Сумирајући однос Србије и Русије у последњих сто година данашњи квази аналитичари, „другосрбијански“ новинари, стотине невладиних организација и псеудо-истраживача покушавају да нам објасне како ето Руси кроз историју нама никада ништа нису помогли. Када се започне дискусија на ту тему одмах реагују „они“ и започињу да нам соле памет полуистинама, од тога да нам Руси никада кроз историју нису пружили помоћ, а други иду дотле да нас увере како су нам чак и одмогли па и нанели велику штету, при томе, наводећи, лажи или непроверене податке. Подршку за њихово писаније имају од стране западних ментора и то је сасвим јасно. Само није јасно зашто им домаћи медији уступају свој простор? Слобода говора, демократија или је пак нешто друго у питању?! Када им се супоставите са доказима о супротном онда „они“ опет кажу, јесте било је помоћи, али су Руси то радили из интереса.

Срби и Руси као један исти народ, словенски, православан и братски кроз вековне ратове спадају међу народе који су највише пострадали и то је чињеница. У том заједником страдању и тешким историјским условима помагали су се. Пре свега Русија, као велика мајка, када је била у могућности увек је помогла Србију. О томе је много докумената изнето у јавност и казано у многим медијима и на многим местима, а у Србији, је остало записано делима. Али исто тако, велики део истине је скриван од јавости, систематски. Дакле постоје необориви историјски докази о руској братској помоћи Србији у тешким раздобљима и то је истина.

Након грађанског рата у Краљевини Југославији на власт је дошао комунистички режим на челу са Јосипом Брозом који нам је у историјске уџбенике уписао полуистине и лажи, а за највеће непријатеље одредио управо Русе. Након вешто скриване истине о учешћу Црвене Армије у завршним операцијама за ослобођење Југославије почиње велика чистка русофила и склањања на Голи оток. Требало је еуфорију русофилства зауставити и преокренути је у корист диктатуре. 

Никада кроз историју, бар не у последњих сто година, није било толико русофобије као у периоду након Другог светског рата до деведесетих година прошлог века. То је посебно тешко пало Србима који су живели у заједничкој творевини СФРЈ и по дифолту су то морали прихватити.

Игра Јосипа Броза између Истока и Запада завршавала се скоро увек на штету Руса (и Срба).

ЈНА као једна од моћнијих војски у том периоду, процене кажу трећа војна сила у Европи, је такође била војно усмерена против Руса (Варшавског пакта). Доктрина одбране и све стратегијске процене базиране су на опасностима које прете од Русије, тако да су одбрамбени планови прављени на основу нападних операција које би Руси спровели према СФР Југославији. У војним школама ЈНА нарочито су се изучавали формацијски састави совјетске, односно руске армије. Скоро 80 процената штабних ратних вежби, војних и других облика ратних игара планирано је тако што је „плави“ – непријатељ – била нека руска војна формација зависно од нивоа вежбе (тактичка, оперативна или стратегијска). Мобилизацијски планови били су прављени са уводном ситуацијом – подаци о непријатељу, и опет је у већини случајева симулирана руска армија. Редовно су се пратиле и изучавале све промене у модернизацији и опремању руске војске. 

Тензије, о томе како нам прети инвазија од стране Руса, су подизане кроз информације поверљивог карактера које су припадницима ЈНА достављане по разним нивоима командовања. Небројано пута је подизана бојева готовост команди и јединица као и селективни степени приправности, опет због „претњи“ Руса.

Војни полигони и вежбалишта од Криволака до Слуња били су, током целе године, преплављени војском која је изводила неку вежбу (здружену, тактичку или оперативну) на којима је грмело од топовских канонади, а тоне челика су падале по замишљеном непријатељу који би на крају претрпео огромне губитке у техници и живој сили. Вежба би по правилу почињала са издавањем заповести за борбу у којој је прва тачка била „подаци о плавом – непријатељу“. Командири и команданти су гласно грмели: – „Непријатељ јачине три мотострељачка пука са тенковским пуком ојачан…. напада на правцу…..са циљем…итд“. Формације „плавих“ су јасно указивале да се ради о Русима, јер НАТО-Америка нису имали овакве формације. Главни задатак “црвеног” (наше снаге) био је: „….разбити, уништити и против-нападом потиснути „плавог“ до линије…“ И тако годинама са генерацијама војника одвијале су се ратне игре са замишљеним непријатељем кога су у већини случајева симулирали Руси. Све то исто, а пре одласка на полигоне увежбавало се у учионицама, кабинетима и цртало на топографским картама.

Супротно од тога, са западне стране готово да нам никакава опасност наводно није претила. Изучавале су се и војне формације западних војски, али су оне у много мањем проценту уграђиване у ратне игре као „плави“ – непријатељ.

Тако годинама до Титове болести. Када се видело да отац нације одлази на онај свет, кулминација ратних игара са Русима је достигла свој врхунац.

У фељтону који је објавио лист Време бр. 489, 2000. године, адмирал Бранко Мамула пише како су у то време (Титове болести) Совјети груписали велике снаге око Југославије: у Мађарској четири дивизије, а у Бугарској је била размештена посебна совјетска армија са циљем да преко Србије избије на Јадран. А онда у том фељтону износи које су против-мере предузимане од стране ЈНА и колика је снага била спремна за одбрану од инвазије Руса.

Посебан осврт даје на податке које су му доставили западни обавештајци: ”Западне обавјештајне службе, заинтересиране да ли Варшавски уговор нешто припрема како би промијенио положај Југославије, пратиле су ове покрете много лакше него ми и потврђивале су, да се у Мађарској групишу снаге. Према њиховим процјенама, из СССР–а су на путу двије свјеже дивизије. У Мађарској се већ налазила совјетска групација од четири дивизије, од чега двије оклопне, уз шест мађарских дивизија и значајне ваздухопловне групације за подршку. Уочен је и појачан трајектни саобраћај између Одесе и Варне с укрцаном војном техником и опремом. Бугарска је у то вријеме имала три армије копнене војске које су биле оријентиране према Турској, Грчкој и Југославији. Стизала је техника и опрема и за формирање четврте армије, па би према Македонији и Албанији биле ешалониране двије армије.“ 

Неколико месеци касније, те 1980. године, приликом сусрета са начелником генералштаба Мађарске, генералом Иштваном Олахом, адмирал Мамула од њега добија директне податке о размештају совјетских јединица у Мађарској и догађајима који су обележили тај период. Генерал Олах рекао је да се радило о смени совјетских јединица (Мађарска је, у том периоду, била чланица Варшавског уговора), додајући: „Није немогуће да вас у датом часу нападну снаге ВУ из Мађарске, при чему ће мађарске снаге извршавати своје обавезе што ни ја, нити мађарско руководство не можемо зауставити, али Те увјеравам да ћу наћи начина да те на вријеме обавијестим“.

Занимљиво је приметити како, у свом фељтону, адмирал Мамула поставља ствари тако да испада да је Русија, односно СССР и Варшавски пакт, извор агресивних претњи према СФРЈ, док би улога НАТО била малтене „заштитничка“:

„Министар вањских послова Мирко Тепавац на сједници Савјета народне одбране којим предсједава Тито, на Брионима септембра ’70–те, посебно је говорио о оживљавању руске агресије према Медитерану. Из разговора с предсједником мађарске владе Јене Фоком закључио је, да овај зна за планове против наше земље. Споменуо је и разговор Папе с британским министром вањских послова Стјуартом. Папа га је отворено питао да ли ће се НАТО ангажирати уколико Југославија, послије Тита, буде нападнута, што је Папа осјећао као реалну опасност. Стјуарт је одговорио, да НАТО није Југославији дао никакву формалну гаранцију, али да је заинтересиран за њезин простор. Митја Рибичич, предсједник СИВ–а, за вријеме посјета СССР–у у јуну мјесецу био је упозорен од највиших совјетских руководилаца да неће остати мирни, ако социјализам у Југославији буде угрожен“.

Наравно, индикативно је и то што је фељтон објављен баш 2000. године, односно после НАТО агресије на СРЈ, а уочи 5. октобра, преврата који, опет, засигурно није организован у Русији. Да ли бисте и данас, адмирале Мамула, након свих догађаја који су се у међувремену догодили, укључујући и насилно отцепљење КиМ, на исти начин писали и постављали ствари? Да ли је резултат потписивања споразума са НАТО (СОФА, ИПАП и др.) који нас директно уводе у ову злочиначку организацију управо ваш допринос и ваших следбеника тако што сте нам систематски симулирали страх од Руса и тренирали кроз ратне игре? 

Заблуде и пропаганда о Русима као потенцијалним агресорима наставља се и након Титове смрти, али са стидљивим темпом опадања све до 1991. године. А онда долази посткомунистичко доба и на самом почетку шок – нови грађански рат у Титовој Југославији. Од Руса, као „плавог“ – непријатеља, ни трага. Сада су Србима непријатељи дојучерашња браћа која су им испала из зенице ока, повампирена, крволочна, ношена јединим циљем: „Уби закољи да Србин не постоји“. За такав облик ратовања нас нису спремали. Заблуде о лажном братству и јединству и стална претња од инвазије Руса нису дозволиле да размишљамо о грађанском рату. 

Тек када се десила операција „Милосрдни анђео“ „Савезничка сила“, односно „Племенити наковањ“, како је, од транспарентних демократа, названа НАТО агресија на СРЈ, схватили смо – осим, изгледа, адмирала Мамуле и њему сличних – да се непријатељ заправо крио у оних 20 процената варијанти ратних игара у којима је симулирани „плави“-непријатељ долазио из правца запада. „Опасни и агресивни“ Руси одједном постадоше браћа, а Русија мајка од које смо очекивали помоћ – само што она тада није могла да нам је пружи. Није могла, али није ни одмогла и то је јако битно за историју. 

Стално се пореде бројке, да нам је Америка дала више новца и инвестиција (то су све кредити наравно) него Русија. С друге стране Русија није признала „Косово“, једина га брани у УН, а Америка је направила „Косово“. Па ко нам је заиста пријатељ? Зар смо до тога дошли да пријатеље гледамо кроз новац? 

И, на крају, да ли је и наше данашње учешће у бројним НАТО вежбама повампирење титоистичке политике прављења непријатеља од Русије, односно тражења (не)пријатеља тамо где га нема? 

Да се зло не понови никада више. Не требају Кандићке, Милићке, Чеде и остали „душебрижници“ да нам објашњавају ко су нам непријатељи-„плави“, довољно смо научили и видели кроз историју.

Путокази:

www.vreme.co.rs/arhiva_html/489/11.html

www.blic.rs/vesti/drustvo/kako-su-sovjeti-planirali-invaziju-jugoslavije/x9yz8y1

www.blic.rs/vesti/svet/britanija-je-verovala-da-ce-treci-svetski-rat-poceti-sovjetskom-okupacijom/11ttlee

Жарко Пецић, пуковник Војске пензионисан 2005. године.
Биографија:

Рођен у Трстенику 1953. године,

- средњу војну школу смер артиљерија завршио у Задру 1972. године,

- Војну Академију завршио 1976. године у Београду,

- Генерал-штабну школу завршио 1992. године,

Након завршетка Војне Академије службовао у Македонији 5 година а до пензионисања у Београду.

Развојни пут у Војсци ишао је узлазном командном линојом од командира вода до начелника штаба бригаде. Задњих 7 година службе провео у Генералштабу на руководећим дужностима а у пензију отишао са положаја Начелника одељења за оперативно-штабне послове у Управи за школство и обуку.

Учесник задњег грађанског рата у Југославији од 1991. до 1995. године и у одбрани од НАТО агресије на СРЈ 1999. године.

Први је официр ЈНА који је, средином 1991. Године, добровољно отишао у рат на простор Хрватске ради заштите србског народа од усташког терора.

Одликован је ратним и мирнодопским одликовањима од који су најзначајнији

  • Орден за храброст 17.01.1992
  • Орден витешког мача првог степена 16.06.1999.
Прочитај без интернета:
38 гласовa