„Велика Албанија“ је иредентистички национални програм за који се сматра да чини националну окосницу нациља у суседним државама где Албанци испољавају вишедеценијске националне претензије и отворени сепаратизам. Програм је заснован на критеријуму данашњег или историјског присуства Албанаца на тим подручјима. Поред Републике Албаније, појам укључује области у саставу сусједних држава: у Србији су то аутономна покрајина Косово и Метохија (самопроглашена Република Косово), и јужни део Србије; у Црној Гори југоисточни део државе; у Грчкој њен северозапад тј. окрузи Теспротија и Превеза, као и остатак територије која се некада налазила у саставу Јањинског вилајета (Чамерија);  и западни делови Републике Македоније.

1

Уједињење још ширег подручја у јединствену државу под албанском власти је програмски, био замишљен кроз одлуке Призренске лиге. То је шовинистичка организација из 19. вијека која је за циљ имала уједињење тих области у један аутономни Албански вилајет у саставу Османског царства. При реализацији тих циљева примењивали су најсуровије притиске према српском народу, насиље, уцене, свирепа убиства, паљевине и друге перфидне методе терора и прогона.

Концепт Велике Албаније, веће од Албаније унутар њених граница 1913. године, спроведен је само у време италијанске и њемачке окупације Балкана током Другог свјетског рата.[1] Поновно активирање тог великоалбанског пројекта дешавало се интензивно у време криза у Европи и њихове значајније рефлексије на Балкан, првенствено када су могли да обезбеде на својој страни неку од великих сила. Са окончањем Хладног рата, своје савезнике потражили су у САД, Великој Британији, Тусрској, Немачкој, НАТО-у и ЕУ.

Сваки покушај стварања Велике Албаније, која би, поред већ постојеће албанске државе, обухватала и српско Косово и Метохију, Подујево и Бујановац, Улцињ, Плав и Гусиње, западни део Македоније, укључујући и Куманово, и северозападни део Грчке доводи до хаоса на Балкану и дестабилизације мира у Европи. Водеће силе НАТО, пре свега САД, УК и Немачка чиниле су и чине све да се тај пројекат реализује постепено у фазама и суштински створе претпоставке да простор Велике Албаније почне да живи и без формалног признања спољних граница те државе. А онда би време „учинило своје“ да се такво стање формализује и призна, као готово решење.

Отцепљење Косова и Метохије довело је до слабљења православних држава на Балкану, Србије, Црне Горе, Македоније и Републике Српске. За Србе и Србију насилна сецесија Косова и Метохије и стварање лажне државе Косово, као прва фаза у изградњи „Велике Албаније“, јесте равно правој националној катастрофи. Зато нема нико право у Србији да заборави, да се одрекне Косова и Метохије, ни Народна скупштина, ни Влада ни председник Србије, ниједна генерација преко референдума. Косово и Метохија је завет предака за будућа поколења. Жалосно је што неке чак парламентарне странке и велики број невладиних организација раде на лобирању и правдању неминовности признавања независности лажне државе Косово. За такво деловање имају политичку и финансијску подршку држава и регионалних организација које држе Косово и Метохију окупираним.

У геополитичком смислу, без Космета Србија би била скраћена и обогаљена држава, без своје духовне колевке. То би, такође, био губитак пространих питомих и плодних равница, огромних резерви руде, важних привредних, нарочито енергетских постројења и великог броја извора воде за пиће, посебно у Метохији.

Косово и Метохија није само једна од области које чине Србију. Косово и Метохија је српско национално огњиште и света земља и у том погледу Косово и Метохија је за Србе и Србију оно што су Јерусалим и Зид плача за Јевреје и јеврејску државу. Поред православља и светосавља, Косово и Метохија је трећи битан чинилац српског наци­оналног идентитета. Отуда би губитак Косова и Метохије представљао не само разарање српске националне самосвести, него и озбиљну претњу самом опстанку Срба као народа. Без Косова и Метохије српски народ би био значајно другачији, народ без духовне вертикале са синдромом губитника и пораза. То су управо поједини центри моћи и државе Запада наменили српском народу, кроз деобу и цепкање његовог државотворног простора, а све под плаштом оптужби за хегемонизам и за сва друга зла која су они пројектовали при разбијању бивше СФРЈ. То се види и кроз судске процесе у Хагу и пресуде војним и политичким руководиоцима СР Југославије и Р. Србије. Суђено им је што су бранили своју државу од терориста и од агресије НАТО на СР Југославију. Народ никада у својој души није прихватио те пресуде и сматра суд у Хагу тенденциозним „политичким судом“, преко кога се правдају управо злочини тзв. ОВК и НАТО пакта.

Разбијање и друге СР Југославије завршено је окупацијом Косова и Метохије од стране НАТО, кроз промовисање лажне државе Косово. То је била огромна срамота и врхунац бесчашћа западне цивилизације у новијој историји. Да би се процес признања лажне државе Косово спроводио мимо мандата УН и ван контекста резолуције СБ УН 1244, цео процес „преговора“ пребачен је у надлежност Европске уније, која је у суштини подсистем НАТО, у стратегијском и функционалном смислу. Кроз преговарачки процес пренета је надлежност над севером КиМ тзв. приштинским властима, као и над огромним рудним и другим природним ресурсима. Српски народ на северном КиМ осетио се изданим.

2

Губитак националног стожера и историјског језгра државне територије довео би Србе у велика и страшна искушења. Срби и данас са огромном већином Косово и Метохију сматрају само привремено окупираном територијом, која се држи војном силом НАТО пакта и насиљем институција ЕУ. Са Космета је за време НАТО агресије прогнано преко 220 хиљада Срба, о чијем повратку нико данас не говори нити предузима конкретне кораке. Истовремено су уништена и узурпирана огромна материјална добра у државном и приватном власништву. На те чињенице ћуте све међународне институције и регионалне организације. О томе се не разговара у Бриселу, а повратак Срба на Космет требало би да буде услов било каквих преговора. Посебно на том плану не чине ништа Европска унија нити НАТО, као најодговорнији за прогон Срба и стање на Космету. Србија је требало давно да услови било какве преговоре организованим повратком прогнаних Срба и неалбанског становништва са Косова и Метохије, као и повратком у посед одузете имовине.

Питање Косова и Метохије треба да се врати у Уједињене нације и да се решава у складу са Резолуцијом СБ УН 1244. Све до тада Косово и Метохију треба сматрати окупираном територијом, која ће се у крајњем морати вратити војним путем у будућности, у повољним међународним околностима. Није битно колико се то решење мора чекати, најбитније је да се не да легитимитет лажној држави Косово, и да се штите српске светиње и спречи било какав покушај погрома и прогона српског народа. У том погледу Војска Србије има пун мандат и обавезу да то учини.

Стварање лажне државе Косово условило је нестабилност на Балкану и јачање нових сецесионистичких покрета у Европи. Не могу да буду различити критеријуми за албански и српски народ на Балкану. Промовише се лажна држава Косово а сузбијају се сва колективна права српског народа на простору Хрватске, БиХ и Црне Горе. Политичари водећих држава Запада немају за то рационална образложења.

Власти Црне Горе и Македоније признале су лажну државу Косово, као прву фазу пројекта „Велике Албаније“, иако ће и саме у будућности имати исти проблем са том опасном неофашистичком идеологијом. На тај начин Црна Гора може изгубити Плав, Гусиње, простор источно од Подгорице и Улцињ. То је по великоалбанском пројекту област Малесије, које се албански екстремисти нису одрекли, а Македонија већи део западне Македоније.

Дакле, настанак „Велике Албаније“ јесте изазов и безбедносни проблем за Грчку, Македонију, Србију и Црну Гору. Међутим власти тих држава не виде на исти начин тај проблем, јер није актуелан са истим интензитетом, па су политичари склони да из различитих разлога отворено о њему не говоре, како се не би замерили водећим силама Запада, које су суштински промовисале „Велику Албанију“, а формално су се ограђивале да то не чине. У томе су предњачиле САД, УК и Немачка.

Остваривање пројекта „Велике Албаније“ довешће у проблем опстанак БЈР Македоније као државе. Иако, по попису који је провела Европска заједница, у Македонији има 22,9 одсто Албанаца, они су интензивним ширењем и „обележавањем територије“ дали себи да полажу право на половину њене територије, укључујући пола Скопља, па чак и Куманово, које се налази источно од Вардара. У случају остварења тог максималног албанског циља, Македонија би престала да постоји као јединствена држава.

Из године у годину све се јасније виде контуре пројекта „Велике Албаније“ у Македонији, а посебно након последњих парламентарних избора које је Запад одлагао две године како би се подржала опозиција која би сервилно са албанским партијама испуњавала све захтеве. Представници албанских партија су са премијером Албаније Едијем Рамом разговарали о захтевима Албанаца у Македонији за формирање нове Владе у тој земљи, пренели су македонски медији. Нови састав Собрања Македоније има 120 посланика. Највише посланика у новом саставу парламента има ВМРО ДПМНЕ Николе Груевског – 51, затим СДСМ Зорана Заева – 49. Преосталих 20 места освојиле су албанске етничке партије: Демократска унија за интеграције (ДУИ) која има 10 посланика, Покрет Беса пет, Алијанса за Албанце три, и Демократска партија Албанаца (ДПА) са два посланика.[1]

Македонски председник Ђорђе Иванов критиковао је Европску унију и НАТО због застоја у евроатлантским интеграцијама Македоније и стања у земљи, рекавши да су делимично одговорни за политичку кризу у њој. Затражио је од ЕУ да „престане да блокира нашу будућност“ и делимично окривио Унију и НАТО због тренутних политичких проблема у Македонији, преноси АФП: „Уместо датума за преговоре, ми смо блокирани. Уместо чланства у НАТО, ми смо игнорисани. Уместо да будемо награђени, ми смо кажњени. Неодговорно понашање ЕУ и НАТО према Македонији неминовно се одражава на нашу унутрашњу политику.“[2]

Лидер Демократске уније за интеграцију (ДУИ) Али Ахмети поручио је да ће Албанци ући у коалицију са оном странком из македонског политичког блока која им понуди будућност. Према његовим речима, остају и захтеви да албански буде други службени језик, о продужењу мандата Специјалног јавног тужилаштва, равномерној расподели буџета и за одлучивање о свим питањима консензусом. „Само са заједничком платформом и уз учешће свих политичких представника Албанаца у Македонији можемо да се изборимо за права Албанаца“, нагласио је Ахмети.[3] Албанске странке су, осим Демократске партије Албанаца, подржале заједничку платформу, којом се за улазак у будућу владу тражи двојезичност на целој територији Македоније, учешће албанских странака у преговорима са Грчком око имена Македоније и равноправно учешће Албанаца у безбедносним и обавештајним структурама те државе. Платформа је обелодањена свега неколико дана пошто су се албански лидери из Македоније у Тирани састали са премијером Албаније Едијем Рамом. Платформу је подржао и „косовски председник“ Хашим Тачи.[4]

4

Најмање је вероватно да ће Албанцима поћи за руком да припоје данашњој Албанији северозападни део Грчке, који они називају Цамериа, пошто је чланством у Атлантском пакту и Европској унији Грчка много заштићенија од Македоније и Србије, које су присиљене да чине уступке Албанцима како би се остварила лажна перспектива њихове „интеграције у Европску унију“.

Коначно, поред међусобних сукобљавања, између појединих балканских држава стварање „Велике Албаније“ могло би да доведе и до образовања два супротстављена блока – исламских и православних држава. Хипотетика „Велике Албаније“ била би за све суседне православне државе – Бугарску, Србију, Црну Гору, Македонију и Грчку оличење неподношљиве историјске неправде. Зато би, претпостављамо, те државе, пре или касније направиле православни Балкански савез против „Велике Албаније“, што би могло да ескалира у нови Балкански рат. Верски екстремизам већ деценијама јача на просторима где већински живе Албанци на простору Балкана, као и у Рашкој области и у Федерацији Босне и Херцеговине. Под утицајем исламског екстремизма и идеологије исламске државе на Балкану није искључено да тзв. Западни Балкан постане ново кризно жариште и подручје ратног сукобљавања.

У „међународној заједници“, боље речено делу међународне заједнице, односно на Западу, је као глобални приступ теоријски одбачен концепт етничких држава на Балкану, као простору мозаичне етничке структуре. Премда се 1991. међу појединим западним експертима говорило да се национално питање на Балкану може трајно решити стварањем три велике етничке државе, „Велике Хрватске“, „Велике Албаније“ и „Велике Србије“, убрзо се показало да су на сцени „реалполитике“ двоструки стандарди, да се једино Србима не дозвољава да опстану на својим просторима и да се једино од Србије отцепљује Косово и Метохија, и насилним путем се, супротно међународном праву, мењају спољне границе.

Растући утицај исламских организација у самој Албанији довољно упозорава на могући правац развоја догађаја на југоистоку Европе, посебно са интензивирањем ратова на Блиском истоку и јачањем мигрантске кризе према Европи. Остваривањем пројекта „Велике Албаније“ и последицама које би он неминовно изазвао, угрозили би се витални интереси Србије, Македоније и Црне Горе.

Након Хладног рата и нестанка равнотеже снага, суверенитет малих држава је још више угрожен, о чему сведочи изјава бившег секретара Уједињених нација Бутроса Бутроса Галија да је „време ексклузивног националног суверенитета прошло“. У вези с тим, присутно је становиште да постоје нека суштинска питања у којима је надлежност тзв. међународне заједнице изнад ингеренција конкретне државе, као што су нпр. случајеви угрожавања људских права или, пак, права националних мањина. Тако се најчешће под плаштом заштите тих права, као и позитивних одредби међународног права, покрећу механизми решавања сукоба у тим државама од стране „међународне заједнице“, односно НАТО и ЕУ. Сходно томе, настојања неких моћних страних чинилаца за решавање међуетничких и унутрашњих сукоба нису ништа друго него мешање у унутрашње ствари суверених држава.

С друге стране, Србија од самог почетка косметске кризе ради оно што ради и свака друга држава у сличним ситуацијама. Она чува територију која је вековима била њена, која, како истиче академик Михајло Марковић, има велики симболички значај за српски народ и за његову свест о националном идентитету, која је богата културним споменицима и природним ресурсима и, што је најважније, која је међународно признати део државе Србије. Сходно томе, један од основних циљева државне политике Србије јесте да задржи Косово и Метохију у својим границама.

Према томе, може се закључити да се у решавању косметског проблема преплићу бројни спољашњи и унутрашњи политички чиниоци. Потребно је хитно, осмишљено и континуирано деловати у домену свих државних функција, на нивоу Србије. Ако будемо чекали решење тзв. међународне заједнице, онда немамо шта да очекујемо. Било би неопходно са елементима нове стратегије за Косово и Метохију излазити пред светску и домаћу јавност а не спроводити некакве бриселске споразуме, чију суштину народ у Србији не зна и који су супротни Уставу и Резолуцији СБУН 1244.

Очување територијалне целовитости лажне државе Косово је фикција и заблуда албанске екстремне политичке елите. Садашњи преговори у окриљу ЕУ генеришу рат јер се тражи да Србија постепено преда све и на крају призна лажну државу Косово. Таква власт у Србији не би опстала а народ никада не би прихватио такво решење.

Са оваквим стањем односа на Косову и Метохији, где Албанци мисле да је оно њихово па и северни део Косова, а Србија води некакве преговоре и жмури да је Космет српски а реално ништа не чини да се то деси, развијају се противречности за сукобе и рат у будућности. Потребан је компромис и решавање повратка и статуса Срба на Космету, као услов за било какве преговоре. Ако се кроз преговоре не може доћи до решења Србија мора изграђивати војне способности да у будућности поврати суверенитет над Косовом и Метохијом, у складу са Уставом.

За сада тај компромис се не назире. На сцени је насиље над Србима на Космету и притисак ЕУ на Србију да се одрекне Косова. То неће проћи, и сви Бриселски споразуми на крају ће постати фикција јер не уважавају легитимне српске националне интересе.

Основне информације и чињенице у чланку аргументују тврдњу да било који потез на простору тзв. Велике Албаније није изолован чин. Напротив, о томе се доноси јединствена национална одлука, коју усвајају водећи политичари Албаније, лажне државе Косово и албанских партија у Македонији и Црној Гори. Циљ актуелне политичке борбе у Македонији више није ни скривен и јасно се препознаје у прављењу федералне јединице Албанаца, на простору који су већ територијално, верски и политички омеђили. Слична је ситуација и у Црној Гори, само мафијашка власт Мила Ђукановића жмури на те проблеме. Нажалост, великоалбански пројекат свесрдно помаже неколико водећих држава Запада, истих оних које су промовисале тзв. косовску независност и које стоје суштински иза пројекта „Велике Албаније“. То свесрдно помажу САД, Велика Британија, Турска и Немачка, уз инструментализацију НАТО и ЕУ. 

Да поновимо, цео тај пројекат се увија у маску европских интеграција и мантру да ће се сви народи Балкана наћи у ЕУ, па и у НАТО-у. Ако је то искрена намера Запада, чему онда самосталност лажне државе Косова? То је само „успаванка“ за лаковерне и неодговорне поједине српске политичаре. Чак се и изјаве албанских политичара и аналитичара означавају синтагмом „Природна Албанија“, чије се границе подударају са „Великом Албанијом“. НАТО и ЕУ су наднационалне организације чије време истиче а учиниле су све против српских националних интереса. Њихов нестанак или смањење моћи утицаја на међународне односе означиће нови почетак и васкрс српске државе.

 

ИЗВОРИ

  1. Блиц 29.01.2017.
  2. Блиц, 30.12 2016.
  3. Блиц, 29.12.2016.
  4. ТВ Н1, 24.12.2016.
  5. РТС, 13.01.2017.
  6. digital.library.upenn.edu/women/durham/albania/albania.html
  7. www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=34841

[1] digital.library.upenn.edu/women/durham/albania/albania.html

[2] Блиц, 30.12 2016.

[3] Блиц, 29.12.2016.

[4] ТВ Н1, 24.12.2016.

[5] РТС, 13.01.2017.

Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач
16 гласовa