Ко још у Бањалуци помиње атак Бакира Изетбеговића на уставом предвиђени консензус између представника три народа у Предсједништву БиХ? Ко се тек сјећа Мирсаде Чолаковић, амбасадорице БиХ у Холандији, која је кришом отварала писма из Хага упућена њеном претпостављеном министру Црнатку и крила пошту адресирану на предсједавајућег Предсједништва БиХ Иванића. Све се десило има већ и два мјесеца дана, а Бакир без посљедица предсједникује и Мирсада амбасадорује, као да се ништа није догодило. Ваљда по упутству наших „међународних“ ментора, два скандала већ су и у српским главама постали „лоша прошлост коју треба заборавити и окренути се „бољој будућности“ у јединственој БиХ. 

Опасна бошњачка намјера према комшијама „са којима желе да граде јединствену државу“, остала је у сјенци свесрпске радости због неуспјеха Изетбеговићеве обнове тужбе против Србије за агресију и геноцид на суду правде у Хагу. А одашиљући тужбу у Хаг у име БиХ, он је, баш као и његов бабо Алија, бахато прекршио принцип тронационалне равноправности на коме почива дејтонска БиХ. Лекцију коју је Србима дао Алија 1992, Бакир је 2017. само освјежио. Бошњаци хоће јединствену, али искључиво своју Босну у којој ће Срби бити подстанари. Ако то неће, „завежљај преко рамена па мрш у Србију!“

Али, Срби данас имају Републику Српску у ентитетским границама, са међународним гаранцијама и четвртвјековном историјом, па не морају да страхују од босанске интеграције и асимилације. Српској и споља и унутар БиХ као да све иде наруку. Споља то су: Трампова најава да САД више неће рушити режиме по свијету, забављена о свом ЕУ је мање охола и захтјевна, поремећена кооперација на релацији Вашингтон-Брисел-Сарајево, раст руске војне и кинеске економске моћи насупрот опадајућег америчког глобалног монопола. Изнутра, то су: пад популарности владајуће СДА и њеног лидера, бунт Хрвата у Федерацији, хипотека исламског тероризма над бошњачким кантонима. Није ли баш сада прави моменат да јака Српска пружи руку комшијма, да сарађује са међународном заједницом, да заједничким реформама два ентитета БиХ крене пут ЕУ?

Откуда онда оне мрачне слутње у наслову овог текста када РС уопште није угрожена? Јесте да су јој отете бројне надлежности и наметнути закони, али и оволико колико је остало од Дејтона довољно је за њен безбједан опстанак. Јесте да три и по године Срби нису гинули за већи стандард, али послије четврт вијека вријеме је да се фокусирамо на потрошачку корпу. Јесте да је Српска рођена 9. јануара, али зар нам је требало да правимо референдум и иритирамо ЕУ и САД ако тај датум смета комшијама, умјесто да смо рођендан помјерили за дан раније или касније и „мирна Босна“. Јесте да високи представници и тројица странаца у Уставном суду БиХ увијек одлучују против Српске и Срба, али пошто су јачи, било би мудрије да се не јогунимо него да их послушамо, хвалимо, називамо пријатељима, па ће онда и они нама заузврат дати инвестиције, кредите, радна мјеста. Јесте да је „међународна заједница“ бомбардовала Српску, да је прогласила за геноциднидни ентитет, да је 4/5 послијератне помоћи отишло у ФБиХ, али проблем је до оснивача РС што нису знали да им дипломатски објасне ствар, нити умјели да воде медијску борбу. Јесте да је ветом у СБ УН Русија спасила Србе од британско- америчке резолуције о српској геноцидности, али није мудро да заузимамо страну у Сирији. Итд, итд.

На том и таквом резоновању гради се заокружен опозициони концепт по коме власт у РС драматизује спољне и унутрашње притиске и хушка народ на сукобе са комшилуком и свијетом само зато да би скренула пажњу са једино важних економских проблема и прикрила криминал и корупцију владајуће политичке елите. Тај концепт промовише дио опозиције и другог нивоа власти, главнина споља спонзорисаног невладиног сектора и, прије свих, „међународна заједница“.

Претпрошле недјеље на трибини у београдском „Миксер хаусу“ учесник из РС изнио је необичну тезу управо на тој матрици: „Српски политичари би требало да прихвате да инокосни предсједник БиХ увијек буде припадник већинског народа, а да својим гласовима утичу да на изборима никад не побиједи национално најекстремнији бошњачки кандидат“. Подсјетио ме је на изборе 1990. када су СДП и Реформисти били увјерени да ће у седмочлано Предсједништво БиХ ући све њихови кандидати као прихватљиви за сва три народа и када је Ејуп Ганић изабран као Југословен. Актуелнија веза се може успоставити са тек недавно пребројаним лажно увећним процентом Бошњака у етничкој структури БиХ. Зашто комшије толико журе да се представе као натполовична већина?

У ријетко цитираној књизи „Рат који се могао избјећи“, чувена британско-америчка новинарка Нора Белоф из личних сусрета свједочи да су људи из Клинтоновог окружења, попут Ворена Кристофера (државни секретар), Тонија Лејка (савјетник за националну безбједност), па чак, у почетку, и самог Ричарда Холбрука, мало знали о БиХ којој су кројили капу. Брифовани на књизи Ноела Малкома („Босна – кратка историја“), дуго су мислили да су се Срби нашли у БиХ као агресори који су дошли из Србије по налогу Милошевића. „Али, и када су сазнали више, свој почетни став да је БиХ бошњачка земља нису промијенили“- пише Нора Белоф. Наравно, став суперсиле на врхунцу моћи био је и став њених савезника. Отуда и трагикомична ратна ситуација када је Алија Изетбеговић не само на Западу био третиран као предсједник цијеле БиХ и свих Босанаца и Херцеговаца, иако је контролисао ни 10 одсто територије и имао против себе већину њеног становништва. Да ли се у томе нешто промијенило?

Има много индиција да је Алија Изетбеговић потписао Дејтонски споразум тек пошто му је Холбрук обећао да ће се САД накнадно побринути са Српску. А по ономе што је учинио („Дејтон је донио мир, али није рјешење“, „дух умјесто слова Дејтона“, преношење надлежности у Сарајево и сл.) стварно се и „побринуо“. Данас се као Дејтонски споразум и у свијету и код нас званично третира само 60 одсто од онога што је потписано и међународно гарантовано у Паризу. Истина је да РС постоји већ 25 година, али исто тако и уништавање Републике, корак по корак, већ 25 година представља стратегију „међународног“ и бошњачког фактора у БиХ. Упркос одласку Британије, доласку Трампа, ширењу исламског тероризма у бошњачким кантонима ФБиХ, нема конкретних индикатора да се ишта промијенило у политици ЕУ и САД према Српској.

Подсјетимо се на свјеж примјер! Међународна заједница је у јануару о.г. пјенила од негодовања због, за сваког сем за Србе, мало важног датума обиљежавања Дана Републике. А на Изетбеговићев потез, којим је његов бабо прије четврт вијека изазвао рат, готово није ни реаговала. Предсједник РС је зарадио санкције због референдума, а бошњачког лидера нико ни за ухо није повукао. Додик је референдумом прекршио Устав, а Бакир атаком на равноправност, ето, није. Хоће им се – може им се или, можда, у овом тренутку и није баш тако? Ако је крајем прошлог и почетком овог вијека глобално одлучивала једина суперсила са вазалном ЕУ, сада су се појавила бар два конкурента: један – војни, други – економски.

У временима драматичног одмјеравања снага највећих од Сирије и Украјине до Јужног кинеског мора и мали Балканци имају шансу да нешто ураде за себе. Помирљиви и стрпљиви Македонци стисли су петљу и не дају се, ни предсједник, ни премијер, ни народ на улици. Херцеговачки Хрвати су на прагу да изборе другу изборну јединицу надомак трећег ентитета. Шиптари на Косову промјеном устава формирају војску непризнате државе. Да и Срби могу, барем у самоодбрани, показало се заједничким и одлучним наступом Вучића, Додика, Иванића и Николића, који је битно утицао да у Хагу одбаце Бакирову тужбу. Не треба се заваравати да правно нису могли и да је прихвате као што су својевремено прихватили Алијину.

„Међународна заједница“ понављају мантру да су најважнији „мир и стабилност“ да би купила вријеме да се консолидује: да дубока држава уразуми Трампа, да ЕУ пронађе себе у НАТО-у, да англо-амерички глобалисти потисну руски, турски и њемачки утицај у БиХ. Послије ће и у Босни наставити да граде јединствену државу бошњачке већине са двије мањине. На диспозицији имају ефикасне механизме: унедоглед продужени протекторат, неограничени мандат в.п. Валентина Инцка, бонска овлашћења, доминацију иностраних судија у Уставном суду БиХ, императив евроатлатских интерграција, политичка и економска условљавања ММФ и СБ, а ту су и Шаровић, Мектић и сл. у заједничким органима.

Доајен југословенске и српске дипломатије је прије неки дан на предавању у Коларцу рекао да је „Запад одустао од љуштења дејтонске Српске баш до коске“ и да не треба тражити хљеба над погачом. Волио бих да је у праву, али чисто сумњам. Мени некако изгледније дјелује она перспектива коју сам чуо од српског учесника дебате у Миксер хаусу, „да би Срби требало да прихвате да предсједник БиХ буде из већинског бошњачког народа јер би својим гласовима могли да утичу да то не буде најекстремнији канидат“. Бакир и Мирсада су нам примјером показали како би то изгледало.

Како каже предсједавајући Иванић за „Политику“: „Предсједништво БиХ се недељама не састаје због опструкције бошњачког представника који не жели да објасни своје једностране потезе према Хагу“. Занимљиво је да међународни протекторат (Ји, Инцко, Хан, и др.) у овом случају и не хаје што не функционишу заједничке институције у Сарајеву. Пошто Трамп све више ради по милитантном предизборном програму Хилари Клинтон, реално је очекивати да преузме и њене „недовршене послове у Босни“.

слика https://www.slobodna-bosna.ba/vijest/47338/neformalne_konsultacije_chlanovi_predsjednistva_bih_pojedinachno_ce_odgovoriti_na_pisma_sudu_u_hagu.html

Прочитај без интернета:
18 гласовa