У жељи за обновом империјалне моћи равној оној из викторијанског доба, спољна политика Велика Британија креира се у нафтним компанијама, које предузимају самосталне политичко-обавештајне операције. Захваљујући наднационалним компанијама, чији власници углавном потичу из банкарског миљеа, припремљен је терен за дешавања позната под синтагмом „Арапско пролеће“. Потпомогнуте својим владама, корпорације протежирају своје кадрове у земљама од интереса, помоћу њих намећу и мењају законе којима се регулишу области образовања и здравства, фрагментирају државе. Наравно да операције припрема обучено и софистицирано људство корпорација, тј. агентура директно умрежена са националним базама података, опскрбљена сателитским услугама, као и сервисирањем од националних обавештајних служби. У земљама од интереса купују медије, оснивају невладине организације, а потом постављају марионетске владе, преузимају ресурсе.

Британци заједно са америчким партнерима настоје што пре да изврше расподелу геоекономских интереса и за те потребе уводе „демократију“ након чега остају само пепео и мигранти. Последњи учинци увођења „демократије“ веома су видљиви у Либији, Ираку и Сирији. У Сирији није прошао стари трик у виду оптужби за употребу бојних отрова које је наводно користила влада Башара ел Асада. Шегрти америчких маринаца и припадника британског САС-а из Ал Нусре, тзв. сиријске опозиције, били су толико неспретни да клонирани амерички и британски медији употребу сарина нису успели приписати Асадовој војсци. Стога је разлог за бомбардовање Сирије пронађен у Исламској држави, која подједнако као и диктатор Асад, угрожава фантомску опозицију.  Коалиција окупљена око Сједињених Држава бомбардовала је Сирију, уз велике цивилне жртве. Званична мета је била Исламска држава, а стварна су били положаји Асадових војника и инфраструктура земље. Требало је што пре завршити са Асадом да би се операције наставиле на Кавказу и Балкану. На Балкану Србију треба удаљити од Дунава и обавити реконфигурацију те земље, а на Кавказу, у савезу са муслиманским становништвом, отпочети процес фрагментације Русије. Велике мете се налазе иза Кавказа, попут Казахстана, који је богат сировинама, а корпорације и банкари траже чисте путеве за цевоводе које не могу угрозити друге групације или политике. Са плановима се сада стало. Запело је у Сирији.

Било је замишљено да се рашчисти пут нафтоводу којим би била транспортована саудијска и катарска нафта, преко пројектованог чворишта у Сирији до обале Медитерана. Нафтовод би се затим спајао са Јадранско-јонским нафтоводом. Руска интервенција у Сирији пројекат је довела у питање. Више се ни Иран не може напасти. А ако се не нападне Иран, како извршити консолидоване операције у рејону Каспијског мора, како развијати операције у Чеченији, Узбекистану, Киргистану, Таџикистану, Казахстану?

Алтернатива је пронађена у ужурбаном претварању талибана у Авганистану у војнике Исламске државе.Док елитна јединица британске војске САС покушава руководити одредом Ал Нусра, у циљу припреме новопечене Исламске државе у Авганистану, у тој земљи британске трупе талибанима штите жетву опијума. Наиме, од кампа Бастион, на сто метара талибани без проблема беру мак, тзв. опијумски сир, а власник земљишта је извјесни Mohammad Daond, који је наводно био гувернер Хелманд провинције. Ако обезбеде приход од мака, талибани ће прогласити Исламску државу и из Авганистана дестабилизовати регион.

Исламска држава се развила из одреда Џабхат ал Нусра, одреда Ал каиде, у који су америчке тајне службе окупиле екстремисте из Либије. Завршили су курс у тзв. Међународној рибарској школи. Сем из Либије, било је полазника из Марока, Алжира, Француске и Русије, али сви су стигли из Либије и већ су ратовали за Ал Каиду. Пребачени су у Турску, након чега су преко порозне турске границе ушли у Сирију. Новац су обезбедили Катар и Саудијска Арабија, али је и амерички Конгрес у септембру 2014. године одобрио буџет у износу од 500 милиона долара, за обуку „умерених сиријских побуњеника“. Уместо 5000, успели су мобилисати њих 54, који су добили назив Дивизија 30. Чим су крочили на тло Сирије, заробила их је Ал Нусра, тј. Ал каида са комплетним наоружањем и опремом. Радило се о договореној предаји, јер су након заробљавања сви ослобођени и омогућено им је да се врате у Турску, иако је званично објављено да су у Сирији убијени.

Првобитно, Курдима је дато обећање да ће добити државу ако се буду борили против Асада, али након што се коалиција САД са ЕУ распала, Курди су одбачени, што је био један од услова да се у реализацију америчких планова укључи Турска. Турска је намеравала да (под заставом Исламске државе) на половини територије Сирије створи неку врсту емирата, што би помогло у изолацији Асадових трупа. Емират би обухватао источну Сирију (Хасаках и Дер Зор) и источни дио Ирака (Мосул и Анбар). Уједно, Турска је од САД тражила да Алепо постане 82. турска провинција са целом „тампон зоном“ (територија на којој живе Курди) уз турску границу. Осим што Турској продаје нафту, Исламска држава у Турску транспортује делове фабрика. И опљачкан новац се депонује у Турску. Ердоган је упознат са тим, врло добро зна ко су његови нови партнери и стога Турска има порозну границу. Турски држављани учествују у пиратству, трговини људима, а сиријски шиити и хришћани се налазе у логорима, а не у избегличким камповима. Када истина избије на видело, постаће јасно да је „увођење демократије“ у Сирији изведено на много гори начин него у Либији.

Након руске интервенције све чешће се оглашава британски премијер Камерун, јер Британија жели део колача из подељење Сирије, иако је Камерун првобитно одбио да се у сукоб у Сирији умешају британске трупе. Сада се у Сирији и ираку налази 120 припадника британске јединице САС, који у црним униформама глуме снаге Исламске државе, и нападају Асадове трупе. У случају угрожености ових снага, за њихово извлачење задужена је јединица од 800 Краљевских маринаца. Ако жетва опијума буде добра, „процветаће“ Исламска држава у Авганистану, да би се ширила у правцу Казахстана. Само да за планове Руси не сазнају.

42 гласa