Констатација „Ово има само код нас!“ је постала узречица у Србији. Наравно, често се претерује, па је и закључак како нешто „има само код нас“ нетачан. Међутим, дешава се понекад да таква квалификација буде сасвим оправдана. Тако је извесну медијску пажњу и политичку тежину добила вест о резултатима избора за савете месних заједница у селима Дреновац и Десић. За неупућене, ради се о територији општине Шабац. Градоначелник Шапца Небојша Зеленовић је после објављивања резултата сав усихићен саопштио како је „побеђена политика Српске напредне странке, јер у тим селима напредњачки кандидати нису освојили ниједан мандат“. На уприличеној конференцији за новинаре још је и додао како је Шабац „место у којем годинама побеђује политика, а не транге-франге неформална убеђивања и таблоидизација живота“. Није до краја остало разјашњено шта је овиме хтео да каже, али је за претпоставити како је, као и на локалним изборима одржаним протеклих месеци у неколико општина у Србији, било већ уобичајеног коришћења „ресурса републичке власти“ за обезбеђивање одређеног контингента гласова на локалу.

Е сада, да се вратимо на констатацију са почетка текста: „само код нас“ има да резултати избора у две периферне месне заједнице (да се не увреде становници Дреновца и Десића, али се ипак не ради о, у било којем смислу, најзначајнијим насељеним местима у општини Шабац) побуде толику пажњу. И да се о томе у београдској политичкој чаршији, која до јуче није ни знала да села са оваквим називима постоје, нашироко о томе распреда. Шта кога интересује, осим становника и уједно гласача у тим местима, ко има већину у којој месној заједници!? Ти избори нису до сада привлачили ама баш никакву пажњу шире јавности, чак ни у време комунизма.

Разлог зашто се управо сада дешава да „ово има само код нас“, треба тражити у поруци градоначелника Шапца, који је изборне резултате растумачио као пораз политике Српске напредне странке. Сада, далеко је од тога да се неуспех једне политичке партије на изборима за две месне заједнице може тумачити и као пораз њене политике, али је досадашње понашање Српске напредне странке дало за право Небојши Зеленовићу. Од једних до других локалних избора, од једне до друге општине, Српска напредна странка је додавала гас, за њу је ово постало питање свих питања. Отуда и ангажовање „тешке артиљерије“ у предизборним кампањама у Кули, Мионици, Лучанима и стварање непотребних тензија. Не постоје локални избори, одржани у последњих пола године, који су се завршили у фер и демократској атмосфери. Било је ту разбијених глава, вербалних обрачуна, претњи, кривичних и прекршајних пријава.

Императив владајуће партије је одржати висок рејтинг и показати како се и на сваком наредном, поновљеном или редовном гласању на локалу, осваја преко 50 посто гласова. Са једне стране, оваква стратегија Александра Вучића је неразумљива. Донекле и бесмислена. Локалне власти имају локалне специфичности, локалне самоуправе имају локалне лидере. Немогуће је побеђивати и владати у свакој општини у Србији. Немогуће је одржавати тако висок рејтинг (око 50 одсто) на сваким локалним изборима. Опасност је за Српску напредну странку и то што се сада са локалних, све ово прелива и на изборе за савете месних заједница. Апетити месних одбора су велики, они очекују непосредно мешање страначке централе и самим тим (зло)употребу ресурса републичке владе чак и када се одржавају избори за савете месних заједница. У очима локалних страначких активиста из Дреновца и Десића, они су једнако битни колико и Лучани и Мионица. Зато и очекују помоћ „тешке артиљерије“. Када је једном поставио праг проглашавања политичких успеха и страначких победа тако ниско-на ниво локалних избора, Александар Вучић је морао знати да ће га време померити још ниже-до избора за савете месних заједница. Вршење власти троши и појединце и странке, „праг успеха“ се природно спушта надоле. После четврте године власти за успехе се проглашава нешто што је у првој години вероватно било незамисливо.

Али, ако је немогуће остварити победу у свакој општини у Србији, шта тек онда рећи за могућност победе у свакој месној заједници!? Због тога је оваква стратегија неразумљива. Она се, све су прилике, већ на овом примеру из Шапца може претворити у почетак краја високог рејтинга Српске напредне странке.

Са друге стране, међутим, Александар Вучић је принуђен да стално буде у предизборној кампањи. То је посао који најбоље зна да ради. Ту се сналази као риба у води. Анализа фокус група, смишљање парола, одржавање тензије, временско пројектовање кампање, то су ствари које чине његов политички живот. Чим се измакао из свог „природног“ окружења, он је почео да прави кардиналне грешке. Једно је организовати предизборну кампању, а нешто сасвим друго водити државу. Тако смо сада дошли у ситуацију, да ћемо на Косову дати све што се може дати зарад отварања преговарачког поглавља (!?), да ћемо све преостале ресурсе (обрадиво земљиште, изворишта, рудно богатство, телекомуникације и тд.) раскрчмити зарад евентуалног уласка у ЕУ најраније 2030. године (ово је нови датум који у неформалним разговорима најчешће помињу бирократе и политичари из Немачке), а да ће наша енергетска безбедност зависити од америчког течног гаса (дупло скупљи од руског земног!) који ћемо куповати преко терминала у Хрватској (са којом имамо цирка стотињак нерешених билатералних питања; иначе, разговори са Бајденом и Нуландовом о енергетском споразуму су почели у тренутку када Виктор Орбан покушава са Русијом да утаначи како ће Мађарска бити повезана са Турским током од 2018. године, што је још један показатељ потпуне искључености из међународне политике и слабог праћења дешавања која нас се тичу). На крају, као јагода на врху торте, појављује се одлазак премијера Србије у Хрватску, на Дан државности Србије, где је минутом ћутања одао почаст хрватским бојовницима који су извршили највеће етничко чишћење у Европи после Другог светског рата. Неки у томе траже симболику, али сумњам да је има: овде се ради о чистом незнању и трагичном несналажењу (ако је већ постојао притисак да се у Загреб путује, овај минут ћутања се морао избећи-није то непознато нити се ретко примењује у дипломатској пракси). Утешне поруке председника Србије, који се и даље ослања на структуру Српске напредне странке, како је „Србија једна од ретких, ако не и једина држава, која данас нема непријатеља“, остаће забележена за рубрику „Веровали или не“ када се у неком будућем времену буде подвлачила историјска црта о карактеру власти и резултатима Српске напредне странке.

Дакле, уколико не буде неких избора у честим и правилним временским размацима и, самим тим, континуалне предизборне кампање у којој се може обећавати и одржавати политичка тензија, рејтинг Српске напредне странке падати. Видљивијих резултата нема, нити ће их у постојећим околностима бити. А „мирнодопски услови“ у којима би се власт бавила државом, а опозиција собом, убрзо би довели да дође до консолидације сада растурене и дезоријентисане опозиције. Још један разлог за одржавањем сталне предизборне кампање може се наћи у структури Српске напредне странке. Практично, после парламентарних избора 2014. године ово је остала једина партија преко које се може задовољити неки политички, колективни или појединачни интерес. То је довело до њеног неприродног и асиметричног раста. Постоје места у Србији са око 30 хиљада становника, а у којима локални одбори напредњака наводе како броје 5 хиљада чланова. Како све те људе задовољити? Како њихове интересе помирити? Горе по политичку партију од непостојања довољног броја чланова, је постојање великог броја незадовољних чланова. Нису у Комунистичку партију без потребе примали после дугог периода чекања, похађања политичких школа и разних провера… Да би се остваривао политички утицај и могла добро организовати партија, како су то и у Совјетском савезу и у Великој Британији израчунали, неопходно је 0,1-0,5 посто од бирачког тела. Све преко тог броја ће више сметати, него доприносити.

Изборна кампања сада постаје и издувни вентил за нарастајуће незадовољство унутар Српске напредне странке, то је можда и једини начин да се одржи висок ниво дисциплине и мотивисаности за рад чланства.

Имајући све ово у виду, чини се да Александар Вучић улази у игру из које дугорочно не може изаћи као победник. Притисак странке и његово „природно окружење“ терају га на организовање сталне изборне кампање и ангажовање свих ресурса којима располаже чак и када се буду расписивали избори за савете месних заједница. Међутим, немогуће је да, и поред максималног ангажмана, Српска напредна странка одржи постојећи рејтинг и побеђује на сваким изборима-од месне заједнице до републичког нивоа. Због тога, додајући драматичан тон тренутку пред којим се налази Александар Вучић, може се рећи да он полако улази у ситуацију када ће морати или да све чешће расписује изборе или да доживи брзу политичку смрт. Све чешћи избори и све учесталије кампање продужаваће му политички живот и омогућити да контролише сада већ пренараслу страначку инфраструктуру.

Оно што је најбитније у свему, није политичка судбина Александра Вучића и Српске напредне странке, већ: где је ту држава? Како у условима континуалне кампање и сталних избора заштити државне и националне интересе? Колико такав амбијент може дестабилизовати земљу и друштво? Улазак у период сталних избора отвориће врата разним интересним групама, пре свега оним под контролом западних центара моћи, да управљају државом. Ту више нема ни Народне скупштине, нити извршне и судске власти. Што у условима економске кризе, раста социјалне напетости и погоршавања односа између сила традиционално заинтересованих за дешавања на Балкану може по Србију произвести трагичан резултат. Ту се крије и највећа опасност за Српску напредну странку и Александра Вучића. Јер, избори долазе и пролазе, а историјски суд остаје!

31 глас