Представници Римокатоличке и Српске православне цркве воде дијалог о надбискупу загребачком Алојзију Степинцу, који је својевремено иницирао папа Франческо. У хрватској јавности много више се зна о тим разговорима. Смернице о нивоу информисања, по свему судећи, диктирају Каптол и Glas koncila.

Истовремено, у српским медијима, речено благим квалификацијама, влада конфузија у навођењу чињеница битним за сам процес. Тешко је казати шта је главни разлог томе. Могуће је правдати и тврдњу да део кривице сносе српски архијереји због своје затворености и још понечег.

Добрим познаваоцима тих разговора и упућеним у савремене српско-храватске политичке прилике знано је да је у Загребу пре пет-шест месеци на једном састанку за одабрану политичку и дипломатску елиту разматран проблем преговора. Том приликом процењено је да ће разговори око надбискупа Степинца трајати пуних пет година, наглашено је да ће у свему томе доћи до изражаја подршка православних Цркава српској страни која ће уследити после њиховог састанка на Криту.

На првом састанку у Риму, 12. јула ове године, српски архијереји су, кажу упућени у ту тему, пристали на пет састанака и пет тема разговора и да се све то сврши за годину дана!!!

Тајновитост Патријаршије могуће је објаснити неслагањем међу архијерејима и по овом питању. Мада је Сабор својевремено формирао комисију за разговоре, формално никада није постављен њен председавајући, то јест онај архијереј који ће водити сав посао. По некој црквеној логици (дужина епископског стажа), то би требао бити митрополит црногорско-приморски Амфилохије. Ако би се, пак, гледала географска надлежност, онда би то био митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Ако би се архијереји водили знањем из историје, онда би то био епископ славонски Јован. Но, главну реч води епископ бачки Иринеј (који је, узгред, портпарол Српске православне цркве)!

Нејасно је откуд међу архијерејима, као равноправни члан, оријенталиста и бивши дипломата Дарко Танасковић.

Хрватска страна је одавно обзнанила да су уз надбискупе и бискупе теолог Јуре Кришто, иначе некадашњи свештеник у Канади и доктор филозофије, и историчар Марио Јареб, докторирао на историјату усташког покрета до 1941. године.

Синод је својевремено именовао консултативно тело али још увек нису позната имена мада се у одређеним круговима зна ко су.

Међу историчарима се зна ко је на којој теми докторирао, ко је добар познавалац новије историје Српске православне цркве, ко познаје новију историју Римокатоличке цркве, ко је истраживао историју Независне Државе Хрватске, једном речју – ко би могао да помогне српским архијерејима.

На основу штурих сазнања, утицај на архијереје имају они историчари који о задатој теми знају тек нешто више од обичног заљубљеника у историју.

С друге стране, познато је да и архијереји „пате“ од комплекса пред носиоцима академских титула. Но, те титуле не значе и познавање теме а то значи и њихов веома мали допринос у конкретном случају.

Проблем надбискупа Степинца није мала тема. Нас Србе првенствено боли његово нечињење у спашавању српског народа у Независној Држави Хрватској 1941-1945, потом духовни злочин над православљем који су извршили представници Римокатоличке цркве. Нас не интересује надбискупово држање пред комунистичким судом. Узгред, он је имао какву-такву прилику да се брани од оптужби али то није искористио. Такве прилике нису имали српски архијереји. Степинцу није недостајала ни длака са главе, док су тих година српски архијереји били батинани и шиканирани од представника комунистичке власти (митротополит Јосиф Цвијовић и епископи Нектарије Круљ и Никанор Иличић и други).

Аутор овог текста је присталица тврдње да разговарати треба јер је то прилика да Хрватима у лице кажемо шта српска историографија зна о надбискупу. Проблем су архијереји који ће то спречити или ће избор сарадника међу историчарима бити такав да је унапред познат исход разговора – другачије казано – знамо ко ће кога понизити и у овом случају!

22 гласa