Изабел Коишет

 

Лице ми је црвено док ово пишем. Не од стида, већ од беса. Две индивидуе са esteladas (каталонским сецесионистичким заставама) око врата почеле су јутрос да се деру на мене испред мојих врата, називајуће ме „фашистом“ и вичући: „Треба да те је срамота!“

Била сам изашла да прошетам пса и рециклирам неку пластичну амбалажу, и пошто је било рано а ја још увек поспана, с обзиром да нисам ни ока склопила претходне ноћи, испрва нисам чак ни схватила да се обраћају мени, па сам само наставила да ходам.

Они су наставили да вичу, па сам се окренула и смирено – чак се и сада, два сата након тога, чудим колико сам остала смирена – рекла: „Зар вас није срамота да ми се тако обраћате кад ме чак и не познајете?“ Они су наставили да се деру. Пас је вукао на поводац. Одшетала сам даље.

Рециклирала сам пластику. Наставила сам да шетам, још увек у шоку. Постепено ме је обузео туп, нездрав осећај беса. Већ месецима, па чак и годинама ако се рачуна дан кад сам потписала Foro Babel Manifesto (који је захтевао истинску двојезичност у Каталонији), и ја и сви они који се нису ускладили са једнообразним размишљањем заговорника независности смо сталне мете увреда због тога што изражавамо неслагање. Али је током ових последњих месеци ниво мржње против нас достигао нове висине.

До сада се шиканирање ограничавало на онлајн линчовање. Носила сам се с тим тако што нисам имала Facebook или Twitter налог (овај други је хакован, као и мој WhatsApp налог, који је затим употребљен за слање поруке коју нисам написала). Мада се увек нађе неко ко ће вас информисати о гомили смећа којим вас засипају на друштвеним мрежама. Али ово је већ трећи пут ове седмице да су ми довикивали да сам „фашиста“ (и први пут да сам реаговала). И осећам да се нешто у мени ломи.

Сада видим, са ужасавајућом јасноћом, шта год се следеће буде десило, да овде за мене или било кога ко независно размишља више нема места, иако сам се овде родила. Данас су то увреде на мој рачун, јуче су то биле увреде на рачун чланова моје породице; дан пре тога су то биле увреде на рачун мојих пријатеља, чији их пријатељи отворено критикују што се и даље друже са мном. А сутра ће бити нешто још горе.

И није важно да ли изричито осуђујете полицијску бруталност, или тражите Рахојову оставку (ја је лично тражим много дуже него што све ово траје).

Јер, ако осуђујете деловање (шпанске) власти, а у исто време не хвалите деловање каталонских власти, сместа постајете непријатељ, фашиста, фашистоидан, присталица Франка, олош који хода земљом. И размишљате о страху који је већ прекрио, попут спора, кожу свих људи који ћуте али који потајно долазе да вам кажу да су на вашој страни – да су захвални за то што радите, а онда вам кажу да о ситуацији уопште не разговарају у својим кућама, из страха да ће их чути деца и онда имати проблеме у школи.

Ово нису обичне анегдоте. Ово је реалност на терену за нас који овде живимо. Ово је ново, шокантно пуцање друштва које је некад живело у миру и без страха, са логичним разликама у мишљењима, различитим вредностима и критеријумима, али увек на темељима поштовања.

Док размишљам о овоме, почињем да се смирујем. Ипак су ово минорне ствари у поређењу са местима у свету где мушкарци и жене трпе разне увреде, несреће и ужасна понижења. Мој проблем је проблем Првог света. Као што сам често чинила у прошлости, покушавам да минимизирам оно што ми се дешава како не бих хранила чудовиште мржње које би ме претворило у људе попут оних који ме сада вређају.

Никад нисам ни помислила да ће то што говорим што мислим, учтиво и искрено, имати тако високу цену. Ипак, ни за шта не бих мењала ову суву, тиху, ничију земљу у којој сам се нашла, у којој су се, знам, и многи други нашли – место без скандирања или драња или слогана, где се ветар само судара са белим заставама које шапућу реч „упомоћ“, у узалудној нади да ће неко, негде чути, пре него што буде касно.

 

Изабел Коишет је међународно позната филмска редитељка, рођена у Барселони.

 

ПРЕВОД ФСК

Извор: elpais.com/elpais/2017/10/04/inenglish/1507107040_799383.html

19 гласовa