Званични Кијев је одбио да изврши обавезе које произилазе из Комплекса мера за испуњење Минских споразума, потписаних 12.02.2015.године и одобрених 17.02.2015. од стране Савета безбедности УН под бр. 2202 од.

Не извршава се Тачка 1 Минског протокола о прекиду ватре: од  15.фебруара не престају напади украјинске војске на аеродором у Доњецку, пуца се у Луганску и Горловки, јединице батаљона „Азов“  воде офанзивне операције код Мариупоља.

Стране у оружаном конфликту су имале обавезу да до 26. фебруара  повуку тешко наоружање од линије додира. Руководство ДНР и ЛНР је завршило  повлачење  наоружања у договорено  време и позвало  посматраче ОЕБС-а да ту чињеницу констатује, али има позиција украјинске армије до  којих међународни представници  уопште не могу да дођу. У више делова области, на које је украјинско наоружање требало да буде повучено,   посматрачи нису пронашли ни технику, ни војна лица која је требало да ту технику  прате.

17.марта је украјинска Врховна рада донела низ одлука које су потпуно обезвредиле Минске споразуме. Тако је донета и одлука „Признавање неких делова, градова, села и насеобина у Доњецкој и Луганској области за привремено окупиране територије“. „До тренутка повлачења свих незаконитих оружаних формација, њихове војне технике, као и бораца и најамника, као и док се не оствари потпуна контрола Украјине над државном границом“  у тим деловима ће важити  специјални вид самоуправе. Наводи се да је резлог да се та одлука донесе „условљен потребом да парламент званично призна… чињенично стање и сразмере окупације територије Украјине од стране оружаних формација  Руске Федерације“ како би Украјина могла   Руској Федерацији  да поднесе „консолидоване захтеве због оружане агресије против Украјине“.

Осим тих неоснованих захтева и покушаја да се грађански конфликт прикаже као међудржавни, наведена одлука крши и низ одредби Минског протокола. Конкретно, закон Украјине „привремено управљање локалне самоуправе у појединим рејонима Доњецке и Луганске области“  уопште не одређује тачне границе територије на коју се односи посебан режим.

А измене тог закона које је унео украјински парламент уништиле су све принципе Минских споразума. Пре свега, кршећи Резолуцију Савета безбедности УН Врховна рада је одлучила:   чланови 2 – 9 Закона почињу да важе тек од дана када органи локалне самоуправе у појединим реонима Доњецке и Луганске области, који буду изабрани на ванредним изборима,  остваре пуномоћја. Наведени чланови регулишу питања  амнестије за учеснике у конфликту, право на самоопредељење за језик, увођење програма социјалне и економске обнове региона, обезбеђење трансграничне сарадње са Русијом, формирање народне милиције.

Такође, према Минским споразумима, првог дана после извођења тешког наоружања требало је да у оквиру трилатералне контакт-групе почну преговори о условима организовања локалних избора. Међутим, Кијев   и данас  одбија те преговоре.

Помиловања и амнестија, као и  размена заробљеника по принципу „сви за све“ у складу са Минским споразумима треба да се изврше без обзира на то када ће доћи до избора. Повратак заробљеника треба да се изведе 5 дана после повлачења наоружања (до кога уопште није дошло), а амнестију треба да одреди закон Украјине. Ничега сличног за сада нема.

Уместо обнове социјално-економских веза са Донбасом, Украјина јача блокаду региона. Роба са храном и лековима се на граници не пропушта, социјалне исплате су, као и до сада, замрзнуте. Шта више, П.Порошенко  је обавезао локалне органе власти да око побуњеничких територија ДНР и ЛНР изграде  утврђења. При уласку са територије Украјине у зону коју контролишу ДНР и ЛНР украјински цариници постављају у пасошима печат  да је пређена граница, као да потврђују да Кијев део Донбаса већ више не сматра за територију Украјине!

Пошто је признао да су територије  самопроглашених република окупиране пре него што је Украјина успоставила контролу државне  границе, Кијев је прекршио и т. 9 Минског споразума који гласи да контрола треба да се обнови  постепено, да почне после обављених ванредних избора и да се заврши после комплетног политичког регулисања. Са своје стране, то претпоставља  да се изврше реформе устава у којима ће се наћи децентрализација  која ће повести рачуна о специфичностима појединих делова Доњецке и  Луганске области, а које ће бити усаглашене са представницима тих делова земље, као и доношење сталног законодавства о посебном статусу појединих делова Доњецке и Луганске области. Све те тачке Минских споразума Кијев је игнорисао.

Игнорише се и то, да се извођење страних најамника, војне технике и разоружање незаконито наоружаних  формација тиче, пре свега, западних инструктора, сарадника америчких и европских ЧВК (приватних војних компанија) заједно са борцима „Десног сектора“, добровољачких батаљона и приватних армија  украјинских олигарха. Уместо тога Кијев покушава да се избори да се у Украјину уведу оружане стране формације у облику миротвораца УН.

* * * *

Већ после преговора у Минску бивши спикер украјинског парламента А.Парубиј који  по многобројним сведочењима има везе са стрељањем људи у Кијеву из „непознатих снајпера“ фебруара 2014, али кога су у САД примали као да је он следећи председник Украјине, изјавио је да је украјинска страна дала америчкој влади  „потпуни списак потребног“ за наставак рата, између осталог и у „облику средстава за противваздушну одбрану и противтенковско наоружање“.

Милитаристичке тежње кијевског режима подржава цео низ главних америчких политичара и војних лица – група сенатора – републиканаца на челу са Џ.Макејном, државним секретаром Џ.Керијем, потпредседником Џ.Бајденом, бившим  државним секретаром М.Олбрајт, вероватном наследницом Б.Обаме на месту председника Х.Клинтон, командантом америчких снага у Европи генералом Ф.Бридлавом, министром одбране САД Е.Картером и др. Бивши председник Грузије М.Саакашвили, познат по својој екстравагантности, отворено је признао да се Украјина бори за интересе САД.

Ослањајући се на подршку САД, украјинске власти су за час   уништиле миротворне напоре Ангеле Меркел и Франсуа Оланда, који су у Минску постигли успех. Шта ће на све ово сада рећи представници две највеће државе у Европи?

7 гласовa