Недавно је у издању Лагуне, а у тиражу од 20.000 примерака – необично великом за српске прилике – објављена збирка прича Вука Драшковића Ко је убио Катарину. Централни мотив готово свих прича који их повезује у целину, а према речима и самога аутора (овде), јесте „убијање Југославије“ (Катарине).

Излазак књиге пропраћен је интервјуима у Политици и у Данасу, који су најављени на насловним странама ових новина (овде и овде). Није баш често да објављивање неког књижевног дела буде пропраћено таквом медијском подршком.

У вези с том књигом, како обичном читаоцу тако и књижевном критичару, намеће се низ недоумица. Драшковић у поменутим интервјуима говори истовремено као писац, књижевни критичар и политичар. Своје најновије књижевно дело тумачи прилично једнозначно, првенствено политички. Катарина је Југославија коју су убиле српска политичка и војна елита, а „која је у већинском, српском народу, за пројекат убиства државе, придобила врхове цркве, академије наука, већину књижевника, аналитичара, медија…“ (овде).

Сваком ко памти јавно деловање Вука Драшковића крајем осамдесетих и током деведесетих година 20. века, ова књига и њена тумачења од стране самога писца изазива збуњеност. Да ли је Драшковић и тада био за Југославију? Ево дела интервјуа датог Дарку Худелисту, објављеног у загребачком магазину Старт, 16. септембра 1989. године:  „Најкраће, прва Југославија била је у Европи, а друга је у Африци и пренаглашено је антисрпска. (…) Југославија је била партијско-полицијска држава, уместо да буде парламентарна и демократска, те је искључена и удаљена од цивилизацијских токова Европе и на тај начин што је африканизована“ (овде). И наравно да је против такве „афричке“ и „антисрпске“ државе Драшковић политички деловао (видети овде). Да ли то онда значи да је и Драшковић био део оних „српских“ структура које су „убиле“ Југославију?

Такође, у „Катарини“ један од јунака страда зато што се противи пароли: „Србија је без Косова труп без главе”. На питање новинара: „Како Ви гледате на овај слоган?“, Драшковић сада каже:  „И ја мислим исто што и мој јунак Жаре Магаре. Тај слоган разумем као поклич: `Не дајмо оно што немамо, да бисмо изгубили све што имамо`. То је наставак мита да је Лазар 1389. намерно одабрао смрт и пораз да би Србију преселио на небо“.

Ипак, Драшковић није тако мислио током деведесетих. „Ако може бити реке без извора, биљке без корена или куће без темеља, онда може бити и Србије и Срба без Косова. Тамо нам је рођено и створено све што нас чини народом и државом. Грачаница, Девич, Љевишка, Патријаршија, Свети Врачи или Дечани нису черге које се могу разапети негде другде, нити игде другде расту Косовски Божури. Као што нема хришћана без Христа, тако нема ни Срба без Косова. Оно је наш Јерусалим, наша Гора Сионска, наш Зид плача и наша стална Голгота, на којој бивамо разапињани и на којој васкрсавамо“ (Српска реч, бр. 214/29.10.1998; овде).

Коме би читалац, после свега, требало више да верује – Драшковићу из 1989–1998. или Драшковићу из 2017? Аутор нам поручује још и ово: „Коначно, убиством Катарине нашли смо се у лавиринту мржњи којима се крај не назире“. Зар је тек убиство Југославије произвело мржњу? Да ли нам то каже аутор романа Нож? Да ли Драшковић из 2017. године заиста верује да је „припадност заједничкој држави, заједничком телу“ ипак „све решавало и смиривало“? Уколико је то тачно, зашто су се догодили, на пример, Бљесак и Олуја? Зар они нису само наставак реализације истог пројекта чији су први чин били Јасеновац, Паг и Јадовно? И ко је онда убио “Катарину“ – Срби или (не)људи које је Лордан Зафрановић приказао у свом сјајном документарном филму (овде).

Упечатљива је и Драшковићева тврдња да „НАТО, нажалост, чува мир“, да „чува нас од нас самих“. Како може страна војно-политичка организација, која нас је притом још и бомбардовала, да нас сачува од било чега, а поготово „од нас самих“? – то нам Драшковић није открио, али је на новинарско питање „Значи ли то да би се, да није НАТО-а, могле поновити деведесете?“ одговорио: „У то сам убеђен. Лудаци на све стране, а луднице затворене“. Ако су „деведесете“ учинак „лудака“, а Драшковић је био један од најистакнутијих лидера тога времена, шта то Драшковић садашњи жели да нам саопши о Драшковићу тадашњем? Како уопште можемо као релевантну узети било коју његову тврдњу?

Најзад, сасвим је непотребно да писац-политичар говори о томе како ће књижевна критика у Србији „са презиром и ругањем“ дочекати Катарину јер „до њихових вијуга не допире ᾿апсурд᾿ да Србин, писац, признаје да су и Срби чинили злочине и да су неки Срби највећи кривци за убиство Катарине“. Тим питањем књижевни критичари у било којој земљи, па ни у Србији, не морају да се баве – поготову имајући у виду да приповедач и писац једнога дела уопште не морају бити исто, као и то да се истина једнога књижевнога дела уопште не мора поклапати са историјском истином.

Имајући на уму те чињенице, књижевни критичари могли би писати о било ком делу с легитимномим одсуством интересовања за аутора. Но, пошто је сам Вук Драшковић оптеретио своје дело баластом – писац-политичар, а у једном случају и јунак приповедач-политичар, онемогућио је искључиво књижевнокритичку рецепцију сопственог дела. Зато тумачи тог дела не могу бити криви.

Пошто тако више не може бити речи само о уметничкој истини, запитаност над његовом истином потпуно је легитимна јер, уколико сагледамо стварање и мишљење Вука Драшковића од краја осамдесетих година 20. века до данас – његову „истину“ више уопште не можемо да препознамо. Да ли је то наша кривица?

слика https://www.srbijadanas.com/clanak/vuk-draskovic-objavio-novu-knjigu-mac-30-03-2015

60 гласовa