Можда је потпуно негирање развоја исламске интелектуалне мисли током четрнаест вијекова најупечатљивија карактеристика вехабијског покрета. Интерпретација ислама из шестог вијека, она коју су његовали „учењаци из прве генерације муслимана“, једина је за мјеродавна за присталице овог, колико вјерског, толико и политичког правца. Уједно, присталице покрета који се прогресивно развија у низу земаља, испољавају нетолерантност, често и агресивност према опонентима, потпуно увјерени да је једино исправно њихово виђење исламског права, односно фикфа[1].

Босна и Херцеговина је једна од земаља у којима је ова радикална идеологија пронашла плодно тло. Њени барјактари били су ратници одреда Ел Муџахид, у рату пристигли у БиХ из више арапских земаља. Ел муџахид је познат по злочину, ритуалном одсијецању глава српским војницима заробљеним на Возући код Завидовића. Други „знак распознавања“ била је интерпретација ислама, страна босанским муслиманима, али подржана од Алије Изетбеговића који је „нове муслимане“, како их је називао, домицилном становништву нудио као узор у вјери. По окончању рата, а сходно Дејтонском мировном уговору, страни ратници били су обавезни да напусте БиХ. Захваљујући политичкој подршци и склопљеним браковима, по основу којих су стекли држављанство, остали су да живе у изолованим енклавама, заједницама у којима су практиковали свој начин живота. Наставили су ширити вехабизам, који је, због филозофије о стварању државе засноване на шеријату[2], у вишенационалној и вишеконфесионалној држави каква је БиХ, јако опасан. Наиме, у калифату, исламском облику власти који представља политичко и вјерско јединство, живе три класе људи: муслимани, немуслимани (зимије)[3] и робови. Џихад[4] представља јачање ислама, очување исламског друштва и борбу за укупно јачање и одбрану ислама.

Вехабије данас не можемо посматрати кроз издвојене енклаве у којима су, како се вјеровало, одвојени од свијета. Њихови вјерски ауторитети стекли су образовање и одбранили докторате на престижним исламским универзитетима у Џеди и Ријаду. С обзиром да се ради о млађим људима, који за ширење вјере користе друштвене мреже, и уопште интернет, али и вјерска предавања на којима се зна окупити и хиљаду младих, интерпретација ислама коју нуде, младима је постала ближа од начина на који их вјери уче имами и муфтије, службеници Исламске заједнице. Успјели су створити организацију паралелну Исламској заједници у БиХ. У низу џемата (вјерске заједнице) и месџида (објекти без минарета, у којима се обавља вјерски обред, и људи подучавају вјери) окупљају све више сљедбеника.

У идеолошком смислу они раде на јачању бошњачког национализма. Многе даије (који шире вјеру) одвраћају младе од одласка на сиријско-ирачко ратиште, објашњавајући им да је тзв. Исламска држава творевина Вашингтона и Тел Авива и да не треба да ратују за интересе других. У том контексту наводе да је самозвани калиф Abu Bakar El Bagdadi након рањавања лијечен у Израелу и оспоравају његов идентитет, наводећи да je Ел Багдади повезан са Мосадом, да има јеврејско поријекло и да му је право име Eliot Shimon, те да је под лажним именом (Ibrahim ibn Awad ibn Ibrahim) завршио војну обуку, курсеве на којима  је усвојио знања из теологије и усавршио арапски дијелекат. Рат за калифат, државу уређену по принципима шеријата, вехабијски покрет више неће водити у Сирији и Ираку већ ће чекати погодан моменат да за ту идеју ратује на територији БиХ. До тада ће настојати да идеолошком индоктринацијом стекну што више сљедбеника.

Из наведеног треба искључити тзв. џихад фракцију, која се залаже за вехабизам као интернационални, односно панисламски покрет. Најпознатији представници ове идеје налазе се у Сирији. Бајро Икановић је један  од команданата у Исламској држави, док Нусрет Имамовић ратује на страни Ал Нусра Фронта, огранка Ал Каиде. Посредством емисара, али и портала као што су Сафф (Имамовић) и Пут вјерника (Икановић) шаљу поруке, често и пријетње супротној страни, али утицај обојице у босанској вехабијској структури перманентно слаби.

Идејна кретања унутар вехабијског покрета у БиХ одвијају се у сљедећем оквиру: окретање ка национализму, одбацивање интернационализма и одласка на сиријско ратиште, мисионарски рад, организацијско јачање. Њихов однос према Исламској заједници у БиХ није уједначен. Иницијативу коју је покренуо поглавар Исламске заједнице, Хусеин Кавазовић, у погледу укидања паралелних месџида и џемада, различито тумаче. Линија коју предводе Џевад Голош из Мостара, Зијад Љакић из Завидовића и Аднан Мркоњић из Зенице, оштро се противи намјери реиса Кавазовића да забрани рад илегалним џематима, који су углавном регистровани као невладине организације. И поред јасних одредби Закона о слободи вјере, и правном положају цркава и вјерских заједница у БиХ, илегални џемати су дјеловали неометано за вријеме мандата претходног реиса Мустафе Церића. По закону, без сагласности Исламске заједнице ниједан месџид не може бити основан. Стога су их и регистровали као невладине организације. Бивши реис Церић је данас, уз Муамера Зукорлића, главног муфтију Мешихата Исламске заједнице у Србији, најгласнији опонент реису Кавазовићу. Противљење политици реиса Кавазовића они су показали и приликом иницијативе о укидању вехабијских џемата и месџида. Босански вехабијски ауторитети у Саудијској Арабији су поред образовања, стекли политичку подршку, али и континуиран доток финансијских средстава, што им и омогућава рад.

Отклон од вехабизма и заштиту традиционалног практиковања ислама, које су у БиХ оставиле Османлије, наравно да подржава званична Турска, што чини преко медија које финансира, али и политичким каналима. Испред Исламске заједнице у БиХ са вехабијским лидерима преговарају имами и муфтије. Након истека рока који је реис Кавазовић јавно саопштио (01. март), онима који се не повинују забрани илегалног вјерског рада, бавиће се државне институције.

Вехабијски покрет, као и свака идеологија, без обзира да ли се ради о вехабизму, комунизму, или глобализму, примјењује исту методологију: мисионарски рад и, по потреби, тероризам. Преостало је још непун мјесец дана да видимо какву ће реакцију код вехабијских идеолога изазвати очекивана акција државних  органа.

___________________________________

[1] Исламско право, проширени шеријет. За разлику од шеријата, фикх се не сматра светим.

[2] Шеријат, закон који је Алах објавио, а признати тумачи вјере омогућили његову примјену у пракси, проистиче из четири основна извора: кур’анска објава (Куран), Мухамедове упуте и практични примјери (сунет и хадис), општа сагласност великих исламских законодаваца по неком питању (иџма), исламско обичајно право (киас).

[3] Зимије су народ који живи по уговору по основу којег плаћа посебне порезе: хараџ и главарину (џизија). Зимије су ослобођене једне од најзначајнијих религијских обавеза муслимана – џихада

[4] Џихад (ар.) контроверзни верско-социјални инстинкт који има онолико значења колико има политичких и других амбиција да се овај институт разуме. Све зависи у које се сврхе џихад тумачи. Ипак, основно значење јесте: напор, борба (душе), можда рат. Према класичној доктрини милитантних теолога џихад постоји у оружаној акцији ради ширења ислама, али и евентуалној његовој одбрани. Такви виде џихад као једини облик рата који одговара исламу, јер теолошки, ислам треба да представља читаву једну заједницу организовану под једним ауторитетом, а зна се да је Кураном свака борба између муслимана забрањена. Мада Куран јасно поручује да многобошце треба у веру преводити, али не водити с њима рат, већ то чинити с „мудрошћу и добрим понашањем“. А опет има и контрадикторних ставова који говоре о томе да их свуда треба нападати. На тим контрадикторностима један део борбеног фундаментализма изградио је милитантну функцију института џихада. Божовић, Р., Симић, В.: Појмовник ислама, Народна књига, Београд, 2003, стр. 150-151.

17 гласовa