влашћу стиче такву снагу да излази из своје области, шири своје границе, гута другу народност иза које стоји славна историјска прошлост.[7]

Акт о проглашењу независности Албаније, донет 28.новембра 1912. на свеалбанском Националном скупу у Влери, припреман је заједно са представницима низа великих земаља. Исмаил  Кемали је прво посетио Беч где је о својим плановима разговарао са лидерима Аустроугарске и означио границе Албаније која је ту добила, осим територије Албаније, и македонски Битољ и Скопље, грчку Јанину, косовске Приштину и  Призрен. Када је у децембру  исте године у Лондону   одржано  Саветовање амбасадора великих држава оно није признало акт о државној независности Албаније и одлучило је да многе територије на које су претендовали лидери албанског покрета дају суседним балканским земљама.   Међутим, активисти великоалбанског покрета су тада стекли разлог да захтевају реализацију „воље свих Албанаца“.  Бесно напуштајући  Лондонско саветовање после одбијања његових учесника да се и Косово придружи Албанији, један од вођа албанског националног покрета, Иса Болетини, је обећао: „Кад почне пролеће ми ћемо нађубрити равницу Косова телима Срба од којих смо превише патили да бисмо то заборавили“.

После завршетка Првог светског рата велике државе су у потпуности очувале неизмењене принципе разграничења Албаније са њеним балканским суседима, што је албанским националистима омогућило да од тада тврде да је „скоро половина оних“  чији је идентитет могао да буде одређен као „албански“ остао изван граница албанске државе.

Идеја „Велике Албаније“ је доживела ренесансу у време Другог светскoг рата, када су Немачка и Италија припојиле Албанији, коју су Италијани окупирали 1939.године, велике територије суседних балканских земаља. Албанска фашистичка партија на власти званично је у мају 1941.године објавила да су скоро све албанске земље у којима живе Албанци „од сада“ припојене Албанији[8]. Делимично  искључење  је представљала само грчка област Епир (на албанском „Чамерија“). Тамо су италијанске окупационе власти  поставиле  за Врховног комесара Албанца Џемила Дина, али сама област је остала под контролом италијанске војне команде, смештене у Атини. Таква ситуација је остала све док набројане територије нису ослобођене прво од италијанске, а затим и од немачке окупације. Државе антихитлеровске окупације су у оквиру послератног регулисања донеле одлуку да Албанију врате у њене дотадашње границе које су у потпуности остале исте као у одлуци Лондонског саветовања амбасадора великих земаља из 1912. – 1913.године.

Пошто је завршен 2. светски рат великоалбанске идеје су извесно време биле померене у други план, између осталог и у приоритетима Албаније која се тада  бавила идејом формирања Балканске федерације.

Идеју Балканске федерације су у принципу прихватале све три главне државе заинтересованих земаља – Албаније, Југославије и Бугарске. Један од сценарија је предвиђао наддржавно уједињење Албаније, не само са Југославијом (наравно – са Косовом) и Бугарском, већ и са Румунијом, па чак и Грчком (без обзира на сву сложеност албанско-грчких односа). Тај  широкоформатни пројекат је подржао најпре комунистички вођа Бугарске Георги Димитров. За разлику од њега југословенски лидер Јосип Броз  Тито се залагао за формирање Јужнословенског савеза (Савеза Јужнословенских Народних Република), као друге етапе удруживања. Прву етапу је требало да представља удруживање Албаније и Југославије. У Београду су били сигурни, и у вези с тим су наилазили на разумевање од стране Тиране, да би албанско-југословенско удруживање постало не само срж Балканске федерације, већ и најбоље могуће решење косовског проблема преко укључивања Косова директно у „албанску федералну јединицу“.[9]

Како се сећа Титов саборац, Милован Ђилас, Београд и Тирана су већ последњих месеци Другог светског рата  „у принципу стајали на истом становишту  –  да, како би се албанско питање у Југославији решило Албанија треба да се уједини са Југославијом,  јер би  то „омогућило да се значајна и компактна албанска мањина придружи Албанији као посебној републици у југословенско-албанској федерацији“[10]. Совјетски посланик у Албанији Д.С.Чувахин је 3.јула 1946.године, коментаришући у свом дневнику разговор који је водио са Енвером Хоџом пошто је овај посетио Београд,   написао да југословенски вођа, по Хоџином мишљењу, „сматра да је неопходно да се предузму све мере на зближавању становништва Косова и Метохије и Албаније.[11]

Совјетско-југословенски конфликт из 1948.године је сахранио идеју Балканске федерације, али није утицао на развој идеје „Велике Албаније“. Доцније  је, док је још на власти био Е.Хоџа, међу становништвом Косова активно ширено великоалбанско расположење, у значајној мери  преко издавачког и пропагандног деловања, између осталог и захваљујући Приштинском универзитету. Када је 1976.године у Тирани организована Национална конференција етнографских наука њени учесници су вишезначно констатовали да  „око пет милиона Албанаца“  и даље живи изван граница матичне земље,  Албаније.[12] А када се 1981.године на Косову заоштрила ситуација због антивладиних демонстација локалних Албанаца, руководство Албаније је разрадило план увођења јединица албанске армије на територију српске покрајине.

(Наставља се)

[1] UNDP: Early Warning Report. 2007, March. P.16.

[2] Platform for the Solution of the National Albanian Question, Albanian Academy of Sciences. Tirana, 1998. Р.5.

[3] Pan-Albanianism: How Big a Threat to Balkan Stability? Tirana-Brussels, 2004. P.2.

[4] Reuter J. Die Albaner in Jugoslawien. München, 1982. S.18.

[5] Краткая история Албании. М., 1992. С.194 (Кратка историја Албаније)

[6] Ekrem Bey Vlora, Lebenserinnerungen. Band I, (1885-1912). München, 1968. S.275.

[7] Архив внешней политики Российской империи. Фонд Политархив. Опись 482. Дело 5296. Лист 52. (Архив спољне политие Руске империје. Фонд политичког архива.)

[8] Zolo D. Invoking Humanity: War, Law, and Global Order. London, 2002. P. 24.

[9] Vickers M. The Albanians. A Modern History. London – New York, 1995. P.165.

[10] Джилас М. Лицо тоталитаризма. М., 1992. С.96. (М.Ђилас: Лице тоталитаризма)

[11] Восточная Европа в документах российских архивов 1944-1953 гг. Т.1. М., 1998. С.477. (Источна Европа у документима руских архива 1944 – 1953, т. 1)

[12] Castellan G. L’Albanie. Paris, 1980. P.19.

——————————

(Превод: Д.Пантић)

11 гласовa