Хоће ли Слобода умети да пева

Као што су Сужњи певали о њој.

Бранко Миљковић

У В О Д

Ако смо, као држава и народ, нешто могли научити из свог досадашњег постојања то је да се СЛОБОДА не добија, нити купује. ОНА СЕ ОСВАЈА! Али, једном освојена слобода није константа у протоку Времена. Није вечна! Зато се мора бранити са истим жаром са којим је и освајана. Иначе, нестаје и изнова се мора освајати. . А када говоримо о слободи не смемо заборавити да без националне слободе не може постојати ни истинска лична слобода. Окупирани народ не може имати слободне појединце. Привилегије које им пружа богатство, спремност на покорност, или статусни положај нису СЛОБОДА већ само њена ИЛУЗИЈА. О томе ових дана вероватно размишља бахати српски властодржац, Александар Вучић, коме ни сав партијски, медијски и државни апарат није довољан да једну недефинисану изборну коалицију гурне испод цензуса. ОНИ то неће …

Србија своју слободу није изгубила током злочиначке НАТО агресије 1999. године, али се своје слободе одрекла у изборном процесу 2000-те. И није више важно да ли је Војислав Коштуница био човек са мањком мушких хормона, необавештени наивко или превејани западни агент. Он је нашу националну слободу, кроз један изманипулисани изборни процес, мењао за илузију западне „демократије“ и гурнуо нас је пред лице Звери чију језивост многи тек сада сагледавају. Али, није важан он, Коштуница, који данас уплашен и самим собом разочаран, шћућурен у неком мрачном куту историје чека њен неминовни суд. Важни смо МИ. Божијим провиђењем, које наравно има своје земаљске токове и узроке, пред Васкрс 2016. десило се да нам један деспотски настројен, од народа отуђени али за владање крајње неспособан режим, као у огледалу покаже где њихови налогодовца држе кључеве наших окупационих окова и како бисмо их најлакше могли скинути. Освајањем изборне слободе и спречавањем манипулација у изборном процесу!! 

А да би видели како су нам ти окови намакнути ваља се, макар накратко, вратити у ту 2000. годину. 

 

ПРЕВРЕМЕНИ ИЗБОРИ 2000-те И ОКУПАЦИЈА СРБИЈЕ

Тешко да ће се икада сазнати ко је и како убедио Слободана Милошевића да 2000-те године распише савезне председничке изборе када то није морао, али дефинитивно била је то његова кобна политичка грешка, која је довела до трагичних пето-октобарских догађаја. Но, започети процес није се зауставио на приморавању Милошевића да одступи са власти, па су жалопојке пето-октобарских рестлова попут Чедомира Јовановића, Ненада Чанка или професора Кораћа, како је штета што није било 6.октобра обична лаж, као и све друго што говоре. Било је 6. октобра! И седмог, и осмог … и 16. октобара

Дакле, процеси пето-октобарског диригованог насиља настављени су након пада Милошевића с тим што су удари премештени на велике привредне субјекте и локалне органе власти, али и представнике републичких органа. Наводно гневни, хлеба гладни а демократије жељни „грађани“, усмеравани од страних тајних служби преко њихових агената у земљи, упадали су у привредне субјекте и правили кризне штабове, нису дозвољавали функционисање локалних власти у којима је СПС имао већину, и наставили су производњу безнађа и хаоса започету почетком октобра у режији професионалних „обојених револуционара“ из „Отпор“-а.

Претећи наставком пето-октобарских немира и страховитим присцима ДОС је приморао републичку власт да 16.10.2000. потпише тзв. „Споразум о расписивању превремених парламентарних избора“, готово заборављени документ који је, иначе, обликовао судбину Србије јер је представљао званичну предају свих полуга републичке власти пето-октобарским пучистима.

По том документу, који су потписали тада легално владајући СПС, ДОС и СПО, предвиђено је да се превремени републички избори распишу за 23.12.2000, а Народна Скупштина Републике Србије обавезује се да до 23.10.2000. (дакле за само 7 дана) усвоји акте и изабере органе за одржавање избора (1). У тачки 3. овог Споразума каже се: „Председник Владе је из реда највеће парламентарне странке – Социјалистичке партије Србије, а по један потпредседник из политичких организација које су потписнице Споразума. Све одлуке из надлежности председника Владе доносиће се консензусом председника и потпредседника Владе.” (2) Дакле, практично се суспендује легално изабрана влада Србије, јер се представнику пучистичке формације ДОС, који у том тренутку није чак ни парламентарни субјект, даје могућност да стави вето на сваку одлуку владе. Овакав однос успоставља се и у министарствима, УО јавних предузећа итд. Будући да интегрални текст Споразума и Анекса имате у Одредницама свакако га прочитајте. Јер, 5. октобра 2000. пред евро-атлантизмом је пао Милошевић а 16. Србија! 

Управо овај документ омогућио је инсталирање и стављање у законске оквире на Западу већ припремљеног изборног система, који је за српске услове прилагодио глобалистички институт ЦЕСИД, основан 1997. године као један од стратешких западних пројеката за рушење Слободана Милошевића, а који од децембарских избора 2000. преузима пуну контролу свих аспеката изборног процеса у Србији, све до фијаска који се на овим изборима догодио због Вучићеве незајажљивости.

На парламентарним изборима 23.децембра 2000., одржаним у потпуно нерегуларним условима, ЦЕСИД је био једни регистровани домаћи “посматрач” уз три страна (ОЕБС, Савет Европе и Центар за демократску транзицију из Подгорице, сестринска организација ЦЕСИД-у). Са прелиминарним резултатима (по наводно генијалном узорку који им омогућује да са 15% обраљеног бирачког тела предвиде коначан исход избора), ЦЕСИД је изашао већ после првог сата, а после трећег објавио је и пројекцију коначних резултата које је РИК потврдио сутрадан. Чудо? Савршени узорак? Или, издавање налога РИКУ шта и како?! 

А резултати избора били су следећи:  ДОС – 64 % (178 посланика), СПС – 13,76 % (37 посланика), СРС – 8,59 % (23 посланика) и ССЈ – 5,33% (14 посланика).

Били су то први окупациони избори у Србији, избори који су озаконили западну неоколонијалну управу и успостављање манипулативних механизама за пуну контролу изборног процеса, од формирања бирачких спискова (преко броја изборних јединица, начина кандидовања, процедуре примања приговора и одговора итд), све до модалитета претварања гласова у мандате. Ти избори укинули су политички суверенитет Србије. 

И тако већ 16. година. (3) Мењали су се политички актери на власти а ЦЕСИД је био политичка константа. Они су испратили Коштуницу у пензију када је Западу постао небитан, а Тадића послали на рециклажу када је веровао да је много битан.  Они су Николићу потврдили да је Ван Ромпеј био у праву када му је честитао победу пре краја избора, а Вучића уверили да је рођени победник. Уосталом, они су СВИМА НАМА показали како је у земљи у којој се преко 55 % грађана противи европским интеграцијама могуће да парламент буде стопостотно европски настројен. Све кроз “легални” изборни процес.

А онда су дошли Избори 2016…

ШТА СЕ ЗАПРАВО ДОГОДИЛО И ДОГАЂА НА ОВИМ ИЗБОРИМА

Будући да сам о овоме делимично писао у прошлом тексту “Крај ере ЦЕСИД-а у ноћи Вучићеве пирове победе”(4) овде се нећемо превише бавити оним што је тамо речено, већ ћемо ићи даље у складу са новим дешавањима и информацијама.

Пре свега, ваља констатовати чињеницу да је Вучић желео да досегне знатно већи проценат гласова него што има реалне подршке у бирачком телу и да је у ту сврху припремао озбиљну и дрску изборну крађу која је обухватала све нивое изборног процеса (од формирања бирачких спискова до методологије гласања и констатовања резултата). На то је указивало исувише много детаља да би било тек тако игнорисано, почев од готово отвореног подмићивања бирача и злоупотреба спискова са Космета, до постављања не само члана, већ и функционера своје странке, за председника РИК-а. О неправилностима у кампањи да и не причамо.

Друго, чини се евидентним како је Вучић намеравао не само да приграби више власти него што му реално припада, већ  и више власти него што неко, ко га је поставио на место глобалистичког намесника Србије, жели да му пружи у овом тренутку. А то се не допушта баш тако. И ту је, вероватно, избио куршлус који је у тренутку истопио све маске „демократичности“ српских глобалистичких окова и легимитет Вучићевог преузимања власти након Избора 2012.

У апсурдном судару првог и другог, изазваног Вучићевим болесним амбицијама, десили су се тектонски поремећаји који су грађанима, као на длану, показали да су  избори у Србији само окупациона фарса, форма без садржаја, као и какву улогу у њима имају изманипулисани гласачи, какву ЦЕСИД, а какву страни амбасадори.

До краја огољени систем окупационе „демократије“ натерао је ЦЕСИД да напокон заћути, угаси сајт и макар привремено стави кључ у своју проваљену браву, а од РИК-а направио отимачку дружину која не зна да ли газди, као отети плен, носи торбу дијаманата или темпирану бомбу.

Шта се то, заправо, десило у изборној ноћи? А шта је, заправо, урадио РИК?

ЦЕСИД је започео своју унапред дефинисану матрицу обликовања изборних резултата какву у Србији спроводи од децембра 2000. Остаје отворено питање да ли су они знали да тиме раде оно што се „правим диригентима“ не свиђа или не? И у којој мери је на њихово понашање утицало то што су у међувремену Вучић и њихов бивши програмски директор, Марко Благојевић, постали врло блиски сарадници на пројекту у коме се врти огроман новац?! Тек, оно што је, за ЦЕСИД, изгледало као рутина – учвршћивање власти постојећег властодршца – претворило се у најгору изборну мору. Господари, који из неких својих разлога (сигурно не зато што им је непослушан) више не желе превише јаког Вучића, спремили су им замену. У фил који су кренули да муте умешао се други миксер. Ипсос. Издиктрали су у екране сасвим другачије пројекције, а што је најгоре ЦЕСИД је знао да баратају поузданим подацима, односно да им је неко дао дужу батину. Саша Радуловић се подмукло смејуљио. За искусног масона, какав је Марко Благојевић, овакве поруке су више него јасне, па је ЦЕСИД појурио да сам себе исправља.

Након што се ЦЕСИД,  разголићен од Ипсоса, из сопствене манипулативне матрице побегао главом без обзира, при томе оставивши широм отворена врата да је свако, ко је хтео, могао завирити у тајну собу, унезверени Вучић издао је РИК-у апсурдно наређење да се бар ДСС-Двери морају потопити испод цензуса. Зашто? Зато!! Знајући какав му је партијски шеф кад побесни, Дејан Ђурђевић, председник РИК-а, није имао храбрости да му противречи. И све се претворило у Циркус под отвореним небом.

Када смо већ код председника РИК-а, ред је напоменути да је тај господин, као узорни СНС-овац, пре нешто мање од две године, поднео оставку на ту фунцију, у оквиру пропагандне акције СНС-а о враћању мандата оних функционера који обављају више јавних функција, али је два месеца пред ове изборе, на предлог своје партије опет изабран, функцију је прихватио а оне друге се није одрекао. Толико о СНС и њиховом моралу(5), уз надласак да такав поступак додатно продубљује сумње у спремност РИК-а да ради по закону.

Но, да се вратимо пост-изборним дешавањима. Како би остварили Вучићев налог о спуштању коалиције Двери-ДСС испод цензуса, чланови РИК-а су се, након четри дана пребирања по изборним врећама, морали упустити у најобичнију, лако видљиву, хајдучију поништавања изборних резултата и понављања избора на оним местима на којима је ова коалиција убедљиво прешла цензус као и преправку једног броја листића на којима су наводно утврђене „мање“ неправилности. Сав тај циркус завршио се тиме што је РИК, 29.04. око три изјутра, објавио да су Двери-ДСС пали испод цензуса за само један глас, односно 0.01 %, након чега је изреволтирани Бошко Обрадовић изазвао инцидент, вербално напавши чланове РИК-а.

У изјави за медије тим поводом „морални“ Дејан Ђурђевић пожалио се на своју злосрећност: „Заломило се, на моју велику несрећу, да тако мали број (гласова) одлучује када ја председавам РИК-ом. Никада се није десило да мандат зависи од овако једног малог броја. Ово се стварно дешава једном у хиљаду година“(6), рекао је Ђурђевић, очигледно покушавши да нас убеди како су и пре хиљаду година постојале изборне комисије каква је његова. Тешко је проценити да ли је оваквом изјавом Ђурђевић хтео да буде убедљив или циничан, али испао је јадно-смешан. Као тужни кловн у циркусу, само што никоме није симпатичан.

Након демонстрација на Велику Суботу које су окупиле близу десет хиљада бесних грађана, што је изузетно велика цифра с обзиром на минорност странака које су их организовале и јасна порука режиму, Вучић се додатно унезверио па је на дан Васкрса кренуо у обилазак „Оперативног центра“ Министарства одбране. Са тог демагошког парадирања упутио је несхватљиву поруку да „грађани не морају да брину, јер ће све бити у реду када опозиција под притиском „угура“ још једну странку у парламент, а ова се дочепа скупштинских привилегија!“(7) Дакле, Вучић нам отворено признаје да се и пре понављања избора зна да ће та „још једна“ опозициона странка ући у парламент и то „угуравањем“. Чему онда понављање, чему избори уопште, престрављени Вучићу?!

З А К Љ У Ч А К 

Како год да се ова изборна фарса заврши, све је јасније да се Вучић упетљао у нешто за шта ће му рачуни тек стизати. Но, то је већ његов проблем. Његова горња изјава, која је заправо упућена страном фактору и представља признање пораза у покушају да освоји већи степен власти од оног који су му они наменили, дефинитивно отклања све дилеме да избопрни процес у Србији представља само окупациону фарсу и да нам је неспретност Вучићевог режима, ненадано али богом дано, приказала како се и на који начин одлучује о нашој судбини и колико је апсурдан легитимитет власти на оваквим изборима. Наша, народна, Воља данас у Србији не постоји чак ни као артикулисани глас за „нешто“ или „против нечега“, будући да глас дат режимском противнику, ако он не пређе цензус, постаје глас дат режиму.

Зато је апсурдна свака помисао да се оваквим изборним системом могу скинути окупациони окови наметнути српском народу пето-октобарским пучем и лажним Изборима из децембра 2000. Сазнање о томе, након још незавршених Избора 2016., дефинитво је сазрело у српском народу, а Вучићево признање, дато пред Војском, да се скупштински мандати могу добијати „угуравањем“, само га је потврдило.

И зато је пут јасан. Ново освајање отете нам слободе мора почети борбом за нови, битно другачији, изборни систем којим ће се елиминисати манипулације у изборном процесу и створити услови за стварно слободне изборе. Без тога, нема превише сврхе чак ни обарати Вучића.  Јер, иза њега доћи ће још већи Вучић. Састав и понашање садашње „опозиције“ то нам најбоље говори …

 

_____________________________________

 

Одреднице:

Прочитај без интернета:
53 гласa