Одговор на ово питање недвосмислено јасно произилази из одредаба Правилника организације и рада Светог и Великог Сабора Православне Цркве (у даљем тексту: „Правилник“).

Чак и летимичним прегледом Правилника може се врло лако закључити ко је тај који ће ведрити и облачити на Критском Сабору. То ће бити Његово Свјатејство Васељенски Патријарх Вартоломеј (1), коме је очигледно намењена улога централне личности на Критском Сабору.

Треба рећи да је он и сазвао Сабор, што представља својеврсни преседан, јер су до сада сви Православни сабори били сазивани од стране и по заповести Цара.

Према одредбама Правилника Васељенски Патријарх је Председавајући Сабора, што му даје велику моћ, тако да ће на темељу овлашћења која су му дата током Сабора бити у могућности да држи све конце у својим рукама.

Тако Правилник предвиђа да он планира рад, управља током расправе, даје, а по потреби и одузима реч члановима Сабора тј. другим Предстојатељима или архијерејима (!). При том, има право да, за разлику од осталих учесника, иступа са „критичким запажањима у зависности од околности, с циљем обезбеђења веће сагласности расправе задацима Сабора“ и даје последњу реч када су у питању тумачења одредаба самог Правилника. То значи да су Председавајућем дата већа права него Предстојатељима и архијерејима других Цркава, који таква право немају јер они, за разлику од Председавајућег, неће бити у могућности да расправу усмеравају у правцу који они сматрају целисходним. Ако би неко и покушао да се упусти у такву авантуру, по свој прилици би брзо био сасечен, тако што би му била одузета реч или, и крајњој линији, и искључен микрофон, као што се то чини у народној скупштини (представничком телу). При том, уопштене и непрецизне формулације које се користе у одредбама Правилника отварају велике могућности Председавајућем да по свом личном нахођењу тумачи поједине одредбе Правилника и на тај начин додатно „дисциплинује“ све оне који се на било који начин евентуално супротставе његовој вољи.

Јасно је да на Сабору нико неће моћи да говори док не добије допуштење Председавајућег тј. Васељенског Патријарха. Надаље, једино је он меродаван да по својој субјективној процени одреди да ли је расправа евентуално прешла у зону „неумесних препирки речима“, те да ли су у питању „личне размирице“, у ком случају Патријарх Вартоломеј има овлашћење да одузима реч говорнику, што важи и у случају када говорник, такође по личној процени Председавајућег, макар и за педаљ сиђе са задате теме.

Укратко улога Председавајућег је замишљена тако да исти има широка овлашћења и процесне механизме да у потпуности држи контролу и каналише рад Сабора. Тиме се желе предупредити било каква изненађења. У случају да дискусије случајно крену у нежељеном правцу и ствар почне да измиче контроли, Председавајући има сва овлашћења да примени Правилник на начин како га он тумачи и схвата и цео ток расправе врати у жељени ток.

Продужена рука Васељенског Патријарха на Сабору ће свакако бити Секретаријат, на чијем челу ће се налазити секретар.

Секретаријат је орган који ће се старати о свим техничким и стручним питањима као што су: стварање фасцикли, вођења Протокола (записника), помоћ у раду пленарних заседања и саборских комисија, обезбеђивање синхроног превођења, сачињавање Специјалних комисија ради састављања саопштења за јавност и комисије за припрему Посланице Сабора, припремање текстова и слично. У Секретаријату ће се налазити стручњаци разних профила у својству саветника. Овај орган је задужен да стручно обради и артикулише све оно што је унапред замишљено и договорено (боље речено задато) пре самог Сабора на предсаборским конференцијама. Зато је било битно да у састав Секретаријата уђу махом проверени људи – по један јерарх из сваке делегације, и то најчешће они јерарси који су доказали оданост идеји екуменизма и ставовима који су претходно наводно „једногласно одобрени“ на Свеправославним предсаборским конференцијама.

Правилник не регулише начин на који се одређује личност секретара, па се може закључити да ће он бити директно постављен од стране Председавајућег, поготову што су овлашћења секретара изузетно велика јер он надзире рад целог Секретаријата, па је јасно да ће он у том смислу бити човек од поверења и „десна рука“ Патријарха Вартоломеја.

Рад Секретаријата је значајан, између осталог, и са аспекта превођења појединих излагања, те формулисања коначних текстова и Посланице, на ком пољу се отвара велики простор за различите маневре и недоумице, у смислу да неће бити баш потпуно јасно да ли су сви документи који буду сачињавани на различитим језицима идентични и да ли одсликавају праву вољу свих учесника Сабора.

Наиме, у том погледу су већ уочени огромни проблеми тј. битне разлике у превођењу докумената, тако да се може говорити о различитим верзијама једног те истог документа, у зависности од тог на ком језику је написан и на ком језичком подручју ће се конкретна верзија користити. Тако на пример, када је у питању документ „Однос Православне Цркве према осталом хришћанском свету“, у руској верзији текста се говори „о многобројним делатностима Православне Цркве“, док се у француској верзији у преводу на том истом месту помиње искључиво термин „екуменистичка делатност“, без помињања појма Православне цркве. Када се у руској верзији каже„ у процесу зближавања хришћана“, у француској верзији истог дела текста се каже „у Екуменистичком покрету зближавања Цркава“ итд…(2). Дакле, не ради се о случајностима, већ о тенденциозним разликама у превођењу, што касније може бити трајно експлоатисано као ефикасан аргумент за додатну афирмацију екуменизма и кажњавање непослушних.

Оно што је једна од основних карактеристика овог Сабора јесте принцип да се гласање врши од стране аутокефалних Православних Цркава чију унутрашњу већину изражава само њен Предстојатељ, док се ставови и гласови присутних архијереја не рачунају и немају никакав правни значај. У преводу, то би значило да је само глас Предстојатеља Цркве правно релевантан, док су гласови присутних архијереја небитни јер они никако не могу утицати на коначну одлуку, чак и у хипотетичкој ситуацији да њихово супротно мишљење буде у већини у оквиру властите делегације (принцип „гласа Црква, а не сви архијереји – чланови делегације“). Поставља се питање која је онда уопште сврха одласка архијереја на предстојећи Сабор, ако већ ни на шта не могу да утичу, нити било шта могу да промене?

Ствар додатно копликује чињеница да ће рад Сабора бити затворен за јавност. Све ће се, осим самог почекта и завршетка рада, решавати иза затворених врата, тако да евентуална противљења појединих архијереја никада не би угледала светло дана. Прошла би кроз записнике и на томе би се све завршило, поготову што је једино Секретаријат са секретаром на челу, као орган од великог поверења Васељенског Патријарха, задужен да изабере шта од информација и у којој форми излази у јавност, а шта не.

Имајући у виду описани начин одлучивања, намеће се јасан закључак да је неопходно да архијереји помесних Цркава већ сада, (а не на самом Сабору), реагују и јасно се одреде према свим документима и темама које ће бити предмет расправљања и одлучивања на Сабору, и да са својим ставом изађу у јавност, како би се и верни народ упознао са збивањима и стањем у нашој Цркви. То је једини начин на који архијереји помесних Цркава могу да утичу на став своје помесне Цркве, који став ће на Сабору изнети Предстојатељ. Напред наведено се односи на све теме, а нарочито на документ „Однос Православне Цркве према осталом хришћаском свету“ јер управо овај документ изазива највише потреса и реакција међу Православнима.

Правилник је несумњиво акт који је екуменистичког карактера јер на више места користи синтагму „друге хришћанске цркве или конфесије“ и „међухришћанске организације“ чиме се истима признаје својство Цркве, а тиме и својство посматрача на Сабору са правом да прате рад и да им се такође уручују материјали како би пратили дневни ред заседања.

И на крају, можемо закључити да Правилник ништа није препустио случају. Све је под контролом селектоване врхушке на челу са Васељенским Патријархом, која намерава да одлучује о судбини Православља, а тиме и о свима нама без било каквог нашег, посредног или непосредног учешћа или утицаја.

У сваком случају, Правилник најављује да ће сви документи који се донесу на Сабору имати свеправославни ауторитет, тј. да ће бити обавезујућег карактера за све Помесне Цркве. То значи да ће сви они који се не буду придржавали наметнутих правила и одлука Сабора бити веома строго кажњавани и прогањани, било да се ради о клирицима, монасима или мирјанима.

Да ли ће се заиста замишљени Сабор одвијати на начин како је овим Правилником замишљено, још не знамо. То само Бог зна, а нама за сада остаје да пратимо збивања и да у времену које ће следити након Сабора покушамо да што пре откријемо и препознамо какве је плодове исти донео и шта нам ваља даље чинити.

  1. Члан 1. Правилника организације и рад Светог и Великог Сабора Православне Цркве
  2. www.odigitria.by/2016/04/28/kratkij-analiz-trex-versij-dokumenta-otnosheniya-pravoslavnoj-cerkvi-s-ostalnym-xristianskim-mirom-na-russkom-francuzskom-i-grecheskom-yazyke/

28 гласовa