Изборима у Србији је изгледа већина задовољна. Александар Вучић је тако омогућио да се СНС ојача на локалу и да поједини градски одбори добаце до неслућених резултата. Западу је ово прилика да препакује своје политичке штихове и консолидује НАТО-опозицију. Патриотским снагама је шанса да поново стекну парламентарни статус, који и заслужују (због овога сам неизмерно захвалан српском премијеру, јер мислим да треба учинити све како би у Народној скупштини седели и представници оних који нису за чланство Србије у ЕУ и НАТО). Ваљда се због тога пуно и не расправља о мотивима Александра Вучића да иде у још једне изборе (мада их он формално не расписује, суштински-ствари тако стоје). За истраживаче, који се занимају за развој и функционисање политичког система, од посебног значаја је формално образложење Владе Србије које ће тек уследити, а којим ће се тражити од председника Србије да распише изборе. Са тог становишта посматрано, ово је донекле и историјска ствар. Тешко је наћи пример да власт која има двотрећинску већину у парламенту сама себи скраћује мандат после свега две године!?

Шта ће Србији донети избори? Најкраћи могући одговор би био: ново мучење. Зашто? Прво, на седници Главног одбора СНС премијер Вучић је подвукао да је „Србији потребно још четири године стабилности и пун мандат за доношење тешких одлука до 2020, како би била спремна за улазак у ЕУ, и како би довршила започете реформе, које су Србију извеле на добар и сигуран пут“. Александар Вучић дакле тражи нови легитимитет за вођење политике која је већ доживела фијаско. Ако се још неко у Србији заварава да бољитак могу донети аранжмани са ММФ-ом, продаја природних добара и ресурса, проглашавање страних инвеститора за „надуставну категорију“ и „мере штедње“, нека погледа пример Грчке. Безнадежност ће само постајати већа. А тек када се „тешке одлуке“ ставе у контекст Косова и Метохије, отвара се много питања која могу потпуно да дестабилизују Србију. Александар Вучић није добио мандат ни на претходним изборима да потписује Бриселски споразум, нити има право да спроводи „тешке одлуке“ на Косову, а под којима се подразумева потписивање обавезујућег споразума између Београда и Приштине, по моделу споразума између СР Немачке и ДДР-а, без расписивања референдума. Иначе, хтео Вучић или не да потписује споразум са Приштином, притисци на њега ће се наставити и то ће све бити стављено у контекст преговора са ЕУ. Као што ће само ојачати притисци око „хармонизације спољне политике Србије са ЕУ“, а појавиће се и нови, који се тичу брзог уласка Србије у НАТО. Дакле, мрцварење којем већ дуго присуствујемо ће бити настављено. Што ће Србију додатно умарати и исцрпљивати.

Међутим, друга ствар је овде још занимљивија. Расписивањем превремених парламентарних избора Вучић је практично пустио низ воду Томислава Николића. Како сада Николић може победити на следећим председничким изборима? Одговор је: без подршке СНС-а-никако! Уколико истовремено не буду одржани председнички и парламентарни избори, Николић није фаворит у председничкој трци. Остаје да се види ко ће бити фаворит, али дешавања из готово свих источноевропских држава у последњих две године нам показују да постоји једно правило на председничким изборима које се понавља: кандидати власти губе у другом кругу. Србији председнички избори следе већ у првој половини следеће године. Између подршке локалним одборима СНС и председнику Србије, Вучић је изабрао прву опцију. Зато ће, уколико жели да и даље контролише позицију председника Србије (а мораће, јер ако изгуби председничке изборе, почиње и осипање рејтинга странке), морати или да поново расписује парламентарне изборе 2017. године или да се сам кандидује на председничким изборима. Ако ради ово друго, остаје онда отворено: ко ће га заменити у Немањиној 11? Да се данас одлучује о томе, на кладионици би најбоље стајала Зорана Михајловић, али доста још има до тога. Наредних годину дана ће у српској политици бити јако дуг период. У сваком случају, таквим развојем ситуације се понавља прича из 2008. године, када смо имали јаког председнику и слабу владу којом је он руководио. Проблем који је тада настао треба да нам буде за наук: слаба влада не може да спроводи реформе, нити да води државу. Она постаје најтања карика у систему, што онда кошта целу државу и све грађане.

Због свега, у наредном периоду смо ближи томе да уђемо у стање перманентне предизборне кампање и латентне дестабилизације, него да то буде период „четири године стабилности“. У прилог овој тези иду и дешавања на међународном плану. Унутар ЕУ се настављају ломови са несагледивим последицама, мигрантска криза ће током лета 2016. ескалирати, америчко-руски односи ће остати затегнути, сукоби на Блиском истоку ће добити нову динамику (са све већим увлачењем Турске у рат), а напетости на Балкану ће постепено расти.

И када прођу избори у Србији изборна сага ће се наставити. У наставцима. А још ћемо видети докле ће трајати. И како ће се завршити.

Прочитај без интернета:
18 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ