Пошто је Павић у свом тексту већ много тога објаснио на убедљив начин, ово треба читати само као допуну свега наведеног, из још једног угла.

Неспорно је да су међународно признати и суверенитет и самоопредељење.

Неспорно је да су то два супротстављена принципа. То није ретко у праву.

Неспорно је да се у сваком конкретном случају мора одмеравати значај и једног (суверенитета) и другог (самоопредељења) принципа. И у том смилсу је сваки случај sui generis, а не само сецесија Косова и Метохије.

Неспорно је да је у примени међународног права предност дата принципу самоопредељења само у наведеним случајевима: ослобађања колинија и борба против апартхејда. У свим другим случајевима предност је дата суверенитету државе.

Може се поставити питање да ли се предност самоопредељњу може дати у још неким случајевима, или не. Али такво разматрање може доћи у обзир само: а) ако централна власт на драматичан начин крши права нације и б) то искључиво у случајевима када они који се позивају на самоопредељење нису за примену силе дали било какав повод који би се могао сматрати оправданим. Па тек после неизазване огромне репресије, уопште може да се разматра питање да ли је то можда случај у коме би се одступило од досадашњег признања јачег права државе на поштовање њеног суверенитета над признањем права на самоопредељење.

У случају Осетије и Абхазије, стручњаци које је ангажовала ЕУ су сматрали да чак ни војни напад централних власти, дакле ничим изазвано војно пустошење и убијање цивилног становништва, није довољан разлог да се да предност праву на самоопредељење.

Код сецесије Косова и Метохије, Београд не да није примењивао репресију према Албанцима, него је власт била у рукама међународне заједнице! Према томе, Албанци су могли да траже да се та власт међународне заједнице уклони као репресивна (било би забавно гледати доказивање Албанаца како су САД зликовци), а никако нису могли да имају било какав повод за коришћење права на самоопредељење у односу на Србију.

Проблем је и то што није било референдума, на шта се у јавности често указује. Али је непремостиви проблем у томе што се у случају Косова и Метохије право на самоопредељење не може никако употребити 2008. године, обзиром да Албнаци нису били уопште под фактичком влашћу Србије, него директно под међународном управом.

Поново треба истаћи да су све чињенице односа власти и Албанаца до јуна 1999. године апсорбоване резолуцијом СБ УН 1244 и да се и тада стало на становиште да право на самоопредељење нема надмоћ у конкретном случају у односу на право на суверенитет Србије. И то се више не може оспоравати ни доводити у питање у међународном праву. Па дакле не може уопште бити предмет сувисле расправе.

Дакле, КиМ јесте посебан случај, али само у том смислу да су државе које су признале сецесију тзв. Косова поступале потпуно изван сваког могућег поимања међународног права.

Каталонија нема никаквих шанси да створи „случај“ од свог захтева за сецесијом. Никакве репресије централних власти није било пре него што се приступило нелегалним поступцима којима се угрожава суверенитет Шпаније. Као што смо видели на примеру Абхазије и Осетије, ни војна интервенција према цивилном становништву није довољна да би се предност дала праву на самоопредељење, а не питања да ли су овлашћења које Каталонија има по уставу одговарајућа или нису.

Устав Шпаније иначе даје могућност влади да одузме аутономна права свакоме ко их злоупотребљава. Тако да централна власт итекако има законите полуге даље борбе против сецесиониста.

Продубљивање подела у друштву сасвим одговара Народној партији, која је суштински наследник франкистичких снага Шпаније. Њихов утицај расте и то у тренутку када су били сведени на ниво да једва опстају на власти. И ја уопште не сумњам да ће они искористити прилику која им се указала да знатно прошире свој утицај.

Укратко, још један пример како ЕУ не почива на било каквим принципима и да чланство у ЕУ не решава било који друштвени или државни проблем.

А колико пута нам је речено да „треба прогутати и горке пилуле“ али да онда уласком у ЕУ престају сви битни проблеми. Много пута. Али ипак мање од онога „да у ЕУ границе нису важне“! Како се нико из ЕУ није сетио да Шпанији каже: ма границе нису важне, какве везе има сецесија.

Каталонија није светло на крају тунела, али јесте светло које обасјава овај тунел у коме се налазимо, да макар мало мање ударамо о зидове, и упозорава на тунел у који Шпанија улази на крилима сецесије.

 

 

 

 

 

48 гласовa