У В О Д

Почетку рада критског сабора посветио сам текст „Сабор на Криту као глобалистички пројекат“(1), пре свега желећи да верујућој православној браћи и сестрама укажем да, упркос помпезним најавама видљивих организатора (Васељенске патријаршије) и одабраних медија, од овог скупа не треба очекивати никакву добробит за истинско Православље, а посебно не континуитет у односу на претходне свете Саборе, нити остварење толико потребног свеправославног јединства. Напротив. Стварни циљ Васељенског патријарха Вартоломеја и његове екуменистичке клике, која се устоличила у Васељенској патријаршији, јесте сејање клице трајног нејединства међу православним народима и верницима, као и даља промоција и ширење екуменистичке јереси са намером одрицања од изворних канона и утеривања Православља у некакво братство хришћанских религија у коме би заувек изгубило свој идентитет, али и чистоту и снагу Духа светога.

А све то, опет, ради стварања услова за остваривање папског примата, односно признавања Папе за врховног поглавара свог хришћанства, што није крајња, али јесте најбитнија фаза глобалистичког пројекта стварања јединствене Светске религије.

Зашто је то  потребно Васељенском патријарху?

Зато што већ деценијама, посебно од 1964. године, Васељенска патријаршија представља од Ватикана (религијског центра савременог глобализма) освојени пункт преко кога папизам делује на подривање канонског Православља, ударајући на темеље његовог учења и организационо устројство, а размере тога можда најбоље открива чињеница да се Васељенска патријаршија у Ватикану назива „Цариградски Екуменски патријархат“!(2)

У том смислу, поменути текст посматрао је Сабор на Криту као глобалистички а не православни пројекат и понудио је одређене аргументе томе у прилог, пре свега указујући на каријерни пут патријарха Вартоломеја и сталну супервизију врха америчке администрације над овим пројектом. Ток Сабора, његова организација, као и начин усвајања саборских докумената и њихов садржај, у потпуности су потврдили исправност оваквог приступа, што нас обавезује да у том контексту анлизирамо и резултате Критског Сабора, јер без обзира што су они са канонског аспекта практично безвредни, ваља очекивати да ће бити коришћени као платформа за интензивирање напада на истинско Православље и подривање његових темељних принципа. Заправо, стварни циљ критског скупа и јесте пружање логистике Васељенској патријаршији за даље, брже и дубље ширење екуменистичке јереси и промоције неопходности папског примата и све формулације и закључци Сабора усмерени су ка томе. Све остало што се тамо дешавало је углавном маскирање суштине, гламурозна представа која ствара привид некаквог дешавања, а у ствари јавности обзнањује оно што је заправо одлучено на неком другом месту.

Наравно, ово никако не значи да већина црквених великодостојника која је Сабору присуствовала нису одани изворним православним вредностима и да, долазећи на Крит, нису имали часне намере. Уосталом, добар број њих одбио је да потпише саборска документа или се оградио од онога што је током трајања Сабора препознао као одступање од канона и екуменистичку подвалу. Ово свакако јесте значајно и представља својеврстан пораз организатора (Васељенске патријаршије) али то њих сигурно неће спречити да наставе путем којим су кренули. Путем брисања разлике између Истине и Лажи, Вере и Јереси, Папе и Бога.

Зато ће, сходно правилима глобалистичких игара стаклених перли, они реалност игнорисати и све што им не одговара покушати да замене манипулативним процесима, а од свега што се дешавало на Криту углавном ће експлоатисати две чињенице:

  • да се Сабор догодио (није важно што је био непотпун и лажан) и
  • да су усвојена предложена саборска документа (без обзира што је то учињено одступањем од досадашњих саборских процедуа и без истинског јединства практично ни по једном питању).

Остало ће, сматрају они, учинити време, манипулација и истрајност да се лаж понови довољан број пута. Пошто пишем за српско језичко подручје направићу једну паралелу. Сећа ли се ко, данас, шта се стварно дешавало у Рамбујеу, како су текли „разговори“, шта је писало у понуђеном документу? Мало ко, чак и у Србији! Оно што се памти јесте да Србија није потписала понуђени текст и да је после тога уследило бомбардовање. Баш како су и хтели. Или, шта је заправо тзв. „Бриселски споразум“? Под којом формулацијом је усвојен у српској скупштини? У каквим условима се спроводи? Све то више није важно пред последицама које је произвео и производи. Баш како су и хтели! Глобалисти!

 

Зато, иако Критски Сабор није био ни Велики, ни Свети са аспекта Православља, могао би то постати са аспекта глобализма. Контролисани медији, усмеравање информација и глобалистички центри који константно управљају манипулативним процесима, следећа су фаза „критског пројекта“ и стога је од велике важности аргументима разобличавати стварне намере видљивих и невидљивих организатора овог скупа. Почећемо кратким враћањем у 1964. годину, време када је практично кренуло оно што је кулминирало Критским Сабором.

 

ЗАШТО ЈЕ ЗНАЧАЈНА 1964. ГОДИНА?

Иако се први уступак екуменизму који је учинила Цариградска патријаршија десио у јануару 1920. године кроз тзв. Цариградску Енциклику „О Цркви Христовој у свету“(3), у којој се предлаже увођење грегоријанског календара, а јеретичке конфесије се по први пут називају Црквама, као и сестринске, помесне, Православне цркве, дефинитвно опредељење за екуменизам и улазак у папску орбиту за Васељенску патријаршију практично је обнародовано током јануара 1964. године приликом сусрета Васељенског патријарха Атинагоре и Папе Павла VI у Јерусалиму, на Маслиновој Гори.

Био је то први сусрет поглавара Рима и Цариграда после 526 година и почетак нове ере у историји екуменизма. У заједничком саопштењу стоји: „Два ходочасника … моле Бога да овај сусрет буде знак и предигра будућих догађаја за славу Божију и просветљење његовог верног народа“…

А та два „ходочасника“ нису губила време. Већ следеће године, од 21до 23. новембра 1965. мешовита католичко-цариградска комисија проучавала је догађаје из 1054. године и израдила заједничку декларацију о укидању екскомуникација између Рима и Цариграда. Само укидање обостраног изопштења, односно скидање међусобних Анатема, догодило се 07.12.1965. године, кроз истовремено обављање свечаних служби Божијих у Риму и Цариграду, уз присуство делегација друге стране. Папину делегацију у Васељенској патријаршији предводио је кардинал Лауренцио Сехан, а васељенску у Риму митрополит Мелитон. Прочитана је и заједничка декларација у којој је, поред исталог, констатовано да се анатеме „предају забораву“ и да нема препрека даљем зближавању двају Цркава као сестринских.(4)

Занимљиво је да је члан Васељенске делегације у Риму тада био и двадесетпетогодишњи ђакон Вартоломеј Архондони. Шта ради ђакон, нанјижи степен црквене јерархије, у тако високој делегацији, запитаћете се? Учи и спрема се, наравно! Јер, тај ђакон данашњи је Патријарх Вартоломеј, видљиви организатор скупа на Криту! Нема случајности, ни импровизације, у глобалистичким играма стаклених перли!

Но, да се вратимо освајању Васељенске патријаршије од стране екуменске јереси и њеног стављања у службу интереса Рима. Крајем јула 1967. године Папа Павле VI чини службену посету Атинагори (што је прва посета једног Папе од почетка VIII века), а у октобру исте године овај му узвраћа посетом Риму (првој од 1451. када је Рим посетио Патријарх Григорије). Посете су биле праћене заједничким ритуалним богослужењима, која су симболизовала међусобно јединство двају Цркава уз папски примат и на неки начин заокружиле оно што је започето 1964. Промовисале су Васељенску патријаршију у  Цариградски екуменски патријархат.(5)

Од тада до данас нема дилеме коме служи Васељенска патријаршија, односно куда ју је повео  Атинагора, екуменистички Патријарх, ново-еонски „реформиста“ који је 18. година богослужио као архиепископ Северне и Јужне Америке (!) и масон 33. степена Шкотског обреда! А управо тај масон у одори православног патријарха рукоположио је за свештеника, далеке 1969., Вартоломеја, свог будућег наследника на Васељенском трону.

ЕКУМЕНСКА МИСИЈА ПАТРИЈАРХА ВАРТОЛОМЕЈА И СКУП НА КРИТУ

О каријери Патријарха Вартоломеја везаној за школовање и контактима са америчком администрацијом већ сам делимично говорио у поменутом тексту „Сабор на Криту као глобалистички пројекат“, а овде ћемо се осврнути на његово службовање. У том смислу његова каријера је типичан пример глобалистичког одабира и припремања за будућу мисију. Обратимо пажњу да је он још као ђакон део великог екуменистичког ритуала патријарха Атинагоре којим се Васељенска патријаршија приводи папству, односно постаје „Цариградски Екуменски патријархат“ и као прво-иницијант екуменизма он добија све наредне чинове, од свештеника до патријарха.

Само три године након рукоположења за свештеника од стране патријарха Атинагоре, његов наследник Деметрије I именује га, 1972. године, за директора патријаршијске канцеларије, а на Божић 1973., и за  Филаделфијског митрополита (место директора канцеларије је задржао).(6) Од марта 1974. године до устоличења за Васељенског патријарха био је члан Светог Синода као и многих синодских управа. Под папском сенком и уз помоћ дуге језуитске руке на Васељенски трон успиње се 1991. године, одакле креће у мисију за коју је припреман – отворено ширење екуменистичке јереси на свим нивоима, односно  привођење овом учењу што већег броја помесних православних цркава, уз подразумевано обезбеђење папског  примата. Круна ових његових активности су свакако сусрет са Папом Фрањом крајем маја 2014. у Јерусалиму, и посета Папе 29. новембра исте године Васељенској Патријаршији, као и недавни скуп на Криту.

Поменути сусрети током 2014. године, практично су пратили линију историјског сусрета Патријарха Атинагоре и Папе Павла VI из 1964, чију су 50-годишњицу обележили, али су донели и потписивање низа значајних докумената о међусобном приближавању и нова заједничка ритуална богослужења, а о ономе шта нам доноси скуп на Криту више ћемо говорити у другом делу овог текста.

Ови сусрети посебно добијају на значају у контексту одлуке креатора униполарног света да максимално убрзају активности на стварању јединствене светске религије, као неопходног идеолошко-кохезионог фактора планираног новог светског поретка, након чега је практично извршен језуитски пуч у Ватикану – Папа Бенедикт XVI поднео је „оставку“ (што је први такав случај после 700 година) а за вођу пројекта 13.03.2013. практично је инсталиран искусни језуита Хорхе Марио Бергољо (Папа Фрања), који је постао први Папа из редова Језуита у историји римске цркве.

Пошто је вођа одређен одмах се кренуло у први и најзначајнији корак тог пројекта –  обједињавање „хришћанства“ под папиним вођством (приматом), у чему се од екуменске Васељенске патријаршије очекује пун допринос наметању те идеје осталим православним црквама. И у том смислу деловао је Вартоломеј како приликом својих сусрета с Папом Фрањом 2014, тако и организујући симулацију православног Сабора на Криту.

Занимљиво је да се читав процес одвија под будним оком америчке администрације, која у последњих десетак година одржава интензивне контакте са Васељенским патријархом Вартоломејом на највишем нивоу. У том периоду он се са Билом Клинтоном сусрео 1997, а  са Хилари Клинтон у време њеног четворогодишњег мандата као државног секретара (2009-2013) чак три пута. Током 2009. два пута се састао са Бараком Обамом, а са актуелним државним секретаром САД, Џоном Керијем, састао се 2013. године.(7)

Ипак, као посебно значајне издвојио бих сусрете које је Вартоломеј имао са потпредседником САД, Џозефом Бајденом, језуитским ђаком и човеком који последње две године Обаминог другог мандата, из сенке, врши тиху супервизију Обамине политике. Први њихов сусрет одиграо се 2009. у Вашингтону, други 2011. на Фанару, а трећи се догодио 24.11.2014., такође у седишту Васељенске патријаршије, само неколико дана пред „историјску“ посету Папе Франциска (Фрање).(8) Случајност? Може бити, али ипак да констатујемо да су том приликом  разговарали више од сат и по, од чега око 40 минута у четри ока. Није лоше нагласити ни да је 2015. Васељенска патријаршија одликовала Бајдена својим лауреатом за људска права „Патријарх Атинагора“, упркос познатој чињеници да је овај „хуманиста“ отворени анти-руски јастреб и човек који је подржавао бомбардовање Србије, а остао је упамћен по изјави коју је 01.08.1993. дао za CNN: “Срби су неписмени дегенерици, силоватељи, убице беба, касапи и агресори“…(9)

Надам се да изнете чињенице јасно указују како се од Вартоломеја I није ни могла очекивати никаква друга иницијатива за Православље осим покушаја његове даље екуменизације, односно ширење екуменске јереси на помесне Православне цркве. То је његова мисија и мисија последњих времена (о којој је по Јеванђељима и сам Исус говорио). То су најавили његови сусрети са Папом Фрањом, то је показао и скуп на Криту. Свакако да ова опредељења и активности Вартоломеја нису непознати поглаварима аутокефалних Православних Цркава, па је питање од највећег значаја зашто је већина њих пристала да уопште учествује на критском скупу и ради на његовој примреми? Да ли је, код њих, потреба за јединством Православља пред искушењима времена садашњег надјачала очекивану опасност од офанзиве екуменистичке јереси, или је дугогодишњи Вартоломејев рад иза кулиса екуменистичке погледе учинио много раширенијим него што мислимо, показаће време.

______________________________________

Одреднице:

Прочитај без интернета:
74 гласa