Децембра прошле године  председник САД Барак Обама је био принуђен да призна да репресивна политика САД према Куби није донела жељене резултате. Више од пола века је било потребно Вашингтону да схвати очигледно: политика санкција, трговинско-економски ембарго, инсистирање на изолацији те мале острвске државе од самог почетка нису имали перспективу. Кубанска револуција је истрајала, а њено руководство је уз чврсту подршку народа знало да се избори за независност и суверенитет земље, да одреди стратешке задатке за развој и модернизацију Кубе у следећим деценијама. Важно је да се подвуче да су иницијатори тих реформи, врло удаљених од некадашњих идеолошких догми и оријентација били Фидел и Раул Кастро.

У МИП-у Русије  је обнова дипломатских односа Кубе и САД увек сматрана за позитивну. О томе говори и саопштење које је објављено на сајту Министарства за иностране послове Русије: „Та мера, до које  је требало да дође одавно, представља објективни одраз промене међународних реалија, које се у свету, а ми се надамо и у Вашингтону, све више схватају. Претпостављамо да ће постигнути договори  створити повољну базу за убрзање решења   многобројних проблема, створених на Куби у периоду од преко пола века, најпре оних који се односе на потпуно укидање блокаде и враћање Куби војне базе Гвантанамо, као и да ће то доприносити развоју општерегионалне сарадње“.

Пекинг је поздравио обнову дипломатских односа САД и Кубе тако што је тај догађај назвао „историјским“. Званични представник МИП-а НРК Хун Леј је такође изјавио: „Надамо се да ће обе земље подржавати дијалог и консултације, да ће ићи у сусрет једна другој и да ће постепено учвршћивати билатералне везе. Истовремено позивамо САД да што пре промене све санкције према Куби, у складу са Повељом УН  и да  развија  нормалне међудржавне везе, полазећи од норми међународног права“.

Јачање ауторитета Кубе на међународној арени, учвршћивање њених свестраних односа са Кином, Русијом, Бразилом, Венецуелом, Аргентином, са главним европским земљама, приметан доток инвестиција у кубанску економију потврђују најоптимистичкије прогнозе будућности Кубе и перспективе њеног стабилног развоја. Чак је изговорено да Кубанци, који су сами „осетили геноцид америчког ембарга“ сада мирно могу да опстану и без САД-а“.

У Вашингтону се застарели „кубански метод“ наравно, сматра не само за питање билатералних односа. У Латинској Америци се негативно односе према сваком покушају  САД да униште кубанску независност како би острво, како је то иронично приметио један од новинара, претворили у „савезника по моделу Гватемале и Хондураса“. Жеље латиноамеричких колега да се нормализују односи са Кубом су се могле  чути на различитим  форумима који су одржавани у Западној хемисфери. Председници Венецуеле, Боливије, Еквадора, Никарагве и неких других земаља су директно упозоравали: Уколико до тога не дође у најскоријој будућности, ми ћемо почети да бојкотујемо самите.

За већину земаља Латинске Америке конфронтација САД са Кубом је представљала прави проблем, јер су  ту ситуацију „империјалне мржње са кажњавањем“ чак и владе, лојалне Вашингтону, упоређивале са собом и својом земљом. На примеру Кубе сви су видели какав је империјализам САД као појава! А то је  утицало и на слабљење и тако ограниченог поверења јужноамеричких земаља према Сједињеним Државама. Сада САД демонстрирају своју спремност за дијалог тако што по свим информативним каналима показују како се њихове   дипломате рукују са кубанским.

За преиспитивање „кубанске стратегије“ Вашингтон је имао много разлога. Зато је прво саопштено да се „мења курс“, зачуле су се помирљиве изјаве, скоро годину и по дана су трајале прелиминарне америчко-кубанске консултације које је иницирао сам Обама. У неким медијима Јужне Америке ти „кораци“ у позицији САД су процењивани на исти начин: Обамина администрација се „намерачила“ да кубански режим уништи изнутра. До скора је на Куби постојала такозвана Мисија интереса САД, коју су кубански безбедносни органи више пута окривљавали да на острву игра тајну игру.  Отварање Амбасаде САД у Хавани, у згради Мисије, обезбеђује „легалну базу“ за ширење подривачког рада америчких тајних служби.

За сада се не предвиђају неки други озбиљни помаци у билатералним односима. Миграциона политика САД је, што се тиче односа према Куби, пуна конфликтних обрта: све чешће се у медијима појављују саопштења о могућој „репатријацији“  на Кубу „кубанаца који су незаконито дошли у САД“. Укидање свима добро знаног економског ембарга у средњорочној перспективи није планирано: за излазак на кубанско тржиште америчке компаније имају законска ограничења, компанијама треће земље је забрањено да у САД извозе производе made in Cuba, па чак и производе у којима има кубанских компоненти. Не запажа се ни реална тежња Вашингтона  да коригује репресивну антикубанску политику у финансијској области. Не разматра се ни питање враћања Куби   војне базе Гвантанамо.

Западни новинари сматрају да неће бити повећања америчких инвестиција на Куби све док политику Кубе буду контролисала браћа Кастро.  Не треба да се заборави  да је у протеклим деценијама у САД донето много закона којима се обезбеђује кажњеничка усмереност ембарга. Да би они били укинути потребно је време зато што у америчком конгресу има не баш мали број тврдокорних противника отопљавања америчко-кубанских односа. Обама је више пута до сада упозоравао: обнова економских процеса ће трајати дуго и биће врло компликована.

Кубанци немају намеру да мењају главне принципе своје спољне политике. Раул Кастро је још у марту, пошто је Обама потписао наређење којим се „према тој земљи уводи посебан однос“ подржао венецуеланску владу. Изговор Американаца је смешан:  каже се да Венецуела угрожава безбедност САД. Раул је изјавио да Куба остаје на дотадашњим позицијама које се заснивају на „солидарности кубанске револуције са боливаријанском, са председником Николасом Мадуром и цивилно-војним савезом“. Он је посебно истакао да у кубанском руководству реално процењују усмереност политике Вашингтона: „Историја не може да се игнорише, јер су односе САД са Латинском Америком и Карипским базеном  дириговали Монроова доктрина и принципи доминације и хегемоније над нашим државама“.

Одобравајући процес нормализације америчко-кубанских односа, Москва полази од тога  да Русија и Куба имају све потребне могућности за даље проширење узајамног билатералног утицаја у духу стратешког  партнерства.  Хавана је искрено заинтересована за јачање веза са Русијом у различитим правцима. Верно је подржава на међународној арени. На самиту Заједнице латиноамеричких и карипских  држава (СЕЛАК) и ЕУ, који је у јуну одржан у Бриселу, Куба се заложила против санкција које су земље Запада увеле Русији и подсетила   да САД настављају економску блокаду и саме Кубе. Русија и Куба раде на перспективним пројектима у енергетици, цивилној авијацији и многим другим. О томе је говорио министар иностраних послова Русије Сергеј Лавров у оквиру изјаве о резултатима недавних сусрета са кубанским колегом Бруном Родригесом и председником Државног савета Кубе Раулом Кастром.

Предвиђени важан аспект политике кубанског руководства у условима зближавања са Вашингтоном је  да се не дозвољава мешање у унутрашње послове Кубе. Кубанске власти имају солидно искуство борбе са покушајима стварања проамеричке пете колоне, мрежа НКО, усвајања савремених „иновативних технологија“ која  формирају опозицију којом ће бити могуће владати. Да ли ће на садашњој етапи билатералних односа бити прекинут подривачки рад тајних служби САД против Кубе? Неће, јер усвојени  механизми дестабилизације  раде, прилагођавајући се у ходу  новим задацима и могућностима које им они омогућују.

У августу у Порторику треба да се одржи уједињени конгрес представника кубанске опозиције, који делује како у самој земљи, тако и изван њених граница. Дневни ред је припрема за прелазни период  – „За нову Кубу, слободну и демократску“. Гиљермо Толедо, координатор „Првог националног кубанског сусрета“ је изјавио да главни задатак конгреса представља прављење нове стратегије деловања на пројекту „нова Куба“. Он је подвукао да опозиција ван заграда оставља дијалог власти САД и Кубе, јер „кубанци треба своје проблеме да решавају сами“, „да се боре за поштовање људских права и изградњу демократске земље“.

Толедо је такође изјавио: „Ми нисмо против тог споразума али ми, мирна опозиција, имамо намеру да искористимо нове услове ради постизања слободе и демократије“. Користећи термин „мирна опозиција“ Толедо је у ствари хтео да каже да групе другачијег усмерења настављају да раде, углавном са оперативних позиција Мајамија, залажући  се  за историјски  реванш, за пораз Кубанске револуције. Треба и да се подвуче да ће одржавање „конгреса“  по роковима да се поклопи  са најављеном посетом Хавани државног секретара Керија.

4 гласa