Никола Живковић

Већ на самом почетку нашег разговора казали сте да је можда најпрецизније ако ове најновије догађаје назовемо „Немачка политика у времену демографске револуције“ („Deutsche Politik in der demographischen Revolution“). Реч је, наравно, о феномену избеглица – а они долазе улавном из Сирије, Ирака, Афганистана, али и из неких афричких земаља – које су буквално преплавиле Европу, а пре свега Немачку. Како гледате на ову појаву?

Рабел: Реч је о драматичним догађајима, које није сасвим погрешно упоредити са елементарним несрећама. Рецимо са поплавом. Сведоци смо, ево, да „ниво реке стално расте“ („Die Flut steigt an“). Реч је о масовној сеоби народа, какву Немачка није доживела од конца Другог светског рата. Разлика је наравно огромна: у Западну Немачку после 1945. године стигло је око дванаест милиона избеглица из крајева који су били до 1945. немачки. После Јалте близу једна трећина немачког територија припала је Пољској, а мањи део Русији, данас Каљинград. Укратко, те избеглице су били Немци и они су се брзо интегрисали у западнонемачко друштво.

Када се говори о демографији, незаобилзан је Роберт Малтус. Колико је он данас „модеран“?

Рабел: Мени се чини да Малтуса (Thomas Robert Malthus) данас боље разумемо, него његови савременици из године 1798, када је обајвио своје дело посвећено проблему демографије. Он се супроставио учењу „прогресивних“ економиста и социолога који су по том питању били оптимисти, јер су веровали да је уз помоћ усавршавања технике и повећане производње хране могуће потпуно искоренити глад. Поред Малтуса, и Прудон (Proudhon) је захтевао да се „нешто уради“, односно, да се конкретно уведе контрола рађања деце.

Овај процес сеобе народа могуће је пратити готово на свим континентима. Изгледа да је од овог процеса поштеђена само Западна Европа?

Рабел: Да, Западна Европа и Северна Америка. Многи у Европи траже да Сједињене Државе такође прихвате део те армије од стотине хиљада избеглица. Не разумеју, да Северна Америка већ деценијама доживљава тај феномен. И као резултат имамо најновије статистичке податке, да бела, европска раса од прошле године не представља више већинско становништво у САД-у. Данас већину становника у Сједињеним Државама чине „Latinos“, дакле људи који долазе из Средње и Јужне Америке, а њихов матерњи језик је шпански. Тако да Северна Америка све више губи карактер као територија „искључивог енглеског говорног подручја“.

Но, вратимо се нашем почетном питању. Како је дошло до ове најновије ситуације са избеглицама у Немачкој?

Рабел: Ја бих то објаснио укратко као „провоцирано протеривање становништва“. Већ годинама Сједињене Државе и њени савезници у име „демократије“ и „људских права“ бомбардују градове и села, прво у бившој Југославији, Либији и Сомалији, а данас – и то систематски, месецима – у Ираку, Афганистану и Сирији. Америчке бомбе потпуно су опустошиле читаве територије на којима су некада живели и радили људи, који нису ништа мање интелигентни од нас у Европи или Северној Америци.

Шта је позадина америчке агресије против Садама Хусеина, Гадафија и Асада?

Рабел: Вашингтон је хтео да казни владе тих арапских земаља, јер је њихов пример био опасан за америчке интересе у том региону. Саудијска Арабија има режим који је у потпуној колонијалној потчињености према политици Запада. Исто се односи на Кувајт, Катар и Дубај. Политика Гадафија, Садама Хусеина и Асада јесте опасна, јер угрожавају монопол Запада и заступају идеологију арапског национализма. Америка се боји да и становништво Саудијске Арабије не почне да захтева већу самосталност у односу према Америци. Гадафи, Садам Хусеин и Асад противе се, рецимо, окупацији палестинске земље од стране Израела. Саудијска Арабија, Кувајт, Катар и Дубај слабо маре за муке Арапа, на пример, на подручју Газе. Тако су у овом конфликту отворени или прећутни савезници режими Саудијске Арабије, Јордана, Израела и Америке у борби против Сирије

Да ли тако можемо да објаснимо и појаву „арапског пролећа“?

Рабел: То и јесте била стратегија Вашингтона: уништити националне арапске државе, створити хаос у Египту, Либији, Тунису, Сирији и Ираку. После почетног успеха, Америка је доживела пораз у Египту, а Асад је у Сирији и даље на власти и поред огромне и финансијске помоћи које сунитска опозиција прима од Саудијске Арабије и Запада. Од хаоса у арапским земљама, разуме се, највише користи имају не само САД, него и Израел. Јер када влада хаос у суседним арапским земљама, разуме се да онда те државе – где не постоји озбиљна централна власт – не могу да представљају озбиљну опасност по Израел.

Долазимо до централног питања: Шта све то има везе са Западном Европом и Немачком?

Рабел: Ако споменуте арапске земље Американци годинама некажњено бомбардују, онда се код становништва јавља осећај беспомоћности и апатије. Људи су просто престали да верују у могућност мирног и безбедног живота. Ти људи постали су лаки плен америчких модерних „мисионара“, дакле, америчких „невладиних организација“, који су им уз помоћ твитера и осталих модерних средстава комуникација сугерисали, да је за њих најбоље да оду у Немачку и Шведску, где се добро живи и где је социјално и здравстено оигурање најбоље на свету. Овом арапском становништву ваља додати и црнце из Африке, који такође преко Либије беже до грчких острва и Сицилије. Ову акцију спроводи италијанска мафија, која тесно сарађује са америчком владом и то још од конца Другог светског рата.

Ваља да се пронађу праве речи за новонасталу ситуацију. Масовни медији, са ретким изузецима, боје се да ту појаву назову правим именом. Па како да се онда опише ова ситуација?

Рабел: Ја ћу да одговорим на ово питање и то без „да, али“. Сведоци смо масовне миграције становништва, али која није случајна, већ добро испланирана у Вашингтону. Ова појава равна је „објава рата“ („Kriegserklärung“) против Немачке.

Који је циљ? Шта жели да се тиме постигне?

Рабел: Притисак против државе Израел постаће знатно слабији, а утицај проамеричких режима, као што је Саудијска Арабија и Кувајт, биће снажнији у оним арапским земљама које су се до сада опирале америчкој и израелској политици. Са друге стране за кратко време порашће проценат странаца у Немачкој, према неким прогнозама у току следећих десет година, чак до 30%. Немачка је до данас и даље једна од најхомогенијих држава у Западној Европи. Проценат странаца је знатно мањи него, на пример, у Енглеској или Француској.

Какве то везе има са немачком економијом?

Рабел: Наравно да та веза постоји. Квалитет немачких аутомобила, – само да уземемо тај пример – данас је далеко изнад квалиета америчких аутомобила. Продуктивна снага америчке индустрије данас знатно заостаје за немачком. Када не би постојала војна индустрија и амерички долар заједно са финанијским центром као што је Вол Стрит, САД се и данас не би више убрајале у „највећу светску силу“ и вероватно би их премашили Кина и Западна Европа, а у неким сегментима привреде и Русија. Немачка је данас западна држава која има најмањи проценат незапослености, највећи проценат извоза индустријске робе и благостање за највећи број грађана, о коме многи Американци могу само да сањају. Ниједна држава на Западу – сем Шведска, Норвешка, Швајцарска, Исланд и Холандија – немају тако добро уређен здравствени систем као што га има Немачка. У САД једна петина становништва живи у крајњем сиромаштву. Све то код америчке елите изазива осећаје зависти. Зато ме и не чуди да су сада „открили“ да је „Волксваген лагао“ своје муштерије. О томе се у Немачкој писало већ пре више од годину дана. Па то раде све фабрике света. Проблем је у томе, да је „Фолксваген“ постао највећи произвођач аутомобила у свету. Зато Вашингтон чини све да ослаби сарадњу изеђу Русије и Немачке. Санкције које је Немачка, под притиском из Вашингтона – наводно због „Путинове анексије Крима“ – морала да уведе против Русије, не погађају само немачку индустрију, већ и пољопривреду. Сами живите довољно дуго у Берлину, па видите да литру млека данас можете да купите за пола евра. А колико литра млека стоји у Београду?

Како је то могуће да Немачка спроводи политику против сопствених интереса?

Рабел: Одговор је веома једноставан. Немачка није слободна, суверена држава. Она не може да одлучује о виталним интересима своје земље. Од године 1945. она је под америчком окупацијом. Када би наша влада показала макар и минимум самопоштовања, она би, на пример, после расада Варшавског пакта, затражила од америчке владе да затвори велику америчку базу „Рамштајн“ („Ramstein“). Немачки политичари морали би да размисле о томе да Немачка напусти НАТО. Немачка има традиционално добре односе са исламским државама. Зашто да дозволимо да нас Америка увуче у «рат против ислама», а који уопште није у интересу Немачке?

Где по Вама, спољнополитички гледано, лежи будућност Немачке?

Рабел: То су добри односи са Русијом, Кином и муслиманским светом. Овоме бих додао и Африку. И Енглези су признали да су најбољи колонијални господари до године 1914. били Немци. Нигде није толико улагано у побољшање живота афричког становништва као у немачким колонијама. То је чињеница. Као што је познато, после Првог светског рата Немачка је изгубила своје колоније.

Како би Ви са неколико речи описали данашњег немачког канцелара?

Рабел: Родитељи Ангеле Меркел преселили су се педесетих година 20. века из Западне Немачке у Источну („DDR“). Који су мотиви њених родитеља били да пређу са Запада на Исток, то ми наравно није познато. Као што је познато, огромна већина бежала је са Истока на Запад. Можда је њен отац, као протестантски свештеник, осећао одвратност према Аденауеру, који је у државну службу примио велики број људи који су били државни чиновници и у време Хитлера. Било како било, његова ћерка Ангела добила је право да студира у Лајпцигу. Чак је могла да студира у Москви, што је у то време било велики признање, да је, дакле, на линији комунистичке партије. Када је дошло до уједињења, Хелмут Кол (Helmut Kohl) ју је открио као велику наду његове странке „CDU“. Њена функција је била да као „жена са Истока“ („Als Ostfrau“) олакша процес уједињења.

Њени интервјуји за медије говоре ми следеће: Меркел (Angela Merkel) најчешће говори о безначајним, баналним стварима, а њен глас одају особу која не поседује вољу и решеност („keinerlei Willen und Entschlossenheit“) да се суочи са озбиљним државним поблемима. Зато су је новинари подругљиво и прозвали „мама“ („Mutti“). Можда је она одлична математичарка, или физичар, но у политици је важно да човек поседује харизму, а она је, то морате да признате – нема. Њена слабост најјасније се види по овоме: када је у Немачку наишао први талас избеглица, она је то поздравила, изражавајући «добродошлицу за једно ново мултикултурално друштво». Недељу дана касније она је потпуно променило тон и индиректно казала да овде нису у питању избеглице, већ да се Европа суочава са феноменом «сеобе народа“ („Völkerwanderung“), при чему већина тог народа из Африке и са Блиског истока жели да дође у Немачку. Чак је у једном тренутку казала, да су за ову кризу одговорне «агресивне силе» („Aggressionsmächten“). Наравно да смо сви разумели да је овде мислила на Сједњиене Државе. Но, њој је очевидно понестало храбрости да то и јавно каже.

Ангела Меркел представља хришћанско-демократску странку, дакле, она покушава да води традиционалну козервативну политику Конрада Аданауера. А шта је са немачком левицом?

Рабел: Они се налазе можда у још већој кризи и заблуди од странке Ангеле Меркел. Немачки леви фронт («Diedeutsche Linksfront“) – а он укључује „социјалдемократе“ и „зелене“ – верује да води борбу „против фашизма“, а на крају готово увек испадне да се он бори против сопственог, немачког народа („mit einem Kampf gegen das deutscheVolk“), а то укључује борбу против немачке традиције и културе. Пошто се немачка левица више не бави темом која је раније представља срж њеног програма, а то је била критика капиталистичког система и како да се оснује праведније, социјалистичко друштво, левица је онда нашла „антифашизам“ као надоместак. Немачка левица не може више да критикује капитализам, јер је и сама постала „натовска“ и проамеричка. То је главни разлог да је дошло до деформације Левице и то не само у Немачкој, већ и на Западу. Њен ранијо, прави циљ, данас је замењен идеологијом „антифашизма“. Тако је резервни циљ („Ersatzziel“) постао одједном главни. Дискусија левице данас дише плућима пуним предубеђења и нетолеранције. Они су данас идеолошки потпуно нас страни америчког агресора и зато стопроцентно подржавају „поплаву странаца у Немачку“. Левица неће да види, да ти странци у великој већини немају традицију радне етике једног Немца, нити ниво његовог образовања. Оно што је заједничко политичкој елити немачке, без обзира да ли се убрајају у левицу или у конзервативне, јесте следећи став: они одбијају да виде како „мултикултурална идила“ („multikulturelle Idylle“) не постоји нити у Сједињеним Државама, нити у Бразилу, Француској или Енглеској. Ја сам пет година живео у Бразилу. Као гостујући професор на једном њиховом универитету видео сам изблиза како „мултиетничко друштво“ изгледа у тој земљи. Расизам је видљив у свакодневном животу и свим сегментима бразилског друштва. Све водеће положаје у армији, полицији, на универзитетима, у министарствима држе белци. И то је погодно тло за ширење расизма и мржње. Криминалитет достиже размере елементарне катастрофе. Зар то може да буде пример и циљ немачке политике?

Интервју водио и са немачког на српски превео: Никола Н. Живковић

Професора Бернда Рабела, најближег сарадника Рудија Дучкеа, и критичари сматрају за “најважнијег теоретичара студентског покрета из 1968. у Немачкој”. Рођен 1938. године у градићу Ратенов, удаљен неких седамдесетак километара северно од Берлина, отпочео је студије агрономије на тада источноберлинском Универзитету Хумболт, али је пре подизања Берлинског зида (13. август 1961.) већ био на западноберлинском Слободном универзитету на студијама социологије и философије. Спријатељио се са Дучкеом, који је такође дошао из Источне Немачке, и уз њега био најутицајнији вођа студентског покрета у Западној Немачкој. Тридесет година касније, крајем 1998. у “десничарском” студентском удружењу “Данубиа” одржао је предавање о опасности неконтролисаног прилива странаца, што може да има катастрофалне последице по немачко друштво. На неки начин Рабел је био далековидан, јер данас, 2015. године, то је, ето, тема не само опозиције већ масовних медија и немачке дневне политике. Пензионисан је у јулу 2003. године. Више година боравио је у Бразилу као гостујући професор Универзитета Кампина Гранде.

Прочитај без интернета:
29 гласовa