Референдум за независност Каталоније, побудио је несвакидашње интересовање, како унутар Шпаније, која је директно погођена референдумом, тако и у ЕУ, широм света, а можемо рећи посебно у Србији и Републици Српској (РС).

Неколико аутора Фонда Стратешке Културе (ФСК) су већ објавили своје анализе и коментаре, који на разноврстан и врло сликовит начин приказују суштину референдума, његове корене, циљеве, домете, његове последице на унутрашњем плану у Шпанији итд. Међутим оно што је најважније у тим анализама јесте разобличавање лицемерности званичника и институција ЕУ, када је реч о референдуму и захтеву Каталоније за самосталношћу и отцепљењем од Шпаније и самопроглашеном независношћу КиМ, као и о поштовању међународног права, уставности појединих држава и њиховог суверенитета и целовитости.

У једном тренутку ми се учинило да касним са писањем на тему каталонског референдума. Међутим определио сам се за један необичан дискурс у разматрањима каталонског референдума и референдума уопште.

Како се на каталонски референдум гледа у Европи и у свету? Каталонски референдум је трн у око свим државама и нацијама у којима постоје изражене аспирације и сепаратистичке тежње појединих региона, покрајина, провинција, округа, односно неких других територијалних јединица са мање-више стабилном моноетничком заједницом.

Такође је трн у оку и ЕУ и њеним институцијама, јер је директно усмерен на концепт ЕУ и концепт превладавања националних суверенитета у корист ширих, наднационалних структура и глобалних организација.

Каталонски референдум је подстицај и важан жалац, другим регионима у многим земљама ван ЕУ и у ЕУ, који испољавају исте или сличне тежње за самосталношћу и независношћу. Каталонски референдум је посебан изазов за ЕУ и неке друге европске земље, јер се ради о референдуму у једној од врло значајних чланица ЕУ, како по својој географској величини, демографској бројности тако и по економској и војној снази, чланици НАТО пакта.

Какве су реакције на референдум српских политичара, државних лидера у Србији и у РС? С једне стране многи наши суграђани, па и политичари, посебно противници ЕУ и евроинтеграција наше земље, са одобравањем и наклоношћу гледају на референдум, јер је он директно уперен против ЕУ као наднационалне творевине и разобличава лицемерност ЕУ и двојност стандарда у односима према појединим државама, чланицама и нечланицама ЕУ, па тако и према нашој земљи. С друге стране, државно руководство изражава подршку целовитости Шпаније из врло практичних и рационалних разлога и националних интереса, очувања целовитости Србије, по истом принципу.

Међутим референдум је подстицај политичким снагама у РС које се залажу за самосталност РС, која је била и која бива нападана од моћних светских сила и ЕУ, на саму помисао о референдуму, па макар се он односио на локалне теме. Поборници унитарне БиХ би забранили сам појам „референдум“. РС се можда потајно нада успеху референдума у Каталонији. Жели да прикупи каталонска искуства, да провери реаговања свих оних који су против референдума, као и оних који су за референдум.
Да ли је за Србију, РС и српски народ у целини боље да каталонски референдум успе или не?

Самопроглашена независност КиМ (односно „Косова“) је за подржаваоце те независности свршена ствар. Ниједна од великих и важних земаља у свету које су признале независност Косова неће променити своју одлуку, иако су снажно против каталонског референдума, чак и ако пруже одлучујућу подршку Шпанији у очувању њеног интегритета и гушењу тежњи одређених Каталонаца за независношћу. Пак, уколико каталонски референдум успе, и Каталонија прогласи независност, коју буду признале неке од држава, а неке важне државе света и ЕУ га не буду снажно осудиле, него буду позивале на суздржаност страна, на дијалог, дајући тако време да се каталонска независност стабилизује, онда таква ситуација може бити од користи РС, али не од велике, у почетном периоду.

Главна прича, када је реч о каталонском референдуму, врти се око устава. Главно је питање да ли је одлука каталонске владе да организује референдум у складу са Уставом? Да ли је у складу са међународним правом? Одговор на ово питање је „откривање топле воде“.

Знамо да је устав највиши правни акт државе. Он има надзаконску правну снагу, и због тога са њим морају бити усклађени сви правни прописи и поступци државних тела. Устав је и најважнији стратешки политички акт, који утврђује начела развоја политичког, привредног и правног система. Сваки устав тежи стабилности, он би требало да има и функцију усмеравања динамике одрживог развоја друштва, па зато мора имати и разрађене механизме за његову измену и прилагођавање захтевима које доноси време и модерни развој друштва.

Нема устава који је разрадио процедуру како да се растури држава на коју се односи, напротив уставом се регулишу сва важна питања којима се држава учвршћује, штити њен интегритет и суверенитет.

Некада су устави настајали као формално једнострани акти владара, којима он гарантује одређена права својим поданицима, почев од славне енглеске Magna Charta из 1215. У предреволуционарном периоду доношени су тзв. октроисани устави, који су били замењени уставним пактовима, којима су успостављене европске уставне или ограничене уставне монархије, док су у колонијама у Северној Америци, у другој половини 18. века донесени уставни документи који су негирали суверенитет енглеског краља. Дакле, радило се о поступку проглашења независности и народног устава, супротно до тада важећим уставним одредбама.

Најстаријим писаним уставом сматра се Устав САД донесен 1787. иако према неким ауторима постоје и старији устави. У Европи се сматра најстаријим писаним уставом револуционарни устав донесен 1791. у Француској. Устав Шпаније је донесен 1812. Ниједан од набројаних устава, као и потоњи устави, који су донесени као конституција за сасвим ново друштво, нису донесени према уставној процедури неког претходног устава.

Оправдано је рећи да се треба свим средствима, па и средствима силе мењати једно уређење, свргнути један режим који је недемократски и који крши једнакост грађана пред законом, не обезбеђује једнако јемство и заштиту слобода и права, не омогућује деобу власти и њено ограничење, не гарантује изборно право, поштовање локалних слобода и сл.

Не постоје озбиљне државе у свету, а посебно у Европи, које у својим уставима не гарантују наведена права, за која се брину и међународне институције. Међутим, многе модерне државе свој интегритет баштине из неких рекло би се далеких времена. Своју целовитост су заокружиле углавном припајањем неких територија, укључујући и територије са компактним етничким заједницама, које нису посве добровољно ушле у састав за њих нове државе, а врло су то ретко чиниле одричући се неких делова територије. Та нова целовитост државе и њена сувереност су потврђене и озакоњене новим уставом земље, са основним циљем да свим средствима штити и целовитост и сувереност државе.

Државе су живи организми који се мењају и развијају. Унутрашње снаге друштва се мењају, као и односи међу њима. Одређене етничке заједнице нарастају, снаже и изражавају нове тежње, па и тежње за самосталношћу у државотворном смислу. Обично новопрокламовани захтеви за самосталношћу немају упориште нити подршку у уставу. Стицање независности појединих територија кроз отцепљење од неке шире државне територије никада не може бити остварено на уставан начин. Обично се остварује насилним средствима или на миран договорни начин уз претходну промену устава да би се форма задовољила. Мало је оваквих примера у историји нација и држава.

Како се ствари одвијају у Шпанији? Сасвим је очекивано да централне власти у Мадриду и шпански краљ Фелипе VI кажу да је каталонски референдум „неуставан“, „да су се локалне каталонске васти ставиле ван закона“ и „да се неће признати резултати референдума“. Чак су шпанске власти покушале да силом спрече одржавање референдума, иако само његово одржавање, изласком грађана на гласачка места са оловком у руци, не значи самосталност Каталоније. Није било потребе да се референдум забрањује, с обзиром да је ионако проглашен „неуставним и неодржаним и неће произвести никакве правне последице“. Неки ће рећи да је узалуд демонстрирана и употребљена сила. С друге стране, већина Каталонаца није изашла на гласање – тако да се може рећи и то да су савезне власти штитиле њихов тихи, већински глас за очување јединствене Шпаније, и покушале да спрече неуставно гласање које, уз то, не подржава већина грађана Каталоније.

Народна воља изражена путем гласачких листића је, без обзира на све, моћан аргумент за локалне органе власти у Каталонији. Уколико, што је врло извесно, каталонска влада прогласи независност и смосталност Каталоније на основу резултата гласања, онда ће шпанске власти настојати да спрече такво „противуставно деловање и распад Шпаније“.

Да би референдум у Каталонији био „успешан“ за потребе садашње каталонске власти, није потребно да буде проведен у складу са шпанским Уставом, нити прихваћен и подржан од спољних фактора; потребно је да имају неког основа да прогласе да је народ јасно исказао вољу за самосталношћу Каталоније, и да је заједно са органима Каталоније спреман да истраје у спровођењу властите воље.

Референдум ће, у коначном, бити успешан не зато што ће неко од шпанских власти рећи да је био у складу са Уставом, него само ако шпанске власти не буду могле спречити реализацију одлука референдума. Стицање независности се обично не остварује на уставан и законит начин, него властитом снагом народа који жели независност, или уз подршку моћног савезника, односно више савезника или међународне заједнице, с једне стране, и немоћ матичне државе, са друге. У оваквим ситуацијама међународно право слабо помаже било којој страни у спору.

Независност Абхазије и Јужне Осетије од Грузије је успешно остварена, не зато што се десила на уставан начин, него зато што је имала подршку и признање од стране Русије и што то Грузија није могла да спречи. „Косово“ није стекло самопрокламовану независност зато што је то било на уставан начин, него зато што то Србија није могла да спречи и што су нове косовске власти имале сваку врсту подршке САД и већине земаља ЕУ, па и војну, иако је све било супротно међународном праву.

Каталонска независност ће бити успешна онолико колико Шпанија буде слаба, а грађани Каталоније упорни и истрајни, односно колико Шпанија буде јака и подржана од ЕУ и САД, или Каталонија буде задобила моћне савезнике или без њих. За Каталонију ће бити велики успех ако оствари подршку ЕУ за дијалог са властима у Мадриду, да добије на времену и шпанске власти прихвате тзв. мирно решавање проблема. Мале су шансе да шпанске власти силом трајно задрже Каталонију у свом саставу, под условом да се убедљива већина Каталонаца определи за сецесију и буде спремна да се за њу бори, што тренутно није случај. Идеју којој дође време тешко је зауставити силом. Мада, треба се сетити и како се завршио амерички грађански рат – сламањем сецесије Југа и његовом реинтеграцијом у заједничку државу, која је затим постала светска велесила.

Мноштво је сличних територијалних заједница у другим европским државама које могу кренути истим путем као и Каталонија. Неко ће рећи – па то ће бити погубно по мир у Европи и у свету, биће нарушени основни принципи међународног права, суверенитет и интегритет многих држава и сл. Уколико до тога дође, а доћи ће пре или касније, наступиће потпуна територијална прекомпозиција многих држава и Европе и неких делова света, и уследиће неки нови уставни оквири и нека нова међународна правила, као и много пута раније кроз историју. Наведени процеси ће у многоме зависити од геополитичких утицаја великих сила, које ће настојати задовољити своје виталне националне интересе.

Каталонски референдум има и имаће и своје противнике и своје подржаваоце. Временом ће расти број подржаваоца Каталоније, првенствено оних који имају сличне аспирације.

 

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС

 

слика http://web-tribune.com/tema_dana/nedelja-dan-d-za-kataloniju-tenzije-rastu-postoje-3-scenarija-za-buducnost-spanije-posle-referenduma-video

14 гласa