Млађана министарка правде у српској влади нас је протеклих дана „обрадовала“ необичним предлогом измена кривичног законика.  Ради се о новом кривичном делу „оспоравања геноцида и других тешких кривичних дела против човечности“, које се у предлогу дефинише као један од облика кривичног дела расне и друге дискриминације. Образложење које је дала било је више него „детаљно и уверљиво“: „због испуњења међународних обавеза Републике Србије преузетих у процесу придруживања Европској унији и усклађивања са Оквирном одлуком Савета Европске уније 2008/913/ЈХА ”[1].

Да верујем да се ради о предлогу који је усмерен на оспоравање покушаја власти и организација државе Немачке да се умањи њихова улога у протекла два светска рата био бих можда спреман да о овом предлогу размислим. Али постоји основана сумња да за доношење ове допуне постоји друга позадина, потребно је не само убедити Србе да су они починили геноцид већ им и забранити да се против тога буне и износе контраарументе[2].

Али да не полемишемо са министарком и подносиоцима ове иницијативе. Као народ који је проказан и доведен у везу са геноцидом, да се подсетимо шта није геноцид и за које злочине немачки војни, полицијски и политички руководиоци нису суђени нити осуђени. Они су осуђени за тешке злочине, али геноцид је остао специјалитет за друге народе.

Ових дана се навршило 75 година од стравичних злочина које је немачка војска починила на подручју Србије у јесен 1941. године[3].  Била је то оштра реакција на српски устанак који је у лето 1941. године, након напада Немачке на Совјетски Савез, отпочео мањим препадима комунистичких група да би се у септембру претворио у масован општенационални устанак у коме су се на истој страни нашли и комунисти и националисти, уједињени у отпору немачком окупатору. Устаници су за само неколико седмица ослободили простор западне и централне Србије и значајне делове немачке окупационе зоне у Србији али и источној Босни урушавајући ауторитет немачке окупационе силе и квинслишке НДХ[4].

У време кад се решавала судбина рата на Источном фронту немачке власти нису желеле да се у гушењу устанка ограничавају неким формама међународног ратног права. Беспримерна суровост и окрутно понашање према цивилима био је једини рецепт који су желели да примене ради „умиривања“ Србије.

Опседнут мржњом према Србима,  Хитлер је 16.септембра 1941. године издао наређење фелдмаршалу Листу у коме је наредио: „Пре свега ради се о томе да се у српској области осигурају саобраћајне линије и објекти важни за немачку ратну привреду, а потом да се најоштријим мерама за дуже време успостави поредак……“. Још истог дана Начелник штаба Врховне команде фелдмаршал Кајтел је својим наређењем[5] разрадио детаље ове операције[6] са посебним нагласком на мере одмазде:… 3. При том се има поступити према овим смерницама: а) Сваки акт уперен против немачке окупационе војне силе, без обзира на ближе околности појединих случајева, мора се свести на то да је комунистичког порекла. б) Да би се немири угушили у зачетку, морају се при првој појави без одлагања применити најоштрије мере, да се на тај начин силом спроведе ауторитет окупационе силе и спречи даље ширење. При томе имати у виду да један човечји живот у дотичним земљама често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном свирепошћу. Као одмазда за живот једног немачког војника мора се у тим случајевима узети као опште правило, да одговара смртна казна 50-100 комуниста. Начин извршења смртне казне мора још појачати  застрашујући ефекат. Обрнути поступак, тј. задовољити се у почетку сразмерно благим казнама и претњама са пооштреним мерама у циљу застрашивања, не одговара горњим принципима и стога не примењивати…“.

Многи немачки официри нису били задовољни прописаним мерама па су „креативно“ предлагали њихово проширивање и пооштравање, попут: „Што се тиче саме акције чишћења, сматрам – пошто је углед оружане силе претрпео знатне штете услед неуспеха код Крупња, Лознице и ту скоро код Ужица, – да је већ из разлога престижа потребно да се крајњом безобзирношћу поступи бар на једном одређеном месту, како би се овим примером застрашили остали делови Србије.

Моје је лично мишљење да би требало извршити потпуну евакуацију у простору западно од Шапца, у луку између Саве и Дрине. Ово стога што је, према извештајима и подацима којим располажем а који се слажу, већи део мушког становништва овог краја груписан у банде и припада Михаиловићевим бандама које се налазе јужније у планини Церу. Деца и жене одржавају везу, а старији се брину о снабдевању. Према томе мора искусити казну целокупно становништво, а не само мушкарци. Овоме треба додати да је ово уједно најплоднији крај садашњег српског простора и да би на сваки начин требало спречити да устаници користе ма и најмањи део намирница које се тамо налазе.

Како је иначе на прагу зима, па ће, дакле ускоро бити немогућ боравак под ведрим небом у планини, то би потискивање жена и деце у јужније пусте планине претстављало за устанике катастрофу у погледу исхране[7]. Они се, додуше, терором, па и добровољно, могу да снабдевају са сељачких газдинстава покрајине, али нису у могућности да хране још и хиљаде жена и деце. Ова акција, на изглед свирепа, једино гарантује, по мом уверењу, да ће створити страх и трепет у земљи и да ће због забринутости да и њихова родбина не прође исто тако, освестити масу оних који су насилно отерани у устанике, као и њихове сараднике……“.

Нису заборављени ни српски интелектуалци као потенцијално „опасни“ елементи:

„Потребно је  да се изврши темељно и оштро чишћење Београда, јер одатле несумњиво полазе несметано конци к устаницима, и то помоћу у сваком погледу непоузданих елемената из редова интелигенције. Стога би требало ове кругове – почев од највиших лица – безобзирно позатварати и ликвидирати у датом моменту. Прво би дошли у обзир: слободни зидари вишег степена, припадници руско-српског, енглеско-српског и француско-српског клуба, чланови Српског културног друштва, они који су новчано помагали комунистичке организације, хушкачки елементи с универзитета и чланови српског инжињерске организације,

Или као што је 25.септембра рекао генерал Беме „За целу Србију има се створити застрашујући пример, који мора најтеже погодити целокупно становништво“ а „сваки који благо поступа, греши о живот својих другова. Он ће бити позван на одговорност, без обзира на личност, и стављен под ратни суд“.

Можда најупечатљивији пример суровости и безобзирности немачких мера „одмазде“ представља Бемеово наређење од 10.октобра 1941.године у коме он као Опуномоћени командујући генерал у Србији у оквиру мера гушења устанка наређује:

  1. У Србији је, услед »балканског менталитета« и великих размера комунистичких и национално камуфлираних устаничких покрета, потребно извршити наређења Врховне команде оружане силе с највећом строгошћу. Брзо и безобзирно угушивање српског устанка претставља допринос немачкој коначној победи, што се не сме потцењивати. 2. муњевито акцијама треба у свима гарнизонима у Србији најхитније притворити као таоце све комунисте, све мушкарци на које пада сумња, све Јевреје и известан број националистичких или демократски настројених становника. Таоцима и народу треба предочити да ће у случају напада на немачке војнике и »фолксдојчер« таоци бити стрељан……3. Буде ли губитака међу немачким војницима или »фолксдојчерима«, територијално надлежни команданти све до команданта пука закључно, наредиће одмах стрељање противника према следећим стопама: а) За сваког убијеног немачког војника или »фолксдојчера« (мушкарца, жену или дете) 100 заробљеника или талаца; б) За сваког рањеног немачког војника или »фолксдојчера« 50 заробљеника или талаца. Стрељање ће извршити трупе. По могућству треба за стрељање узети јединицу која је имала губитке….4. Приликом закопавања стрељаних треба пазити да се тамо не стварају српске светиње (ходочашћа), стављање крстова на гробове, украшавање истих итд. треба спречити. Зато треба сахрањивања вршити намерно на усамљеним местима… 6. Насељена места која се морају заузимати борбом треба спалити, исто важи и за куће из које се пуцало на трупе.

О односу према цивилима довољно сведочи и план команданта 717.пешадијске дивизије од 10.октобра 1941. године у коме се каже „ д) при понављању дела саботаже…. истаћи да се цео српски народ сматра саучесником“.

Нису само Срби били мета немачке одмазде, заједно са њима су пред стрељачки строј изведени Јевреји и Роми, према наређењу опуномоћеника за Србију Турнера од 26.октобра 1941. године:

„Треба поћи од начелне поставке да су Јевреји и Цигани уопште непоуздан елеменат и да самим тим претстављају опасност за јавни поредак и безбедност. Јеврејиски интелект је тај који је зачео овај рат; он се мора уништити. Цигани не могу бити корисни чланови заједнице народа с обзиром на њихову духовну и физичку грађу. Утврђено је да је јеврејски елеменат узео знатног учешћа у вођству банди а да су баш Цигани одговорни за нарочита зверства и за обављање обавештајне службе. Стога се начелно у сваком случају имају ставити на расположење трупи као таоци сви мушкарци Јевреји и Цигани. Уосталом, постоји намера да се жене и деца Јевреја и Цигана ускоро прикупе у сабирни логор и да се овај елеменат немира исели и тиме уклони из српских простора. По овоме треба предузети потребне припреме. Узимати жене за таоце противно је схватању немачког војника и чиновника. Па ипак се морају притворити кад се ради о супругама, односно члановима породица устаника који се налазе у планинама“.

У покушају да се домогну варошице Крупња у коме су устаници савладали и заробили немачки гарнизон командант 342.пешадијске дивизије је 13.октобра 1941. године,  издао следеће наређење: „Све војнике и цивилна лица која се успут сретну стрељати. Крупањ опколити, све мушкарце који се тамо нађу стрељати а само место спалити….“.

Вођени слепом послушношћу према свом „Вођи“ немачки војници су са необичном преданошћу прионули на посао. Прве жртве су им били Јевреји, мушкарци,  заточени у логору „Топовске шупе“ у Београду, па Срби из концентрационог логора „Шабац“ а након тога је талас злочина запљуснуо Србију у Ваљеву, Краљеву, Крушевцу, Крагујевцу…..  као одмазда обично су стрељани мирни грађани у местима удаљеним десетинама километара од попришта борби, неретко сво становништво од деце у колевци до стараца (као у селу Цикоте код Лознице).

Да циљ акција није био само гушење устанка може се видети и по извештају 342.дивизије која извештава да је до 9.октобра (за 15 дана)  „непријатељу“ нанела губитке од 88 мртвих, 1127 стрељаних и 17.420 заробљених (необично заробљавање љуби без оружја  јер је укупни плен у оружју је био: 1 топ, 4 митраљеза и 37 пушака) али се истовремено истакла „јуначком“ запленом 1205 грла стоке, 1861 овцу и 940 свиња.

aj-rz-ii-485-do-730-0068-1

image00000820-1

Према немачким извештајима само до краја октобра 1941.год у Београду је стрељано 4750 лица, у Крагујевцу 2300 у Краљеву 1700 ( у месту Драгинац између Лознице и Ваљева 2950 а многим местима широм Србије на стотине ухапшених) а укупан број стрељаних до краја године је достигао 30.000. Морбидно звучи жалба команданта немачких снага да им недостају хиљаде лица за одмазду и да траже да се она пронађу и ликвидирају на другом месту јер на њиховом терену више немају кога да стрељају.

На удару немачке војске нису били само животи Срба, у акцији одмазне спаљен је и делимично разрушен и манстир Жича, духовно средиште Срба и место крунисања српских средњевековних краљева.

Немачка војска је у периоду окупације директно одговорна за смрт око 60.000 српских грађана (Срба, Јевреја и Рома) а цео немачки окупациони апарат за далеко већи број. Жртве у, од Немаца створеној, НДХ био је вишпеструко већи.

За Србе је неприхватљиво да овакав обим и карактер почињених злочина не представља геноцид. Ипак, по међународном праву они нису починили злочин геноцида. Жиг починиоца геноцида је резервисан за нас а предложене измене Кривичног законика треба да то зацементирају и угуше сваки траг отпора. Немачка ће успети у свом науму да бреме одговорности и срама пребаци на туђа, овај пут наша, плећа.

Злочини над Јеврејима и грађанима Совјетског Савеза по обиму и свирепости били су још већи. Али сем Холокауста[8] који је, можда, најстрашнији злочлин у историји човечанства нигде се не помиње геноцид. Ни турски злочин Отоманске империје над Јерменима када је убијено преко милион припадника овог хришћанског народа није јасно дефинисан као геноцид[9]. Ту „част“ могу понети само Срби.

Дакле, кад се у рату у једној ограниченој области (попут Сребрнице) деси злочин над ратним заробљеницима-мушкарцима то се у интересу политике може прогласити геноцидом а онда забраном негирања геноцида трајно лиштити могућности сваког другачијег тумачења. Са друге стране злочини почињени над целим народом, мушкарцима, женама и децом, на широком простору и по јединственом плану (попут злочина у Србији 1941.године) не морају добити такву квалификацију, наравно уколико су починиоци довољно моћни да контролишу не само правосуђе већ и историографију.

Има ли уопште смисла учествовати у правном поретку који жртве проглашава злочинцима а злочинце, попут стварних потпаљивача рата на Балкану деведесетих не сме ни да спомене.

Биће да је одлука Руске Федереције да не ратификује приступање статуту Међународног кривичног суда (Римски протокол) пре последица трезвеног размишљања о стању међународног правног поретка него исхитрене политичке одлуке. Прикључењем овом суду само себе излажемо на тапет глобалистичкој елити која контролише међународно право а да истовремено главни потпаљивач ратова у свету САД одбија надлежност тог суда[10].

У тоталном рату који се води против слободе малих народа на делу је и правна агресија, покушај да се инструментализује међународно право за промоцију вредности „западног света“ односно глобалистичких елита којима је право и правда, не циљ,  већ само оруђе за реализацију  својих снова о контроли планете и њених ресурса. Уколико се не одупремо данас, сутра већ можемо бити кажњени за кривично дело супротстављања „великом брату“ и владарима планете.

[1] www.politika.rs/scc/clanak/368081/Koji-genocid-Srbija-ne-sme-da-negira

[2] Формално геноцид би се признао само уколико је утврђен пресудом Међународног кривичног суда основаног Римским статутом 2002.године, али је јасно да би се у његовом тумачењу сигурно нашле и пресуде МКС за бившу Југославију.

[3] Говоримо о припадници немачке војске (не СС јединица или Гестапоа, већ регуларне немачке војске која се дичи својом војничком чашћу и „дистанцом“ од нацистичког режима) који су починили злочине у Србији у јесен 1941.године

[4] Ослобођени су градови и већа насељена места: Лозница, Ужице, Чачак, Горњи Милановац а у опсади су били Ваљево, Краљево, Крушевац и Крагујевац а у источној Босни: Братунац, Власеница, Сребрница,  Рудо, Фоча…..

[5] Сва немачка документа дата су према преводу из Зборника докумената и података НОР-а, том 1, књига 1 и 2,  http://www.znaci.net/zb/4_1_1.htm

[6] За гушење устанка су поред већ ангажоване четири посадне дивизија доведене и две нове (342. из Француске и 113. са источног фронта) и друге јединице из Грчке а проширена је и бугарска окупациона зона како би се немачке трупе растеретиле.

[7] Ове сугестије су прихваћене и уграђене у наређење генерала Бемеа од 22.септембра 1941.године саопштено 342.дивизији у коме се за жене и децу изричито каже „Жене и деца ће бити протерани  у планину Цер, која се налази југозападно од Шапца, где ће бити препуштени својој судбини“.

[8] Холокауст је због свог карактера, свеобухватности и систематичности са којом је спроведен постао пример геноцида и једини се изборио за „могућност“ да га немачко законодавство третира као злочин геноцида. Државе Немачка, Француска, Аустрија и Белгија кажњавају само негацију холокауста

[9] Када је Француска 2012. покушала да прошири дејство закона о негирању Холокауста на геноцид над Јерменима, Уставни савет Француске је оборио овакав предлог као неуставан и противан слободи говора. www.politika.rs/scc/clanak/368093/Pogledi/Drzava-ne-sme-da-stavlja-pecat-na-istorijske-cinjenice

[10] САД су потписали су Статут 2000. године. Међутим, администрација Џорџа Буша обавестила је Уједињене нације да САД неће себе сматрати чланицом суда и да не сматрају да имају правне обавезе због свог потписа, што се уобичајено тумачи као повлачење потписа од стране САД, иако то изричито није речено. Званичан разлог САД за овакав поступак је “страх од исполитизованих поступака којима би могли бити изложени њихови војници”. Статут овог суда нису потписале ни многе друге земље попут Израела и Кине.

Прочитај без интернета:
21 глас