У Србији се већ деценијама покушава стварање једне високопарне, филозофски стилизоване религије. Ради ње je створен култ Радомира Константиновића кога чак представљају као узор „антифашизма“. Секуларни клир ове секте би главу Радомира Константиновића радо насадио Србији на рамена, а тој глави усадио своје интерпретације Константиновићевих идеја о којима је он сам давно престао да говори и пише.

У контемплативно-интуистичко-авиталистичком излагању

флуктуантних логоцентричних и биоцентристичних проблема,

сукобио сам се са деризорним профанацијама

климактеричке културе.

Бранислав Нушић, „ДР

Грубу вест је Радомир Константиновић писмено објавио књигом „Философија паланке“ (1969. г): „Српски нацизам није `импорт` из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке1“. Управо због става о „српском нацизму“ Константиновића обожавају српски аутошовинисти који себе сматрају „модернистима“ супротстављеним „патријархалним националистима“ и тоталитаризму. Захваљујући њима, у евроатлантском прелазном периоду Србије из никуда у нигде је Радомир Константиновић посмртно постао икона прозападног српског high style поп-арта2. Осим тога, Константиновићево високо вредновање парадокса његовим обожаваоцима омогућава да логичким триком и еристички лако елиминишу све који се не слажу са њиховим нелогичним тврдњама. Против таквих користе став: „Нису у стању да појме парадокс, ergo они су паланчани“. Рационалну критику својих ставова лако одбацују, јер рационализам за њих нема вредности, пошто је Константиновић давно објавио да је Декарт умро. Од свих „радника у култури“ СФРЈ, деца и унуци титоизма су одабрали да наступају под својом пројекцијом Радомира Константиновића. Уистину, Константиновићево порицање рационализма и опсесивна употреба парадокса уз порицање мислећег субјективизма чине да све што је писао или изрекао није његов став, али свакако може и мора значити и супротно од оног што се чини да јесте. То је врло растегљиво одређен ескапизам, а његово разрешење је сам аутор смишљено поставио иза капије смрти, ван сваког опита живих.

О Радомиру Константиновићу је важно знати неколико чињеница које херметичну самоувереност његових обожавалаца ипак воде у недоумицу.

  1. Још 1951. године у свом првом књижевном делу, збирци песама „Кућа без крова“, Константиновић износи важну мисао: „Више не знам ко сам“. Рани идентитетски проблем, кога обожаваоци у његовом делу занемарују, наглашено је опстајао до пред крај његовог стваралаштва.
  2. Већ у делу „Ахасвер – трактат о пивској флаши“ (1984. г) Константиновић је изложио опасност да медитативни субјект изгуби и своју главу и сопственост.
  3. Хронични недостатак приповедачке и мислене самосвести је начелно обележје Константиновићевог креативног стваралаштва до краја.
  4. О свом делу „Философија паланке“ (1969. г), које је постигло највећу популарност међу његовим следбеницима, причао је Константиновић мало и нерадо. Наравно. У том делу је промашио тему. Српску културу је свео на паланачку да би кампанилизам, појаву која је откривена још у Италији Дантеовог доба и која постоји свуда, прогласио доминантном садржином српске националне културе. То му је лако пошло за руком. Кампанилизам је био добро познат хрватској култури, особито књижевности, али Србима је то до данас непознат појам.
  5. Велики противник „српског нацизма“ и „фашизма“, оснивач „Друштва за истину о НОБ“ био је својевремено обожавалац Езре Паунда који је био италијански фашиста и Мусолинијев пропагандиста.
  6. Након објављивања филозофског романа „Декартова смрт“ (1996. г) Константиновић није објављивао нова креативна дела и врло брзо потом се повукао из јавног живота. Дело је завршио „инкапитацијом“ Рилкеа у своје биће. Ову значајну чињеницу његови обожаваоци запостављају, или прикривају ауторовим фразама, иако је од изузетне важности за разумевање смисла његовог дела.

Негативан критички суд домаће науке, књижевности и публицистике о Радомиру Константиновићу и његовом делу су дали академици Данило Баста и Предраг Палавестрапроф. др Слободан Антонићпроф. др Мило Ломпар и други. Међутим, њихов суд је заглушен буком mainstream медија и не чује се од галаме литанија савременог секуларног свештенства Константиновићевог култа.

Несвета литургија Радомира Константиновића

Трудбеници на мисији супротстављања националној култури српског народа у циљу евроатлантске интеграције доживљавају неуспехе, а српски народ пропада. Ове отуђене људе повремено уједе савест у додиру са стварношћу која све неумољивије показује штетне последице спровођења њихових заблуда. Пошто је стварност на осавремењеном „Титовом путу“ из никуда у нигде ка евроатлантском Западу све ружнија, савест их све чешће и све снажније уједа. Отуд они све чешће, гласније, ритуалније и све очајније зазивају у помоћ дух Радомира Константиновића.

Све је почело проскомидијом у Београдском кругу окупљеном 1992. године ради супротстављања Милошевићевом режиму и српском национализму, у којем је учествовао и Радомир Константиновић3. Његово припадништво Београдском кругу поклоници данас тумаче у сотириолошком смислу4. Константиновићеви сарадници из тог круга (не сви) данас делују као апостоли који објављују његово учење5. До краја живота Радомира Константиновића је припремање његове несвете литургије скривано од очију непосвећених лаика (па и од самог Константиновића), као некаква проскомидијаФилип Давид тврди да је на оснивачком састанку Београдског круга Радомир Константиновић поручио: „Свест и тоталитаризам су непомирљиви. Свест и чудовишност су непомирљиви6“.

Данас тврде да је њихов „спаситељ“ 2000. године отишао да гласа за Коштуницу у сузама, као на Гестимански врт, како би био оборен Милошевић7. Када је Константиновић преминуо, завеса је подигнута и почела је литургија верних „филозофу над паланком“. О Радомиру Константиновићу његови обожаваоци објављују чланке и књиге, славе га у својим студијама, о њему снимају емисије и филмове. Објављују о њему зборнике, сазивају научне скупове, одржавају округле столове и промоције његовог стваралаштва, разматрају чак Константиновићево „духовно наслеђе“ беседећи о њему омилије. Врхунац креативности РТВ под руководством „црног барона“8 је 2015. године послужен икумени као телевизијски зборник мудрости отаца култа о Радомиру Константиновићу9. Његову „Филозофију паланке“ попут речи божије они проносе у сваком великом входу. Није то штиво само њихова „култна књига10“, није им она чак ни служебник – она је дословно њихова библија и таквом је проглашена још у граду Сарајеву кога су под опсадом држали „зли српски националисти“11, а којим је са својим присталицама тада владао „добри“ Алија Изетбеговић, некадашњи члан пронацистичке фракције Младих муслимана која је у Дугом светском рату пружала подршку за 13. Waffen-Gebirgs-Division der SS Handschar12. Бивша председница АФЖ је за потребе култа саставила „требник13“. Кад затреба, објављују апологије против неистомишљеника14. Божић је њима празник кад се певају свети ораторијуми Радомиру Константиновићу, а ова тврдња није тек злонамерна ауторска стилизација. Они то раде буквално15.

Константиновићеве књижевне критике српске поезије у вишетомном делу „Биће и језик“ (1983. г) припадници његовог култа поштују као саборне посланице, а „Декартову смрт“ са страхопоштовањем доживњавају као откривење, па о тој књизи говоре само врховни клирици, избегавајући да је тумаче. Свој однос према сопственом народу, његовом наслеђу и култури одавно су претворили у бескрајно клетвено бденије над измишљеним „паланачким духом“ и „нацистичком Србијом“ који постоје само у њиховим главама.

Вучићево неортодоксно поштовање Радомира Константиновића

Када се преумљени Александар Вучић 2015. године суочио са сечом храста-записа на Савинцу, и он је одагнао од себе ујед савести речима Радомира Константиновића. Народни вапај, да се сачува пола миленијума стар споменик природе, Вучић је исмејао назвавши га „паланачким духом прошлости“16. Ово усековање подстакло је Вучића да проговори језиком Радомира Константиновића, и то није случајно.

Ипак, већ следеће године је постало јасно да Вучић Радомира Константиновића поштује мимо несвете литургије отаца култа, односно, поштује Вучић Константиновића, али Мартин Лутер и Макс Вебер су ипак његови узори. Вучић је о поклоницима култа Радомира Константиновића и себи дословно изрекао: „…не разумем да немају храбрости да пробају бар себе да промене. Да почну не да цитирају Kонстантиновића, него да га живе. Ја то у шта верујем, у рационализам, у нешто што је део протестантске етике, Лутера и Вебера, примењујем17“. Тада је његова влада потапала православне цркве старије од хиљаду година и заливала бетоном и асфалтом ранохришћанске базилике старе скоро два миленијума. Константиновићеви обожаваоци би могли рећи да Вучић „није у стању да појми Константиновићево тумачење парадокса“. Не може се живети човек чији је живот сједињење са смрћу. Надахнут духом протестантизма који је у бити рационалистички, Вучић очигледно не прихвата ни литургијски значај призива духа (епиклезе), чтенија, јектенија и благодаренија, као ни свештенорадње правоверног (ортодоксног) култа Радомира Константиновића. Загледан у величину Лутера и Вебера, Вучић није сагледао потпуност Константиновићевог дела. Наиме, Вучић добро познаје и прихвата „Филозофију паланке“, али не и „Декартову смрт“. Не знајући да се Константиновићево поверење у рационализам разбило у парампарчад, фигуративно речено, Вучић пориче „Декартову смрт“.

Декартова смрт: Рилке као утеха због пропасти рационализма

Декартова смрт“ (1996. г) је филозофски роман Радомира Константиновића на коме је радио десет година, а стваралачки импулс је писцу удахнула смрт његовог оца, великог српског правника Михајла Константиновића. Ужаснут услед смрти оца, коме као син у самртном часу не може помоћи, роје се богати колажи сећања и сазнатих мисли великих филозофских узора. Континентални, нарочито француски рационалисти нису могли помоћи у тим часовима. Паскал, Монтењ и Декарт, срушили су се пред очевом смрћу.

Начелни недостатак приповедачке, односно мислене самосвести постаје кошмарни проблем писца суоченог с очевом смрћу, најтеже од свих конкретних искушења његовог бића пред смрћу – главном темом животног трагања Радомира Константиновића. У сагледавању ужаса доживљавања смрти оца, писац своју главу, а убрзо и сво биће, замењује главама и бићима својих ранијих филозофских узора: час Блезом Паскалом, час Монтењом. Тема, јунаци, нарација и фабула Константиновићевог филозофског књижевног сведочанства се потом разливају у потрази за светлошћу у кошмарном филозофском калеидоскопу смрти. Чију главу ставити на рамена у овом одсудном тренутку? Нису се могли одржати ни многи други узори, чак ни Езра Паунд који је Радомиру Константиновићу био много више од узора – био му је сам дух живота. Радомир Константиновић дословно бележи: „Ја га осећам, ја га удишем, ја дишем Паунда“. Објавио је и своју одушевљеност доследним приватним пријатељством Езре Паунда с творцем фашизма Бенитом Мусолинијем, као и чињеницу да је Езра Паунд „убеђен да је Хитлер Јованка Орлеанка“. У дирљивом властитом сведочанству филозофског доживљаја очеве смрти, Радомир Константиновић је записао судбински, причесни значај свог приступања супи из кесице којом ће га послужити Езра Паунд: „Није ли то иста кашика којом је Паунд гостио Бена и Клару“. Оваква оцена симболичког значаја те кашике у делу Константиновића није претерана, нити карикатурална, и не смемо јој приступити малициозно. Кашика је у Константиновићевом делу филозофски израз ужаса због несталог очевог живота.

Књижевни мотив неодговарајуће главе на раменима није новост Константиновићевог стваралаштва које показује доследну приврженост свом отрицатељном (апофатичком) методу насупрот употребе самосвести. Тај мотив донекле подсећа на доживљаје Јана Бибијана, јунака књижевних дела бугарског писца Елина Пелина с почетка XX века. Јан Бибијан је имао проблема и са својом капом и са својом главом. И његову судбину су књиге претвориле у авантуру кошмарног тумарања међу савршеним парадоксима. И он се потом сасвим одвојио од стварности. Међутим, у сврховитом (телеолошком) смислу, потрага Јана Бибијана је сасвим другачија од потраге Радомира Константиновића. Наиме, Јан Бибијан је све време у потрази за својом а не туђом главом, а узор другима постаје тек кад нађе своју главу. Барбара Јуфан Тод, отприлике у исто време као и Елин Пелин у Бугарској, почиње да у Енглекој објављује авантуре Ворцела Гумиџа (код нас познат као „Коренко Гумић“). Ворцел живи живот страшила у пасторалном амбијенту енглеског села, али због своје глупости стално пада у невоље. Да би их решио, мора на своја рамена да стави паметну главу која је рационална. Међутим, услед глупости своје срећне главе увек заборави где је сакрио паметну главу, па у потрази за њом упада у парадоксалне авантуре. Кад коначно нађе паметну главу лако реши своје проблеме, али постаје несрећан, па опет на рамена враћа глупаву главу. Његов живот је парадоксално јединство супротности несрећне рационалности и срећне лудости у дијалектичком кретању.

Коначну утеху због смрти рационализма је Константиновић напокон нашао тек када је након свих мудрих глава на своја рамена ставио главу Рајнера Марије Рилкеа, која је проговорила спасоносним плачем на немачком језику: „Wer jetzt weint irgendwo in der Welt, / ohne Grund weint in der Welt, / weint über mich.“18. Логично, аутору „Бића и језика“ сасвим приличи глава великог поете битка који воли свога бића полутмину. Наградивши Рилкеову главу шеширом свог покојног оца, Радомир Константиновић је с њом на раменима ишетао из свог последњег креативног књижевног дела. После „Декартове смрти“, објавио је Константиновић још једино своју преписку са Семјуелом Бекетом (Бекет, пријатељ, 2000. г) и лагано се повлачио из јавног живота, неставши из њега 2002. године.

Константиновићев завршетак „Декартове смрти“ Рилкеом је морао бити катарзичан за писца који се сматра класиком русофобије и чија „Филозофија паланке“ је писана као одговор на „упад `Руса` у Чехословачку“19. Константиновић је морао бити свестан да Рилке (чијом главом је заменио своју) своју домовину није нашао у родном Прагу, Аустрији, Немачкој, Француској, па ни у Швајцарској у којој је преминуо. Рилке је своју домовину открио у Русији које се потом није одрицао, нити је порицао, чак ни када је она окупила Совјетски Савез20. У писму упућеном Лу Саломе 1903. г, Рилке сведочи о Русији: „…сазнао сам да имам дом, да постоји земља у којој бих могао пустити корен, а ту су и људи које бих могао да волим и који воле. (…) Повежите ме како год желите са својом огромном земљом пуном будућности у коју ја верујем сваком трунком својих осећања. (…) То што је Русија моја домовина припада великим и тајанственим унутрашњим уверењима којима живим“. Иако је Париз Рилкеу „постао основа уметничке воље“, Русија му је постала „основа животног искуства и животног светоназора“ – што је записао непосредно пред своју смрт. Што се Немачке тиче, велики немачки песник је и о њој забележио своје искуство: осећао се тамо „усамљеним, лишеним те земље где нема смирења и нема Бога за мирне и ћутљиве“.

Империја В у Србији

Да су свесни судбоносног Рилкеовог значаја у филозофско-књижевном трагању Радомира Константиновића, творцима Константиновићевог култа било би јасно зашто се он повукао из јавног живота, па није одговарао критичарима својих раних дела, и зашто је нарочито избегавао да говори о својој „Филозофији паланке“ са обожаваоцима. Зато обожаваоци, који не умеју да схвате парадокс Константиновићеве катарзе, покушавају одговорност за Константиновићево повлачење из јавности да припишу његовим критичарима, и укалупљују овог писца у форме подобне њиховој „представи Константиновић“.

На трагу Рилкеове књижевне домовине, мотив декапитације (замена главе) се показује сасвим супротним од бугарске и енглеске књижевности. Уопште није забаван, језив је колико и катарзичан у свету који пориче проклета питања златног века руске књижевности. Сетимо се како у „Мајстору и Маргарити“ Михаила Булгакова ову вештину јавно изводи професор црне магије др Воланд, или како промену глава тумачи Виктор Пељевин („Т“, Empire VБетмен Аполо). У сваком случају, секта обожавалаца Радомира Константиновића, тумачењем његовог лика и дела, креира у Србији сопствени диксурс и гламур достојан Пељевинових Халдејаца.

Тек сопственом главом на својим раменима Србија ће поново стећи самосвест. Секуларно свештенство култа Радомира Константиновића ужасава помисао о српској самосвести. Стога упорно плаше Србе својим интерпретацијама „духа паланке“, „српским нацизмом“, „насиљем национализма“ и другим фразама кроз уста мртвог Радомира Константиновића. Међутим, Константиновић је још за живота нашао покој своје књижевне душе у Рилкеу и након опроштаја с Бекетом, она је утихнула.

 

________________________________________________________________________________________________________

1 „Српски нацизам није `импорт` из немачког национал-социјализма, коме је служио и подражавао, већ је крајњи израз духа паланке“. Константиновић, Радомир – Филозофија паланке, стр.366. „Српски нацизам је крајњи израз српског национализма па и духа паланке који, у покушају повратка духу племена, неизбежно јесте и овај дух национализма“, исто, стр. 367. Слободан Антонић је темељно обрадио Константиновићеве софизме о „српском нацизму“. Видети: Антонић, Слободан – Родно место и тајна Друге Србије, НСПМ, 8. 7. 2008. г.

2 Тезу да је Радомир Константиновић ушао у сферу поп-арта изнео је Зоран Пановић. Видети: Ко све од Вучићевих јунака недостаје у Јагоднинском воштаном „луна-парку“: Константиновић, Марк вен, Черчил… Недељник, 14. 9. 2017. г.

3 Како је настао београдски круг (4), Е-новине, 2011 (доступно на: Концепт, 11. 11. 20111. г).

4 Борка Павићевић: „Београдски круг био је круг спасоносног пријатељства“, А. В М – А. Ћ – Одлазак гуруа друге Србије, 28. 10. 2011. г.

5 Михајловић, Бранка – Из архиве: Радомир Конистантиновић о Другој Србији, РСЕ, 28. 10. 2015. г. Интерву је Радомир Константиновић дао 2002. године.

6 Давид, Филип – Човек суштине, Пешчаник, 4. 11. 2011. г.

7 Михајловић, Бранка – Цвјетићанин. Константиновић је плакао кад је гласао за Коштуницу, РСЕ, 1. 7. 2017. г.

8 Ковачев, Душан – Jезуитска политика „црног барона“ против Радио Телевизије Војводине, ФСК, 29. 7. 2016. г.

9 Духовно наслеђе Радомира Константиновића, РТВ, 25. 11. 2015 – 29. 12. 2015. г.www.youtube.com/watch?v=tNs7NBgdGZo www.youtube.com/watch?v=hmiFYr-2NuMhttps://www.youtube.com/watch?v=JpyrysEiwZc www.youtube.com/watch?v=m_ed5uFA-s4https://www.youtube.com/watch?v=ifvlq0enDLw www.youtube.com/watch?v=dA0F24zI3EY

10 „У `Филозофији паланке` има много тачних запажања и оцена, али и одвише надмене мржње и потцењивања. То је култна књига титоистичког партијског наслеђа. `Филозофија паланке` није књижевна расправа него антрополшки и политички трактат, писан у духу ставова Коминтерне о `угњетачком` српском народу, у којем се највише негује малограђански примитивизам, осорност, хајдучки национализам, мржња за другог, поповштина, чак и `српски нацизам`.“ Ставови Предрага Палавестре према: Д. Бт. – Паланка се опет препознала, Вечерње новости, 29. 12. 2008. г.

11 Давид, Филип – „Човек суштине“, зборник Радомир Константиновић – глас савјести у невремену, Ревија слободне мисли 99 , год. 9, бр. 41-42 (јули-децембар 2003), Сарајево, 2003. г.

12 “During World War II, when Bosnia became part of the puppet-Nazi state of the Croatian Ustashe, Mr. Izetbegovic joined the Young Muslims, a group torn between siding with the German-sponsored Handzar divisions organized by the German SS or with the Yugoslav Communist partisans led by Josip Broz Tito. Mr. Izetbegovic supported the Handzars.” Binder, David – Alija Izetbegovic, Muslim Who Led Bosnia, Dies at 78, The New York Times, 20. 10. 2003.

13 Ломпар, Мило – Тријумф колонијалне свести, Печат, 11. 12. 2015. г.

14 Беланчић, Милорад – Ми па ми, Београд, 2013. г.

15 Философија паланке – Божићни ораторијум Радомиру Константиновићу, Центар за културну деконтаминацију, Youtube, 18. 2. 2016. г.

16 Дословно, Вучићева изјава је гласила: „Србија мора да се модернизује, да се реформише. Треба да се ослободимо паланачког духа, који каже хоћу храст од шест векова, а не аутопут. Е па, ја хоћу аутопут!“, Освета старог храста, Србија данас, 10. 2. 2015. г.

17 Миленковић, Драгана – Ексклузивно, Александар Вучић: Рад и резултати и тачка, Експрес, 28. 7. 2016. г.

18 „Гдегод ко сад плакао у свету, / без разлога плакао у свету, / мноме плаче“. Песма „Судњи час“ (Ernste Stunde) Рајнера Марија Рилкеа.

19 Мировић, Дејан – Русофобија код Срба 1878-2017, Catena mundi, 2017. г.

20 Роднянская, Марина – Райнер Мария Рильке: притяжение России, Истина и жизнь, 1-2, 2007. г.

 

35 гласовa