Да ли ће, колико и коме у прилог референдум утицати на локалне изборе? Хоће ли референдум помоћи СНСД-у са ДНС-ом и Социјалистима да коначно освоје Бијељину и Добој или Савезу за промјене да, напокон, преотме главни град Бањалуку и превагнути у мртвој трци у херцеговачкој пријестоници Требињу?

Већ приликом консензуса о расписивања референдума о датуму Дана Републике, у коме су се нашли заједно и власт и опозиција, било је натезања о томе за када га расписати у односу на већ заказане локалне изборе. Партијски стратези на обје стране вјеровали су да термин одржавања референдума може да утиче на резултат локалних избора.

О датуму изјашњавања о датуму Дана РС

Наводно да је владајућа коалиција била за то да се све обави уједно и о једном трошку, а опозиција навијала да се референдум остави за послије избора. Постигнут је компромис да се два гласања обаве у размаку од недјељу дана, али нагађања о томе ко ће од таквог распореда профитирати обновљена су сутрадан послије референдума.

Стручњаци, међутим, кажу да би агитација за излазак на референдум, у којој су сви лидери и власти и опозиције лично учествовали, вјероватно имала утицаја на предсједничке изборе, али да су локални избори сасвим друга прича. Избор општинских функционера, тј. начелника, предсједника, одборника и др., зависи од конкретних учинака кандидата на терену, али и од локалних менталитета и обичаја, а често понајвише од личних симпатија и антипатија према кандидатима које у малим општинама већина бирача лично и породично познаје.

Тако се помиње примјер општинског начелника на југу РС који се мало мијеша у свој посао, ријетко навраћа у канцаларију, али његови суграђани цијене што је стално у кафани међу људима, што је ведар и љубазан једнако према свима, па га бирају већ неколико мандата заредом. Напросто, бирачи га воле зато што је „један од њих“, а не паметнији, вреднији и амбициознији од осталих. Успјех таквих политичара описан је у научној литератури о изборима.

Миле и два Младена

Данас, међутим, није ни сасвим тако. Модерна средства транспорта омогућују да се шеф странке појави у предизборној кампањи и на локалу, ако не у свим, оно бар у већим општинама, да представи и препоручи страначког кандидата, те да на тај начин изврши трансфер властитог националног престижа на свог општинског кандидата. Референдум би дакле, посредно могао да погура локалне кандидате. Чије? Милетове или оне једног од два Младена?

А зашто не свих, када су сви били за референдум? Иако је референдум био удружени политички подухват Иванића и Павића, колико и Босића и Ђокића, иницијатива за референдум и његов исход првенствено се везују за Додика, без обзира на то што је, рецимо, одлуку о референдуму потписао предсједник Народне скупштине РС Недељко Чубриловић из ДНС.

Револтиран бошњачком подвалом, Младен Иванић је тек послије пребројавања резултата пописа становништва захладио односе са Изетбеговићем и „међународном заједницом“, а Младен Босић га је са задршком пратио. Слична разлика између двије најјаче партије у опозицији могла се пратити и у ентузијазму који су показали у кампањи за референдум. Да ли зато што су и сами референдум доживљавали као, прије свега, Додиков, или зато што нису хтјели превише уз нос комшијама и протекторату.

Тужилаштво из Сарајева у прави час

Ако бирачи у недјељу препознају ово друго, а то за њих представља националну издају, владајућа коалиција извући ће корист од малог размака од свега недјељу дана између два гласања. А да буде баш тако, побринули се из другог ентитета, уз подршку Стејт департмента. Позив на саслушање предсједника Републике одаслат из Сарајева од Тужилаштва БиХ представља увреду и понижење за цијелу Српску, поготово за убједљиву већину која је изашла на референдум и листом гласала „за“.

Тих 55 одсто и од њих 99,80 одсто доживјели су, сасвим логично, да је истрага практично покренута и против њих и да њихов предсједник плаћа цех за све. Да је протекторат био мудрији и принципијелнији, позвао би на саслушање све саучеснике у расписивању референдума, а не би одвајао омраженог Додика од, испада, пожељнијих лидера. Овако …

На питање новинара да ли ће позив на саслушање утицати на резултате локалних избора, Додик је уз осмијех одговорио: „Више би помогло да су ме ухапсили“ .

Замор материјала

Кратак интервал између референдума и локалних избора има још једну посљедицу: замор, односно засићеност гласача. Људи су навикли да учешће у непосредној (референдум) и посредној (избори) демократији буде изузетан и свечан догађај, а не рутина која се понавља из недјеље у недјељу. Нешто мање навијача на завршним предизборним скуповима у већим градовима током ове недјеље наговјештава мању излазност. А генерално важи да мања излазност више одговара странкама на власти.

Постоји такође правило да резултат локалних избора непогрешиво најављује резултат много важнијих општих избора двије године касније. Но, да у Босни, а то значи и у Српској, не важи ниједно правило, показао је претходни изборни циклус: иако је опозиција 2012. на локалу остварила велики успјех, 2014. је на националном нивоу (РС) изгубила изборе.

Утисак је да се владајућа коалиција посљедњих мјесеци више бавила референдумом него изборима, као да је рачунала да успјех првог рјешава друго. А уоште не мора да буде тако. Предност опозиције је, међутим, у томе што је била фокусирана на локалне изборе, док се агитацијом за излазак на референдум бавила са пола снаге.

Конкретнија прогноза

Каква је, након све ове приче, конкретнија прогноза резултата локалних избора. Најкраће речено: странке на власти ће готово сигурно боље проћи него опозициони блок СЗП. Код ове врсте избора ријетко када се могу утврдити апсолутни побједници, који би освојили све или скоро све општине, а локално се праве и тзв. непринципијелне коалиције између партија које су генерално противничке.

Не треба очекивати спектакуларне промјене у односу на претходне изборе када је релативно добар резултат опозиције био неочекиван и зато прецијењен. Тада је опозиција била јача по броју начелника, али су СНСД и савезничке ДНС и СП освојиле више одборничких већина и предсједника општинских скупштина, те самим тим укупно већи број бирачких гласова.

Најважнија, али можда и најмање неизвјесна битка водиће се за велике градове. У Бањалуци се фаворизованом Игору Радојичићу сасвим примакао Драган Чавић. У Бијељини кандидат власти опасно угрожава вјечитог градоначелника Мићу Мићића, али ће СДС, као и у Добоју, већ по дугој традицији вјероватно задржати примат. А у Требињу ће, по свим процјенма, одлучити фотофиниш. СНСД ће се по свој прилици вратити на власт у мањим, али релативно развијеним општинама, као што су Градишка, Србац и, можда, Прњавор.

Ћамил, Бакир и Хуснија на изборима у РС

Логично је претпоставка да ће преузети и неке мање општине у пограничним подручјима са бошњачким кантонима из којих долазе све агресивније ратне пријетње, јер у Додику препознају гаранцију одбране РС. У том контексту треба посматрати релативно малу општину Сребреница која има велику политичку тежину. Тамо су све српске странке стале иза једног кандидата, али је актуелни градоначелник Ћамил Дураковић мобилисао подршку не само лидера свих бошњачких партија него и реиса Кавазовића на причи да Поточарима није мјесто у РС.

Ако коалиција на власти у Републици оствари већи успјех и на локалу, то ће сигурно више бити на основу политичких него економских резултата, те Путинове експлицитне и Вучићеве имплицитне спољне подршке. Али захвалност за нехотичну помоћ, биће дужни не само „међународној заједници“ и бошњачким политичарима, генералима и академицима, него и опозицији у Српској.

За разлику од Иванића, који је и на општим изборима испливао као побједник међу пораженима, остали лидери СЗП-а нису се најбоље снашли у референдумско-изборним превирањима.

слика http://pozitiv.mk/%D1%81%D0%B5-%D0%B1%D0%B0%D1%80%D0%B0-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B7%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%86%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D0%BB%D0%B5%D0%BD-%D1%81%D0%BF%D0%B0%D1%81-%D0%B2%D0%BE-%D1%80%D0%B5%D0%BF/

Прочитај без интернета:
7 гласовa