Историјски важан дан за свет, недеља 13. новембар 2016, када је на америчким изборима победио Доналд Трамп и најавио рушење робовласничког неолибералног концепта, могао је бити и историјски за Србију: само да је Александар Вучић говорио гласом свог народа и рекао „не“ Бриселу; да је то учинио као суверени премијер земље која једва чека да се ослободи англо-саксонске окупације и да протера НАТО са своје територије. Уместо тога, Вучићев тим је од тога дана направио историјски тренутак за НАТО Косово, тиме што је ту нелегалну творевину преко ноћи убацио у међународно признате државе, пристајући – у име грађана Србије – да Косово добије међународни позивни код – као свака легална држава.
То није отворило само логично питање зашто се договори нису одложили док Трамповска нова политика не стигне и до Србије, већ и оно суштинско: зашто званични Београд нове договоре чак убрзава!? Шта је заправо најавила муњевитост недељне акције, несумњиво усаглашене на линији Брисел - Београд? Чега је весник? На које потезе морамо хитно да се припремимо?
Који су преостали кораци на које се Влада Србије обавезала, да би оним банкстерима (које је амерички народ управо најурио из Беле куће) направила прву признату нарко-терористичку државу у Европи? И да ли ће се убрзање Владиних активности зауставити само на границама ове државе или је „пакет 383″ део ширег пакета свесрпског питања?
Колико још времена имамо, ако га уопште имамо?

Дејан МИРОВИЋ: Да је победила премијерова миљеница Хилари Клинтон, за коју је дао два милиона долара, тада бих разумео наш потпис. Прва последица се већ осећа. Србе на Косову хвата паника, јер су видели да у Америци и може да се промени политика, али у Србији не. Овде имамо „веће католике од папе“, који испуњавају ултиматуме.

Горан ЂОРЂЕВИЋ: Влада Србије добровољно робује матрицама о крају историје, сводећи себе на улогу просветитељске мањине која треба да омогући коначно решење српског питања на Балкану. Илустративни, и довољно забрињавајући примери су однос према Републици Српској, спремност да се због хрватске блокаде поглавља мењају сопствени закони, подршка режиму у Црној Гори, најаве промена Устава РС.

Раденко НЕДЕЉКОВИЋ: Да би једна држава била држава потребна су три елемента: територија, народ и власт. Косово има народ, власт на целој територији су заокружили преко Споразума о интеграцији правосуђа, а територија се довршава управо сада – изградњом још два гранична прелаза између Звечана и Новог Пазара и између Косовске Каменице и Медвеђе. Боје се да ће доћи до заокрета на геополитичкој сцени и имају један циљ када је реч о нама: да Влада Србије што брже заврши што више. Тај процес треба да буде готов док Трамп не положи заклетву.

Александар ЂИКИЋ: Ово је реализација нечега што је већ било потписано у бриселским споразумима, јер није истина да тек треба да се оснива Телекомова кћерка фирма: она је већ регистрована у априлу 2015, са капиталом од 25000 евра. На Косову функционише закон о пресретању комуникација, а сада ће још лакше моћи да нас прислушкују јер ће им бити ту базне станице! Шиптари крећу на школство. Српску децу ћемо учити да је Косово независно!

Раденко НЕДЕЉКОВИЋ, бивши начелник Косовко-митровачког управног округа

316789_radenko-nedeljkovic-foto-jutjub_f

Срби се суочавају са две ствари: 1) са преваром која нам се сервира да бисмо лакше прогутали стварање косовске државности и 2) са великим убрзањем, јер тај процес треба да буде готов док Трамп не положи заклетву!

То је одговор на питање зашто су српски преговарачи пристали на државни позивни број за Косово, без обзира на наступајуће промене у светској политици. Као што је рекао Емил Зола, колико год дубоко закопали истину, она ће испливати. Тако сада испливава да је Влада Александра Вучића абдицирала у корист тзв. државе Косово.

Да се не лажемо, Ђурић каже да број добија Србија, а Косову га уступа као географској целини, али то је превара, која се ради јер је власт преузела обавезе и сада је дошло последње време за њихову реализацију. На делу је неуставна промена Устава Србије, која се реализује тако што се бриселски споразуми стављају изнад нашег највишег државног правног акта. Наш Устав се руши, ради стварања државе Косово.

Да би једна држава била држава потребна су три елемента: територија, народ и власт. Косово има народ, власт на целој територији су заокружили преко Споразума о интеграцији правосуђа, а територија се управо довршава изградњом још два гранична прелаза.

Дакле, (после кода и после победе Трампа) настављамо убрзано заокруживање косовске државности тако што обезбеђујемо и трећи елемент – територију – довршавајући границу између тзв. Косова и остатка Србије. Један гранични прелаз са царином се гради између Звечана и Новог Пазара, а други између Косовске Каменице и Медвеђе. Ја сам рођен у селу Изворе и знам да тамо никада није била граница! То значи да је 4. новембра 2016. почело историјско подизање границе где је никада није било. Преостаје још да у Косово потпуно утопимо просвету и здравство и очекујем да се и то деси до краја ове године. (Иначе, чланство у међународним спортским организацијама већ имају, и остаје само да уђу у УН, када ће бити потпуно неважно да ли имају формално признање Србије.)

Влада Србије све ово спроводи после победе Трампа. Зашто? Одговор је већ дао Трампов саветник који је саопштио да је Вучић дао два милиона евра Клинтоновој да би могао да дође и разговара са Обамом. Управо је победа Трампа убрзала ствари. Они се боје да ће доћи до заокрета на геополитичкој сцени и имају један циљ када је реч о нама: да Влада Србије што брже заврши што више од онога што је обећала. Суштински, остала је још само граница, а она се управо прави. Кад питам извођаче, а то су косовки Албанци, ко је наручилац радова, они ми кажу: питајте Београд.

Александар ЂИКИЋ, професор универзитета у Косовској Митровици

hqdefault

Без икакве дилеме и даљег разговора, државни позивни број за Косово значи да смо признали да је то државни код, код државе. Прича о томе како Хонг Конг има другачији код од Кине, не може да се примени на наш случај, јер је Хонг Конг тај број донео „у мираз“ – није Кина тражила нови државни број за неки део своје територије!

О томе јасно пишу медији у Приштини, представљајући ово као још један корак у заокруживању државности Косова. Само је РТС пробао да то прикаже другачије. И, можда можемо да очекујемо да се неко од службеника из Брисела јави са неком дисонантном изјавом, која треба да послужи за српску јавност.

Опасност овог чина лежи и још у две ствари:

- На Косову, Шиптари више него Немци у Немачкој верују у свој суверенитет. Они су толико охрабрени доследним укидањем институција, које се ради према ономе што је српска власт потписала у Бриселу, да ће сада ударити на школство. После укидања полиције, судства и телекомуникација, удар ће бити изведен одозго, прво преко универзитета! Припрема за атак је већ кренула. Пре месец дана су посланици Самоопредељења покренули у приштинском парламенту ово питање. А то је заиста опасно: када ми у уџбеницима будемо учили српску децу да је Косово независно!

- Очигледно је да је ово реализација нечега што је већ било потписано у бриселским споразумима, јер није истина да тек треба да се оснива Телекомова кћерка фирма: она је већ регистрована у априлу 2015, са капиталом од 25000 евра. Такође, на Косову већ функционише закон о пресретању комуникација, а сада ће лакше моћи да нас прислушкују јер ће им бити ту базне станице!

И на крају, ово је и економски потпуно несхватљив потез: ако уђете у најављену приватизацију Телекома Србија, онда овај споразум значи да сте дали нешто ни за шта!

Дакле, пристајање Београда на државни позивни број за Косово је неприхватљиво и са државног и са безбедносног и са економског аспекта!

Дејан МИРОВИЋ, правник

dejan-mirovic

Као професор међународног права, могу да оценим да је овај споразум још један анекс бриселских споразума. Пристанком на ово, Србија је показала да и она – а не само Брисел и Приштина – тумачи да је циљ бриселских споразума да се ојача суверенитет и заокружи државност Косова.

Не могу да схватим ни као правник, ни као политичар, зашто смо пристали на ово.

Да је победила премијерова миљеница Хилари Клинтон, за коју је дао два милиона долара, тада бих разумео наш потпис – који би био резултат политичке ситуације.

Али, на дан када побеђује Доналд Трамп и када нико на свету не зна како ће изгледати нова политика САД према било коме, укључујући Балкан и Србију, потпуно је несхватљиво. Оно што сигурно знамо је да он неће бити гори од Клинтонових. Зашто нисмо одбили, или сачекали?

Прва последица се већ осећа. Србе на Косову хвата паника, јер су видели да у Америци и може да се промени политика, али у Србији не. Овде имамо „веће католике од папе“, који испуњавају једностране уговоре. Са становишта међународног права – само да подсетим – сваки уговор који се испуњава једнострано је ултиматум.

Горан ЂОРЂЕВИЋ, правник, доскорашњи члан ДСС

800x600_goran-djordjevic-dss-300x225

Прихватање позивног броја за тзв. републику Косово само је последњи од дугог низа уступака који доказује спремност сваке владе која не прави разлику између српске будућности и ЕУ да проблем Косова и Метохије оконча признањем јужне српске покрајине макар се то еуфемистички назвало и правно обавезујући споразум. Ово говори о две присутне тенденције. Да Влада Србије није у стању да препозна приоритете једне државе, а то је очување државе, и друга још погубнија да је зарад неизвесних интеграцијских експеримената спремна да жртвује основне државне атрибуте.

Од 2008. године, свака прилика да се проблем Косова и Метохије сагледа у органима и институцијама у којима би могао да се спречи даљи процес пузајуће независности свесно се одбија и то управо са српске стране. Данашња влада Србије није у стању да сагледа актуелна светска кретања, као што није била у стању да их сагледа ни почетком ’90-тих година, нити је у стању да антиципира догађаје са којима се суочава свет последњих неколико година. Српске власти не могу и не желе да виде свет другачијим погледом од оног који представља идеолошку матрицу додељене улоге, које онемогућава слободан поглед на свет на почетку 21. века који је ослобођен рецидива исхода „хладног рата“.

За државни врх Србије, свако ново ускраћивање српске државности на Косову представља прилику за нови уступак. Списак пропуштених прилика и прихватања је дуг. Почело је са Бриселским споразумом. Уследило је одузимање комплекса на Брезовици, одузимање Трепче, признање диплома, саобраћајних дозвола, чланство у Олимпијском комитету, повлачење остатака српске државе на Косову и Метохији, следујуће инкорпорисање Универзитета са седиштем у Косовској Митровици у образовни систем тзв. Републике Косово, нису били довољни да зауставе ово срљање у историју.

Влада Србије добровољно робује матрицама о крају историје, сводећи себе на улогу просветитељске мањине која треба да омогући коначно решење српског питања на Балкану. Илустративни, и довољно забрињавајући примери су однос према Републици Српској, спремност да се због хрватске блокаде поглавља мењају сопствени закони, подршка режиму у Црној Гори, најаве промена Устава РС.

Диана МИЛОШЕВИЋ

Прочитај без интернета:
31 глас