Систем глобалног управљања, грађен на доминацији једне велике силе, руши се на наше очи.

Све су немоћније и улазе у стадијум опадања старе међународне институције, што се види на примеру Светске трговинске организације која храма, Европске уније која преживљава кризу, деградираног ОЕБС-а. А разговори о реформи ОУН и даље остају само на причи.

Врхунац своје моћи су завршиле и Сједињене Државе. Оне су, када се ради  о економским и војно-политичким односима,  још увек најјача држава на свету, али их друге државе газе све јаче. Ако се   бруто домаћи производ  оцењује по паритету куповне снаге, Кина је већ прескочила Америку. Јачају везе између држава у оквиру групе БРИКС, проширује се Шангајска организација за сарадњу, у коју ће ускоро да ступе и Индија и Пакистан.

Чињеница да је најслабија карика у ЕУ постала прапостојбина демократије Грчка само истиче дегенерацију западних модела демократије,  заједно са њиховим слављењем  „бракова“ истог пола и расклиманошћу институција националне државе.

САД све више подсећају на линијски брод из времена Другог светског рата коме је испод линије газа направљена велика рупа. Изнад воде се још увек ништа не види, брод и даље плови, цеви његових оруђа језиво штрче ка непријатељу, али му је брзина све мања и он полако  почиње да тоне. Охладила се  посуда за претапање култура о којој се у време Била Клинтона много причало, свет није постао јединствен, и није више далеко тренутак  када ће „латиноси“ на свим спратовима социјалне пирамиде да скину са Англосаксонаца Северне Америке „бреме белог човека“. То ће онда бити сасвим друга земља – са другом културом  и,није искључено, другачијим циљевима.

За сада Сједињене Државе одступају, остављајући иза себе огњишта напрегнутости и незавршене ратове. Оружани конфликт у Украјини, непрекинути  рат на Блиском Истоку, срушени Авганистан и Ирак су ознаке тог одступања.

Покушавајући да успоре своје одступање САД покушавају да саграде Трансантлантско трговинско и инвестиционо партнерство (ТТИП), тежећи да око Финансијске интернационале окупе надалеко чувену  „златну милијарду“. Међутим, европски  „нови десни“ и „нови леви“, који тек хватају залет, већ следећих година ће бити спремни да унесу озбиљне исправке у планове Вашингтона и Фининтерна, било да направе ново издање „концерна држава и нација“, било да се врате на идеју јединственог простора од Лисабона до Владивостока.

Пројект ТТИП за САД  истовремено представља   и покушај да се Русија одсече од  Европе, као и да се сатера у дубине Азије. Избегавајући да се информационо-психолошка супротстављеност Русији  назове  правим именом – хладним ратом, САД у суштини тај рат већ воде дуж читавог фронта. Доказ за то је брзо  јачање снага за реаговање НАТО-а, враћање америчке армије у Европу, увођење њених јединица на територију земаља које се граниче са Руском Федерацијом, размештање система ПРО по  Европи,  разговори о ревизији уговора о РСМД ( тј. уговора о ликвидацији ракета средњег и малог домета), изјава америчког министра иностраних послова Филипа Хемонда   да је Велика  Британија спремна да постави на својој територији америчке нуклеарне ракете и т.д.

И конфликт у  Украјини  се одржава  у стању тињања. Без обзира на све покушаје  да су у Украјини одржи мир („нормандијска четворка“, ОЕБС)  претња да ће се конфликт претворити у велики   рат у коме би САД могле да поново наступе као „спасиоци“  Европе, а успут и да поставе војску НАТО-а уз границе са Руском Федерацијом од Балтика до Црног мора, још постоји. Уколико се САД сложе да  се Украјина прими у НАТО неће се избећи ново заоштравање.

Али Европу,  мада притиснуту   стегама  атлантске доктрине, перспектива великог рата у коме би учествовала и Русија озбиљно плаши. Зато ни САД не ризикују да притисну окидач. Посета Џона Керија  Путину у Сочију говори да Вашингтон још није спреман на непромишљену ескалацију конфликта. Свима је јасно да антируске санкције раде и против Европе, и да Европљани не би имали ништа против да их укину,  али би то укидање морало да се обави тако да Запад при том сачува образ. Најзгоднији начин би био  смањење нивоа затегнутости у Донбасу, али је за то   потребно да дође до „смене страже“ у Кијеву.

У таквој међународној  ситуацији све већи значај стиче јачање сарадње у оквиру незападних међудржавних удружења – БРИКС-а и ШОС-а. Врло је важна чињеница да су чланови у обе те организације и Русија, и Кина. Резултат заједничког деловања држава-чланица те две  интеграционе  структуре може да постане и појава Велике Евроазије са крупним енклавама у Латинској Америци и Јужној Африци. А то је већ могућност алтернативе за доминацију Евро-Атлантике. Недавно постигнути споразум између Русије и Кине о повезивању рада Евроазијског економског савеза и радова на кинеском пројекту „Економски појас Пута свиле“, као и значајна синхронизација самита Шангајске организације за сарадњу и БРИКС-а у Уфи убрзавају такав развој догађаја.

28 гласовa