Да ли постоји било каква сличност између некадашњег процеса хомогенизације америчког хетерогеног друштва, у коме су се различити елементи стапали у хармоничну целину са заједничком културом, названог melting pot или котао (лонац) за претапање, односно процес асимилације имиграната у САД и „босанског лонца“, који у политичком смислу скоро непрекидно кључа. За разлику од америчког процеса претапања различитих етницитета у потпуно нови народни и национални ентитет, у „босанском лонцу“ је неопходно „кување“ различитих народа, ради очувања њиховог националног идентитета, очувања конститутивности, културних и историјских специфичности.

Сигурно да између два наведена „лонца“, односно „котла“ не постоји скоро никаква сличност. Такође знамо да се и melting pot нашао на мети критике поборника мултикултурализма, ради заштите културних разлика унутар једног друштва. Процеси хармонизације друштвених односа у БиХ, ради пуне равноправности сва три народа и свих грађана, нису процеси претапања народа и стварање некакве јединствене „босанске нације“, како то желе неки бошњачки политичари.

У протеклој години политички процеси у БиХ били су врло динамични, дивергентни и конфликтни. Конфликтност односа у БиХ нарасла је након одлуке Уставног суда БиХ да се оспори Дан РС 9.јануар, као датум њеног формирања и проглашења, као једна од низа мера сличне природе, које су угрозиле позицију РС у Дејтонској БиХ и њен опстанак у целини. Мање више је познато какаве штетне и разарајуће последице је изазвала поменута одлука Уставног суда, по стабилност у БиХ и у региону.

Нестабилност у БиХ се манифестује између осталог и као конфлит на институционалном и личном плану. У сукобу су поједине институције БиХ са институцијама РС. У сукобу су Високи представник у БиХ и институције РС. Институционални сукоб ове врсте прерастао је и у личне сукобе између Валентина Инцка и Милорада Додика, који је довео до прекида сваке комуникације. У институционалном и личном сукобу су Милорад Додик, као Председник РС и Бакир Изетбеговић, као члан Председништва БиХ. Постоји и унутар српски сукоб у РС, који се одвија на нивоу политичких субјеката и на личном нивоу, као и сукоб међу српским политичарима који се налазе у институцијама РС са онима који се налазе у институцијама БиХ. У све ове сукобе мешају се и амбасадори водећи западних земаља и војни представници штаба НАТО у БиХ, као политичарти из неких суседних земаља. Сви ови поменути конфликти довели су до бујања емоција у друштву, до још снажније међунационалне поларизације, вербалних окршаја, излива мржње и сваке врсте међуетничке нетрпељивости.

Као што је почетком деведесетих година прошлог века А. Изетбеговић говорио, или боље рећи, претио, „да би због суверене БиХ жртвовао мир….“, или изјава „или ће бити како Муслимани кажу, или нема ништа од договора“, тако и његов син-наследник Бакир, у улози члана Председништва БиХ, каже: “Ако Срби хоће рат, имаће га“, желећи да нагласи да ће по сваку цену бранити БиХ и борити се, за онакву БиХ, какву он жели и каквој тежи – унитарну, без ентитета. Његове намере и циљеве здушно подржава Високи представник у БиХ и амерички(ка) генерал(ка) у штабу НАТО у БиХ, Председница суседне Хрватске, упозоравајући Милорада Додика, Председника РС, све институције РС и сам српски народ, да се „спусте на земљу и да не изазивају сукобе“.

Како ко смо дошли у ову фазу заоштравања односа у БиХ и стање политичке нестабилности? Да ли је борба за легитимна права Срба у БиХ и очување Дејтонске позиције РС у оквиру БиХ, и спречавање даљег развлашћивања институција РС, претња стабилности и миру у БиХ и у региону? На ова питања није тешко дати одговоре.

Много би се лакше руководство РС супростављало даљем нарушавању уставне позиције РС у оквиру Дејтонске БиХ, када би српски политичари у Бања Луци и у Сарајеву говорили истим гласом. Сигурно да су скоро сви кључни политичари у РС, и они на власти, као и они у опозицији, свесни до каквих опасности може доћи ако проблеми у БиХ ескалирају. Ескалација политичких сукоба је неизбежна ако се наставе процеси еродирања и одузимања уставних надлежности РС, мењањем историје РС и историје српског народа у БиХ, стављањем српског анрода и његових институција у исту раван са неким у историји најзлочиначкијим покретима и државама, који су као фашисти и нацисти, нанели српском народу најстрашнија страдања до нивоа геноцида. Одговор руководства РС на наведене процесе, ради заштите институција РС и равноправности српског народа, не може се сматрати узроком ескалације и нестабилности политичких односа у БиХ.

Координираним нападима на институције РС и њеног Председника, као „главног узрочника све опште нестабилности у БиХ“, од стране бошњачких политичара, Високог представника у БиХ и амбасадора неких западних земаља у БиХ, придружили су се и неки опозициони српски политичари из РС. Они сматрају да „Милорад Додик, ради заштите властите позиције, гура РС у сукоб са свима у БиХ, у региону и шире, да користи РС, као инструмент за одбрану својих привилегија и обрачун у сукобу са противницима које је сам створио“. Ово су биле врло опасне тезе, које су већ раније у историјату РС коришћене у међусрпским обрачунима, инструментализованим од спољних чинилаца, који континуирано наносе штету РС. Опозициони политичари у РС даље истичу, да Милорад Додик „свесно форсира политичке теме (референдум, отцепљење РС, неприхватање одлука Уставног суда БиХ, враћање одузетих надлежности РС, увлачи Србију у сукобе, итд.), распаљује националистичке страсти, пумпа патриотизам“ и др. Све су ово примамљиве тезе за људе у друштву које је сиромашно, економски неразвијено, политички нестабилно, социјално неправедно итд. Али, као што увек бива није цела истина само на једној страни. Није Председник РС Милорад Додик „ушао у сукоб“ са набројаним факторима, ради властитог спасења, или неспособности институција РС, пре свих Владе РС, да решава нагомилане економске и социјалне проблеме у РС, него и због истинског и исконског покушаја одбране институција РС, њених надлежности и ње саме. Можда су се „поклопиле карте“, односно одбрана властите позиције Милорада Додика и одбрана РС. Тачно је да у РС постоји мноштво економских и социјалних проблема, и то животних проблема, који су од пресудне важности за опстанак грађана и институција РС. Сви ти проблеми ће бити само још израженији и теже решиви, уколико РС буде и даље губила своје уставне надлежности и своју уставну позицију у Дејтинској БиХ. Када би се ови проблеми могли упоредо решавати, и то на ефикасан начин, то би био најбољи пут свеопштег друштвеног опоравка РС, па и БиХ.

Без намере да арбитрирамо између власти и опозиције у РС, између институција РС које се грчевито боре за своје уставне надлежности и свих оних који оспоравају РС, погледајмо како су текли одређени процеси промене уставне позиције РС и њених надлежности и ко је то све омогућио и урадио. Овде нећемо говорити о преносу мноштва надлежности са Ентитета на БиХ, у економској сфери.

Конститутивност народа на нивоу Ентитета. У Члану III (3) (б) Устава БиХ се каже: „Ентитети и све ниже заједнице ће у потпуности поштовати Устав БиХ који превладава неусклађене одредбе закона БиХ и устава и закона Ентитета ….“. Ово значи да је неопходно усклађивање Устава Ентитета са Уставом БиХ. То усклађивање је и уследило после потписивања Дејтонског споразума, и оно је било у надлежности Народне скупштине РС. Међутим Високи представници у БиХ су усклађивање Устава вршили по свом властитом нахођењу и у складу са потребама „међународне заједнице“, ради развлашћивања РС. Прво се на дневном реду нашло питање конститутивности народа на нивоу Ентитета, и то супротно одредби из Преамбуле Устава БиХ, у кој се каже: „Бошњаци, Хрвати и Срби су конститутивни народи у БиХ…“

РС је проглашена 9.јануара 1992.године, а Устав је донела 28.фебруара 1992.године. РС је била држава српског народа и свих грађана који у њој живе. Уставотворну и законодавну власт остваривала је Народна скупштина. У њеном саставу је била обезбеђена што сразмернија национална заступљеност. Након потписивања Дејтонског споразума РС као Ентитет улази у састав БиХ и задржала је једнодомни републички парламент. Други Ентитет Федерација БиХ имала је дводомни парламент (Представнички дом и Дом народа), што је логично јер су је сачињавала два конститутивна народа. Међутим наметнутим уставним амандманима LXVII на Устав РС из 2002.године одређено је да су Срби, Бошњаци и Хрвати конститутивни народи у РС. Тако да је новим наметнутим амандаманима формирано Вијеће народа, као орган законодавне власти, али не и као равноправни законодавни дом са Народном скупштином. За доношење закона била је потребна већина само у Народној скупштини. Вијеће народа у РС је основано ради „заштите виталних националних интереса конститутивних народа (Срба, Хрвата и Бошњака). Његов уставни положај је другачији у односу на Дом народа који је равноправан са Представничким домом у оквиру Парламента Федерације БиХ. У пракси Вијеће народа је само блокирало рад институција РС и злоупотребљавало добијена уставна овлаштења (и то углавном Бошњаци). Дакле у односу на Преддејтонску РС и Дејтонску РС и БиХ, Срби, Хрвати и Бошњаци постали су конститутивни народи у РС и на тој основи је уведено Вијеће народа. Практичних ефеката конститутивности Срба у Федерацији БиХ нема ни у назнакама. Знамо ко је у наведено време био на власти у РС. Из одређених разлога власти у РС су прихватиле наметнуте амнандмане на Устав РС и објавили их у Службеном гласнику РС. То је дакле, учунила власт РС, а не Високи представник у БиХ, јер он не може својевољно објављивати своје одлуке у Службеном гласнику, него само РС.

Значи нарушене су уставне надлежности РС, супротно Уставу БиХ. То је Високи представник у БиХ наметнуо, а власт у РС прећутно прихватила.

Промена грба и химне. Грб државе се не мења „тек тако“ јер је он симбол духовног наслеђа, државног континуитета и ликовни приказ саме суштине националне идеје једног народа. Први грб РС који је предвиђен Уставом РС од 28.фебруара 1992.године, био је сребрени двоглави орао на црвеном штиту (знамење Немањића и Српског царства), са златним кљуновима и канџама и златном круном на глави. Уставни суд БиХ изјаснио се против овога грба и прогласио га неуставним, па је Влада РС својом уредбом од 16.јуна 2007.године прописала „АМБЛЕМ“ РС. На амблему (који ми у РС називамо грб) налази се стилизовани иницијали „РС“, црвено-плава-бела тробојка, су у кружној средини амблема увучени храстовим златним лишћем. На амблему се налази и осликана круна Котроманића. На ободу амблема ћирилицом и латиницом исписано је Република Српска. Да ли овај амблем симболизује све оно што је записано у Уставу РС, који је усвојен 28.фебруара 1992.године, са којим је РС дошла у Дејтон?

Химна као песма, као хвалоспев у славу Бога, или државе, изражава оданост, побожност, као и преданост, приврженост и поштовање. Химну РС „Боже правде“ Уставни суд БиХ је 20.јуна 2007.године прогласио неуставном. Народна скупштина РС је усвојила нову химну 15.јула 2008.године, која се зове „Моја Република“. Бошњаци у Вијећу народа су оспоравали сваки предлог химне, па и ову химну која је важећа, наводно због угроженог виталног националног интереса. Укидањем химне „Боже правде“ Срби су се још за један корак удаљили од својих историјских корена, и од правде и равноправности са осталим народима.

Промене грба и химне, биле су очекиване после промена Уства РС и увођења Вијећа народа и конститутивности сва три народа у Ентитетима, иако је српски народ био једини уставотворитељ и државотворитељ РС. Такође знамо које био на власти у РС у време промене грба и химне РС.

Све наведене уставне промене, наметнуте, донесене на основу одлука Уставног суда или прихваћене од стране власти РС, биле су на штету РС и српског народа. Власти у РС сносе одговорност за ове промене. Сада можемо нагађати, из којих разлога су промене прихватане. Опозиција тада, као и сада може да каже да је то било ради заштите властитих и личних интереса људи на власти и чување властитих позиција. Власт може да каже да је то било изнуђено и да је прихватањем наметнутих одлука нанета најмања штета РС, у односу на претње које су постојале у случају не прихватања и не спровођења одлука. Без разлике на могућа објашњења прихватања наметнутих одлука, штета по РС је учињена.

Укидање Дана РС. После свих наметнутих одлука и измена Устава РС и БиХ, на ред је дошао и Дан РС. Дан РС 9.јануар првобитно је био утврђен Законом о славама и светковинама 1992.године, као један од празника РС и то најважнији празник. Одлуком Уставног суда БиХ из 2016.године брисан је 9.јануар као датум празновања Дана РС. Ова одлука Уставног суда БиХ, на индиректан начин је значила и укидање РС. Међутим након одржаног Референдума о Дану РС, 9.јануар се слави као Дан РС.

Наивно је било очекивати, после свих извршених промена Устава РС и БиХ, да се неће наставити захтеви за умањивањем уставних надлежности РС и за променом њене суштине и историје. Дан РС је камен међаш иза кога су стале све институције РС и српски народ у БиХ. Уколико би се прихватила промена овога дана, промена историјских чињеница, онда би РС стварно била „Дејтонска творевина“. Била би то нова заједница, „опрана у Дејтону“ од свих наводних „злочина“, који су „предходили њеном настанку“, иако је она проглашена пре избијања ратних сукоба. Предејтонска РС за многе у БиХ и у међународној заједници је „злочиначка творевина“ и зато је Високи представник у БиХ може поредити са Усташком НДХ, и тражити њено укидање, односно промену њеног статуса, и давања нове (умањене) уставне позиције у оквирима БиХ.

Срби у БиХ и српски народ у целини морају свим силама сачувати истину о историјату РС, о њеном Дану, о њој самој и сачувати саму РС као такву. Ово није дневнополитичко питање. Није питање за страначко надметање, ради доласка на власт или опстанка на власти, ради саме власти. Ово је питање од виталне важности за српски народ у БиХ. Срби нису авантуристи. Нису им потребне политичке авантуре. Они само желе сачувати и оснажити своју државност у обиму који им даје Дејтонска БиХ и Устав РС и Устав БиХ.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
16 гласовa