У Европи се дешава нешто необично. Пред реком избеглица са Блиског Истока лидери ЕУ на све стране причају   у глас да „криза која се разбеснела“ само што није уништила Унију.

Председник Савета Европе Доналд Туск кризу назива „политички земљотрес за Европу“. Председник Европске комисије Жан Клод Јункер сматра да  је Европска унија  све нестабилнија и што се тиче интеграција, и што се тиче пријема нових земаља,тако да је вероватно да све то треба да се заврши. Премијер Словеније Мирослав Церар тврди: „Уколико решење миграционе кризе  не буде нађено, Европу од распада дели само неколико недеља.“ Холандски премијер Марк Роте обавештава: „Та криза може да сруши базу на којој почива сва наша сарадња“…

У вишегласном хору се чује и глас Ангеле Меркел: „Уколико Европа не успе по питању   избеглица,  то више неће бити она Европа о  којој смо маштали“.

Али прављење ограда у спољним границама ЕУ од зидова и вештачко утеривање огромних људских маса пред неколико пунктова за њихово  пропуштање јача сумње да ми у ствари присуствујемо инсценирању грандиозног спектакла.

Да се присетимо неких цифара. Становништво свих 28 чланица ЕУ је 2014.године достигло 507 милиона људи. Чак и код најоптимистичкијих прогноза доток избеглица у Европу у следеће две године неће премашити 2 милиона, односно на 250 староседелаца ће доћи један избеглица, или чак и мање. Ради упоређења да узмемо Велику Британију  која је, мрвећи последице своје колонијалне прошлости , била принуђена  да прихвати највећи број избеглица из некадашњих колонија. Сада од 63 милиона становника Велике Британије пола милиона представљају имигранти. Тако 1 имигрант долази на 120 исконских становника. Имигранти, по правилу, живе компактно, тј.. њихове општине заузимају одређена непопуњена места у економији Велике Британије и не виде се никакви  проблеми због којих  би се британско друштво потресло.

Зашто је, онда, настала толика бука у ЕУ?

Заједничко место у дискусијама европских политичара представља чињеница да економија земаља-чланица Европске уније неће издржати трошкове незваних гостију. Не износећи цифре, тврди се да пријем, смештање, адаптација и проналажење радних места новајлија уопште не одговара џепу Европе. То је најважнија тврдња. О религијским, културним и осталим факторима уколико се и говори, говори се на крају.

Како би се бар уопштено схватило шта се у ствари дешава  да погледамо политику канцеларке Немачке Ангел Меркел.

У причи о избеглицама госпођа Меркел је, мада је започела са спремношћу да прими све, прешла на ограничавајуће мере , што је у ствари и довело до напрегнутости. Зашто је она то урадила? Јер њена принципијелна позиција,    да се пропусти већина избеглица, сви осим економских, није се променила. Међутим – једна је ствар да се пропусте сити и задовољни, а друга – измучени и спремни на прихватање свих услова, ма какви да су. Зато што, како се полако испоставља, замишљена представа  има више циљева.

Меркел намерава да трошкове за прихват масе бескућних људи премести са федералне владе на локалне општине а зато, како би се општине сложиле да отворе новчанике, потребна је „хуманитарна катастрофа“. То је одлична магија којом се бави не само канцелар СРН већ и остали лидери најважнијих држава ЕУ.  Природно, општине су због такве перспективе почеле већ да завијају, јер  им то заиста није лако али, како се испоставља, евробирократији управо треба да се завијање чује што јаче.

Да можда не преувеличавамо?

Да чујемо шта о томе каже опозициона парламентарна партија „Леви“  (Die Linke),  која се последњих година претворила  у врло утицајну снагу  Немачке. Она директно окривљује генералног канцелара због вештачког стварања катастрофалних услова не само за избеглице, већ и за најсиромашније слојеве исконског немачког становништва.

Испоставља се да фрау канцлерин у федералном буџету нема новца. У Немачкој је на снази формула министра економије Шојблеа: Немачка мора да буде на «црној нули» или, другим речима, држава не сме да подиже никакве кредите, тј. да доспе у минус. Одатле и закључак: буџет је подељен, вишка новца нема, држава неће никоме да дугује, а о избеглицама  треба да се побрину  федералне земље и општине.

Код таквог прилаза избеглице се никад неће адаптирати у Немачкој. Неће добити ни право образовање, ни професију, ни социјално осигурање  и медицинску заштиту. Напротив, већина ће постати члан „дивљег тржишта рада“, чијим непостојањем се „социјална држава Немачка“ поносила. А најпредузимљивији међу њима ће  попуњавати  редове криминалних заједница.

Ево шта је написао посланик Бундестага из партије „Леви“ Аксел Трост: „Због кризе у ЕУ су највише изгубили деца и млади. Према подацима Бертелсмановог фонда, 26 милиона младих људи се нашло на ивици беде, да буду гурнуто у сиромаштво, уз губитак посла. Зато политика ЕУ повећава опасност од борбе за опстанак код исконске немачке младежи и имиграната. Држава мора да прекрши пропис о „црној нули“ и да подигне кредите од много милијарди како би покрила најважније потребе. Ми захтевамо хитан  програм од 25 милијарди евра како би се: ојачала снага државе да испуни сопствене социјалне обавезе; да се комунама за пријем избеглица да хитна помоћ у износу од 10 милијарди евра; да се хитно доради   специјални федерални програм о 500.000 станова за људе са ниским приходима и за избеглице,  у износу од 8 милијарди евра; да се разраде програми бесплатне професионалне обуке и учења језика, интеграције и консултациони пунктови, вредности 7 милијарди евра. Први пријем избеглица мора да се у потпуности пренесе на централне органе  власти. После тога држава мора на себе да преузме размештање избеглица. Међутим, коалиција на власти не показује спремност да се тако и понаша. Шта више, стресањем  обавеза на федералне земље она тоне у противуречности“. Стварно, ни Немачка, ни остале земље Европске  уније    неће  да  учине ништа од онога што је набројао посланик бундестага.

Стиче се утисак да узбуна коју су подигле земље Европске уније има за циљ да припреми становништво за вештачки створено погоршање ситуације. Али због чега, па они нису непријатељи сопственог народа?

Како бисмо одговорили на ово питање треба да се осврнемо 15 година уназад када су, захваљујући протестима јавности, прекинути преговори највећих западних компанија о такозваном Споразуму о инвестицијама (МСИ). Циљ тог споразума је био да транснационалне компаније добију исти правни статус као и националне државе. У пракси би то потпуно померило државу од регулисања економије и уништило тарифне споразуме земаља ЕУ који су гарантовали права радних људи. Пројекат је прекинут захваљујући отпору јавности и парламената. Сада се прави нов покушај да се преко Трансатлантског трговинског и инвестиционог партнерства (ТТИП) које предлажу Американци дође до истог резултата. Одређивање приоритета права инвеститора у односу на законодавство појединих земаља правно ће да ојача наднационалну власт највећих корпорација тако што ће је учинити неоспорном.

Ту можемо да се присетимо  да је у своје време Европска унија изгубила од Светске трговинске организације  спор  до кога је дошло због генетски модификованих прехрамбених производа. И дужна је да по одлуци СТО плати десетине милиона евра казне зато што је забранила хормоне раста за исхрану стоке која се гаји због меса. СТО је само један од инструмената ширења контроле највећих корпорација над светском трговином. Споразум о ТТИП усавршава те инструменте.

Разлози за такав притисак  транснационалних компанија су јасни: они себе осигуравају од опасности краха финансијско-економског система који се заснива на долару. Међутим, организатори кризе су добро научили лекцију пропасти од пре 15 година. Сада се јавност ЕУ темељно припрема  да  ТТИП за њих представља спас. Одатле и река избеглица ка Европи, која се повећава скоковито, и жице са мировним регулисањем у Сирији, и притисак напрегнутости код европског становништва.

Планира се да ће Споразум о ТТИП бити потписан и ступити на снагу 2016.године. Тада треба да се очекује максимум протестних таласа. Да се тај талас сретне – припремају се и они који Европу воде у загрљај Трансатлантског партнерства. Игра се класична представа у којој се пажња становништва  одвлачи на вештачки изазван „проблем избеглица“, а потписивање споразума ће бити приказано као излаз из компликоване економске ситуације.

Запитаћемо  се: а шта је са вођама европских народа? Па, вође само играју   улоге које су им  доделили прекоокеански руковаоци лутака.

Прочитај без интернета:
21 глас