Иако се о томе незванично доста писало у руској публицистици, ипак је представљао својеврсну сензацију недавни јавни наступ Андреја Сахарова, доктора историјских наука и дописног члана РАН и директора Историјског института РАН, као и историчара Владимира Лаврова, на коме су познати историчари утврдили да су англосаксонци већ више од 200 година умешани у све гадости, атентате и смутње у Русији, укључујући и Фебруарску и Октобарску револуцију 1917. године. Како је то могуће ако знамо да је Лењин у Русију ушао у немачком блиндираном вагону? Да чујемо руског академика Сахарова: “Енглези су се одавно плашили да ће Руси освојити Босфор и Дарданеле. У случају да Први светски рат Руси заврше као победници, Даунинг-стрит би се морао помирити са тим да ће Руси поставити свој штит на врата Цариграда. Енглеска је још 1915. године тајним споразумима обећала да ће предати Русима Константинопољ у случају победе “савезника”, а истовремено је организовала убиство Распућина како би дестабилизовала Руску Империју. Енглеска је учинила све да избаци Русију из броја земаља-победница”. Велика кнегиња Олга Палеј је двадесетих година прошлог века у Revue de Paris писала да се уочи револуције у Русији енглеска амбасада претворила у жариште пропаганде”. А Владимир Лавров је истакао да Фебруарску револуцију несумњиво можемо сматрати првомобојеном револуцијом” коју су организовали англосаксонци”. Дакле, свакако наш “5. Октобар” није представљао њихово прво мешетарење, па је крајње време да се и у Србији неки историјски процеси престану тумачити из визуре коју нам је оставила титоистичка историографија. Акценат стављамо на процесе везане за Белогардејски покрет у Русији и четнички покрет у Србији, за које у српској историографији постоје два потпуно супротна и искључива гледишта која не дозвољавају да се створи објективнија слика о тим процесима.

Пре него што кажемо нешто о белогардејцима, треба рећи да заслуге за избијање Првог светског рата лежи и на “финансијској интернационали” којој је својеврсну брану за тотално мешетарење представљала монархистичка аристократија. Та брана је уклоњена, у резултату Првог светског рата нестале су 4 велике Империје – Руска, Немача, Аустро-угарска и Турска. Многи српски историчари и публицисти своја знања о несрећном револуционарном периоду и каснијој совјетској историји стицали су углавном из три извора – титоистичке, хрушчовљевске или белогардејске историографије. Ни једна од тих историографија не може пружити верну слику свега произашлог. Јасно је зашто је историографија Тита и Хрушчова као великих богобораца и прогонитеља Цркве, препуна фалсификата. А белогардејци? Несумњиво је да је међу припадницима овог покрета биоло мноштво истинских великана и сјајних руских патриота. Несумњиво да је талас белогардејаца који је пристигао у Србију буквално препородио многе области српског научног, културног и верског живота, академска, културна и духовна снага Србије је знатно ојачана… Можда због те грандиозне улоге руских емиграната у животу наше државе и друштва, многи људи безрезервно величају све што је у вези са Белим покретом. Међутим, историја се не сме идеализовати. Православни човек мора да зна да нису само бољшевици уништили Руску Империју, већ да велика кривица у издаји Цара мученика лежи и на “дворској елити” веома блиској мешетарима – поготово колегама из ложе, енглеском и француском амабсадору – као и на многим белим генералима који су били заражени вирусом “западних вредности” и да међу вођама Белог покрета практично није било ИСТИНСКИХ  монархиста. Дижући здравице “за велику, јединствену и недељиву Русију” и уздајући се у помоћ представника Атанте по завршетку Првог светског рата и на почетку Грађанског рата у Русији, вође белогардејаца нису схватале да су читав век пре тога циљеви британске политике били потпуно супротни – “за слабу, раздробљену и подељену Русију!” Деценијама је совјетска историографија почивала на обичним митовима подметнутим са Запада. Те митове прихватила је историографија великог прогонитеља РПЦ Никите Хрушчова и свих каснијих владара све до ере Путина, те митове је прихватила здушно Титова историографија и тих митова се на жалост придржава и један део српских патриотски орјентисаних историчара и публициста. Ти  митови се укратко могу свести на мит о некаквој иностраној интервенцији усмереној на свргавање совјетске власти, као и на мит о “савезничким” владама које су у грађанском рату подржавале белогардејце и пружале им огромну помоћ.

Да чујемо шта је сам Лењин записао о три године грађанског рата (1918-1921): “Током три године на територији Русије налазиле су се енглеска, француска и јапанска армија. Нема никакве сумње да би и најништавнији напор снага те три државе у том моменту био сасвим довољан да током неколико месеци, а можда и недеља, одрже победу над нама”. Паметном довољно по питању првог мита. Јасно је да би без Грађанског рата Русија, па макар и црвена, много пре повратила своју снагу. А “гориво” за распиривање грађанског рата у Русији потурили су управо “савезници”. Током три године руског братоубилачког рата, “савезници” су само “додавали дрва” да се пожар не угаси. По питању другог мита, јасно се изјаснио шеф британске владе Лојд Џорџ: “Сврсисходност помоћи белим генералима за нас је спорна, јер се они боре за јединствену Русију, која по речима лорда Биконсфилда представља највећу опасност за Британску империју”. Паметном довољно и по питању другог мита.

Дакле, бели су војну помоћ “савезника” по окончању Првог светског рата очекивали исто тако узалудно као српска влада у Нишу уочи повлачења преко Албаније. А кад би нека цркавица од помоћи стигла, то је било по принципу – кад је у невољи Колчак, помажу Деникину, кад је у невољи Деникин, помажу Врангелу… Западни војни стручњаци су сматрали да је на почетку грађанског рата било довољно 5 савезничких батаљона помоћи белогардејцима и црвени би брзо били поражени. Зашто вишемилионске западне армије по завршетку рата нису хтеле помоћи белима? Зато што је у Америци већ био створен Федерални резервни систем који је омогућио светски монопол долара. А изградња светског монопола долара није била могућа у случају постојања златне руске рубље и златне немачке марке. (Овде је умесно додати да је управо Стаљин и после Другог светског рата одмах схватио банкарску игру са доларом као светском валутом и кабалистичку позадину економије западних банкара, па није прихватио закључке Бретон-Вудске конференције из јула 1944. године.[1] Тек данас стварањем Евроазијске уније, почиње озбиљна борба са доминацијом долара и владавином банкарске касте над целим светом). Чак и ону цркавицу помоћи коју су добијали од “савезника”, белогардејци су плаћали делом руских златних резерви које су доспеле у њихове руке…

На проста питања сељака за шта они ратују, бели нису знали да одговоре. Ма колико ми били болећиви према белогардејцима, треба имати у виду чињеницу да ни једна бела армија као свој званични циљ није поставила повратак монархије. Колчак у прогласу народу 1918. године када зове на беспоштедну борбу против комуниста, не помиње Цара ни монархију, него каже да ће будући начин владања зависити од слободне воље неког будућег народног изјашњавања… Позната фраза, зар не? Слати овакав апел руском народу после цареубиства и терора из 1917. године, заиста изгледа смешно. Чујмо шта је поводом овога касније рекао Троцки: “Да су беле армије тада истакле идеју сељачког Цара, ми се не би одржали ни недељу дана”. Овде се огледа суштина политике “савезника” – повести борбу Руса против бољшевика. Условити помоћ одсуством монархистичких парола, не дозволити идеје њене рестаурације, истовремено не шаљући никакву озбиљну помоћ.

А изван граница Русије, код “ савезника”, беле је представљао Борис Александрович Бахметејев – главни координатор финансирања владе Керенског која је припремила распад руске државе (Керенски као талац САД мирно је препустио власт Лењину и Троцком и 1917. године из револуцијом захваћеног Петрограда је изашао у аутомобилу америчке амбасаде). Од априла 1917. године привремена влада поставља Бехметејева за амбасадора Русије у Вашингтону. Он брзо организује долазак америчких војника плаћен руским парама, да боље организују извоз руског богатства ван граница Русије. Због исказане бриге за интересе САД, председник Вилсон награђује америчким држављанством амбасадора Русије! Веровали или не, такви су били чиновници привремене владе преко којих је касније ишло финансирање белог покрета.

Следеће цифре боље од било чега другог раскринкавају горе наведе западне, а потом и Хрушчовљеве митове. Крајем 1918. године Црвена армија је имала око 400 хиљада бораца. Крајем 1919. године та армија већ броји 1,5 милиона војника. Гладна и потпуно разорена земља за осам месеци је обукла и обула, наоружала и нахранила више од милион нових војника. Откуда? То им је све достављено од стране Енглеза, Американаца и Француза – наводних “савезника” белогардејаца. Црвени су од народа већ одузели што се могло одузети, па су то могли купити само од победника у тек завршеном светском рату. Да цитирамо професора Сатона: “Постоје подаци у Стејт департменту да се бољшевицима достављало оружје. И када је Троцки 1919. године јавно одржао антиамерички говор, он је истовремено са амбасадором Франсисом договарао обуку нове совјетске армије од стране америчке инспекцијске бригаде”.

Дакле, смисао западне политике је следећи – у почетку помоћ и једнима и другима, да би могли “дисати на шкрге”, а потом током 1919. године потпуно окретање црвенима. Следи објашњење. “Савезници” се залажу за одржавање конференције о мирном споразуму “црвене” и “беле” Русије – на Принчевским острвима. Бољшевици изјављују да су спремни да крену у сусрет жељама “савезничких” држава. Лав Троцки обзнањује које су то савезничке жеље – 1. признање дужничких обавеза Русије; 2. Давање у залог руских сировина у својству гаранције за исплату зајмова и камата; 3. Давање концесија – по њиховом укусу; 4. Територијални уступци у виду војне окупације појединих области оружаним снагама. Дакле, Троцки на све пристаје само да се одржи на власти. Белогардејце вређа и сама помисао да треба да преговарају са мучитељима Русије. За Запад је то интересантно – Лењинова и Колчакова Русија. Са обе могу трговати оружјем, подбадати једне на друге и пљачкати богатства вештачки подељене земље. Када је пропала варијанта са преговорима на Принчевим острвима, Запад је још једном покушао поделити територију Русије између црвених и белих. На Париској мировној конференцији земље Атанте су делиле дивиденде од своје победе у светском рату, а Русија која је на олтар те победе принела неколико милиона живота, није уопште на њој учествовала. У марту 1919. године у Москву је допутовао амерички емисар Виљем Булит са циљем да се са бољшевицима договори о завршетку рата и очувању две руске владе у заузетим границама. Међутим, … председник САД Вилсон је изненада повукао Булитов предлог и забранио његово публиковање и Запад се одлучио за помоћ црвенима и потпуно уништење белих. Ликвидација белог покрета од стране “савезника” је данас неоспорна историјска чињеница. Због чега су савезници издали беле? Због тога што су сматрали да ће уз помоћ Троцког као старог сарадника британске обавештајне службе и других “ватрених револуционара” моћи лако манипулисати том државном творевином. Међутим, они тада нису ни слутили да ће ускоро из историјске сенке искочити Јосиф Висарионович Стаљин који ће им помрсити многе рачуне…

И овде можемо прећи на српске историчаре и њихово несхватање утицаја Промисли на ток историје. Мењају се људи, мењао се и Јосиф Висарионович Стаљин. Промишљу Господњом у својој младости Стаљин јесте залутао у компанију Лењина и Троцког, али како наш народ каже “конац дело краси”. Апостол Павле је од жестоког гониоца Цркве постао највећи сасуд благодати Светог Духа, а наши историчари, па чак и православни мислиоци искључују сваку могућност да се у критичним по Русију моментима Стаљин сетио свог учења из младости и није ратовао против Промисли. Они који критикују с правом Тита због његовог србофобства, не желе да схвате да Стаљин није по дефиницији морао бити ни русофоб ни србофоб. С правом критикују Тита због његове пристрасне историографије, а слепо се држе управо титоистичке историографије када је у питању Стаљинова личност. Исто се дешава и са појединим православним публицистима, оштро критикују (с правом) пројаве црквеног либерализма у СПЦ, а по питању Стаљина цитирају управо такве либералне представнике у РПЦ. Јер ако ћемо право, осим либерала, ни у руској политици ни у руској цркви не можете наћи оне који ће једнозначно пљувати по Стаљину. Цитирају руске либерале, а неће да цитирају једног Јована Сничева, доктора црквене историје и можда највећег и најомиљенијег руског владику ХХ века. Ко озбиљно проучи двадесети век руске историје постаје му очигледна следећа чињеница – циљ Запада је био потпуно уништење руске државности (као катехона, онога који задржава зацарење антихриста), где би руски народ чекала судбина америчких индијанаца. Божијом Промишљу тај паклени план Запада је уништио Стаљин победом над жестоким русофобом Троцким и троцкистима. Неспремност Стаљина да игра по западним нотама као Троцки, узнемирили су поново западну црну закулису. Запад тада почиње са припремањем Хитлера за ново уништење руске државности. Међутим, Стаљин односи победу и над наци-фашизмом. Трећу наду Запада на уништење руске државности уз помоћ атомске бомбе, поново је развејао Стаљин пробом атомске бомбе која је у направљена у највећој тајности. То достигнуће Стаљинове државе и данас човечанство штити од падања у ропство “дивљем западу”. Очигледно је да поред грандиозне победе над нацистичком немани, Стаљин није нагазио ни на англосаксонске “грабље” и то му либерали не могу опростити.

Српски историчари који критикују Тита, истовремено оптужујући Стаљина, превиђају једноставну чињеницу. Тито није био избор Јосифа Висарионовича Стаљина, него избор Винстона Черчила. Стаљин је чак покушао да помогне за време рата југословенску владу у избеглиштву, али је Запад као и са белогардејцима играо исту игру и са четницима. Запад је помагао четнике на кашичицу исто као и белогардејце, да би их касније издао и потпуно се окренуо Титу, као што су се раније окренули Лењину и Троцком. И хтели ми то признати или не, управо су Срби под контролом Лондона, пројугословенском причом везали руке Стаљину који више није имао избора. За разлику од белогардејаца, четници јесу били монархистичка војска, међутим, као и у случају са белогардејцима, део кривице за пропаст српске монархистичке државности лежи и на њима, као таоцима југословенске идеје и као некоме ко је слепо вероваро вероломним анлосаксонцима. Какви су наши западни “савезници” показало је дивљачко бомбардовање искључиво српских градова 1944. године.

А чији је заиста био избор, Ј.Б. Тито је сам показао 1948. године, када је после изласка из британске амбасаде потписао Резолуцију информбироа. Дакле, данас уочи прославе 70-година од победе над фашизмом, више је него очигледно да Стаљинов СССР није био непријатељ српског народа, што се не може рећи и за англосаксонске “савезнике”. А прича о томе да смо захваљујући Стаљину добили Тита, није ништа друго него нови подметнути мит англосаксонаца, попут митова о помоћи “савезника” белогардејцима. Чак и када су декларативно били руски и српски “савезници”, англосаксонци су и тада радили све на стратешком урушавању руске и српске државности и помагали антиправославне снаге у Русији и Србији. И ако би неко требало да раскринкава митове британске обавештајне службе, то би требали радити српски историчари. Ако данас Срби нису свесни да је Черчил, а не Стаљин био српски крвник, онда то значи да Срби нису извукли поуке из историје и да им прети њено понављање.

 

[1] Видети текст професора Катасонова на ФСК о Бретон-Вудској конференцији: srb.fondsk.ru/news/2014/05/29/breton-vudska-konferenciia-i-sssr.html

66 гласовa