Последња победа Алексиса Ципраса у много чему има још значајнији карактер од успеха коалиције СИРИЗА на претходим изборима, па чак и од резултата јулског референдума о односу Грчке са кредиторима. Први долазак на власт левих радикала је произишао „од супротних“ стубова грчке политичке сцене коју су водили „Нова демократија“ и ПАСОК, у условима разочарења већине бирача демагогијом и беспомоћношћу тих некадашњих „стубова“. У последње време тај фактор је могао да проради и против Ципраса. Али – није. Тим је важније да се покуша анализа разлога онога шта се дешавало последњих недеља.

Сасвим сигурно – први фактор су постали поступци грчког премијера лично, који је ризиковао да поново затражи подршку од народа. Сећамо се да се претходне грчке власти нису усуђивале да изађу на референдум који се односио на односе Грчке са ЕУ, мада су га обећавали, јер су подлегали притиску спољних кредитора. Ципрас је ризиковао да као улог стави свој мандат и мандат коалиције, и та његова одлучност је безусловно одиграла најважнију улогу. Победа од 20.септембра пре свега представља личну Ципрасову победу. „У тој политичкој хазардној игри млади лидер је победио“, врло тачно су написале турске новине Millyet. По њиховом мишљењу: „то, што је у садашњим условима растурена СИРИЗА постигла резултат сличан јануарском – то је сасвим сигурно успех који не треба омаловажавати“. „Судећи по томе, да уопште неће бити тешко формирати нову коалицију без обзира на ситуацију, у Грчкој ће нестати атмосфера `политичке кризе`, те ће доћи до релативне стабилности“, тачно констатује Millyet.

Други фактор има везе са неспособношћу коју је испољила опозиција, преко „Нове демократије“, да бирачима понуди јасну алтернативу политике коалиције СИРИЗА. Може да се каже да се сада опозиција нашла у оној истој деструктивној улози коју су још пре пар година лидери Европске уније приписивали Ципрасу. А за време свог премијерства, Ципрас је успео не само да победи на референдуму, већ и да потпише са спољним кредиторима комплекс споразума који су у извесној мери узели у обзир и његове захтеве и обећања. У тој ситуацији долазак на власт десних снага једино што би могао да учини јесте да уништи постигнуто узајамно разумевање и да прекине реализацију донетих нацрта закона, односно, да Грчку увуче у нов политички и социјално-економски хаос. Земља то себи не сме да дозволи.

Штавише, данас је Ципрас, у суштини, принуђен да одгрће наносе које су оставили његови претходници. Јер 86 милијарди евра, које је предвидео његов споразум с кредиторима, „у већем делу ће отићи на сређивање дугова претходних грчких влада“.

Победом Ципраса, Грчка је добила шансу да стекне дуго очекивану политичку стабилност и наследност која важи између осталог и за спољнополитички курс. На то је посебно указао у свом поздравном писму „новом-старом“ грчком премијеру председник Русије Владимир Путин, који је изразио „наду да ће се конструктивни дијалог и активан заједнички рад на даљем учвршћењу узајамно корисне руско-грчке сарадње у различитим областима, укључујући и трговинско-економску, енергетску и хуманитарну сферу, наставити“.

Трећи фактор произилази из опште ситуације у Европској унији која се радикално (опет ТА реч!) променила од тренутка летњег грчког плебисцита. Доток избеглица и миграната у ЕУ све отвореније демонстрира нестабилност централних институција Европске уније, а истовремено продубљује претходне и ствара нова чворишта и линије противречности и на међудржавном, и на унутардржавним нивоима. И ако су још у јулу Немачка, Француска или Европска комисија могле да покушају да разговарају са Грцима на језику ултиматума, то данас више никако не могу. Уосталом, не би их ни слушали.

Осамдесетих година прошлог века амерички политиколог Стенли Волт је у научно-политичко коришћење увео такозвану „Теорију баланса претњи“. Она доказује да се „мале“ државе при разради и реализацији спољнополитичког курса оријентишу не толико на позицију јачих суседа, колико на спољне претње. Другим речима – формирање алијансе против спољне претње носи одредбени карактер у односу на билатералне односе чак и са снажнијим, утицајним и при том традиционалним партнером. У садашњој конфигурацији Европе, наведени принцип се директно односи не толико на „мале“ земље типа Грчке, Чешке, Словачке и Мађарске, већ и на „тешку категорију“, на челу са Немачком, која се сударила са изазовима које њихове могућности превазилазе много пута.

Данас су се централне институције ЕУ и њене главне земље нашле, у суштини, као таоци држава Централне и Источне Европе, кроз које пролазе транзитне маршруте избеглица из земаља Блиског Истока и Северне Африке. Раскол се продубљује чак и у водећој коалицији Немачке, још до недавно најјаче, и не чуди што је грчко друштво, измучено политичким кризама и социјално-економским проблемима, увидело у овоме што се дешава могућност да јаче искаже своја права и интересе. А за такву ризичну пловидбу (која обећава одређене користи) у бурном евромору капетан Ципрас представља најбољу могућу личност.

Прочитај без интернета:
8 гласовa