М.К. Бадракумар

 

Предстојећа посета саудијског краља Салмана бин Абдулазиза Русији (4-7. октобра) испуњена је симболизмом, из неколико разлога – и не само зато што је то прва посета неког саудијског монарха Русији у историји. Совјетски Савез је 1926. био прва земља која је успоставила дипломатске односе са Краљевином (која се тада звала Краљевина Хеџаза и Неџда). Међутим, под великим западним утицајем, саудијска страна је деценију касније замрзнула односе, што је остало на снази до распада Совјетског Савеза 1991.

Историјски гледано, руски сусрет са исламом је био буран – често конфликтан али, свеукупно гледано, асимилативан. Донекле се може упоредити са дужим интервалима индијске историје, с тим што Русија има империјалну прошлост, док Индија никад није била експанзивна сила, већ је била подложна таласима муслиманских освајања.

Без сумње је Запад повукао мајсторски геополитички потез кад је потпирио сукоб између ислама и комунизма. Прави циљ Запада у држању Совјетског Савеза изван Блиског истока је био ради контроле нафтних резерви региона и светског нафтног тржишта. Употреба долара као валуте за трговину нафтом била је од суштинског значаја за статус долара као „светске валуте“, што је и дало подлогу за америчку глобалну хегемонију током претходних седам деценија. Неки историчари наводе ниске цене нафте као један од разлога за слабљење совјетске привреде током 1980-их.

Иронично је то што се нафта поново налази у средишту руских односа са Саудијском Арабијом – мада сада обе државе имају заједничке интересе на светском тржишту (што се коси са америчким интересима након успона индустрије нафтних шкриљаца). Саудијска Арабија и Русија су два водећа извозника нафте, и приходи од тог извоза представљају веома битан део њиховог националног дохотка. Они су стога заинтересовани за стабилно нафтно тржиште, са одрживим, умерено високим ценама нафте. (Стручњаци сматрају да би цена нафте од 50-60 долара по барелу повећала саудијско-руску зону комфора.)

Засигурно ће енергетска сарадња бити једна од главних тема за Кремљ током посете краља Салмана. Саудијска Арабија је показала занимање за улагања у руска арктичка поља, а такође има амбиције да развије сопствену индустрију гаса. Још једна важна тема је могуће руско чланство у ОПЕК-у. Уз то, Русија би желела да продаје оружје Саудијској Арабији, у чему су досад превласт држале западне земље, као и да развије своје пословне интересе на саудијском тржишту на пољу пројектног извоза. Потенцијалне области сарадње су и нуклеарна енергија и железнице.

Ипак, неизбежно је да ће Салманова посета бити оцењивана у геополитичком контексту. Лабављење саудијско-америчког савеза, саудијско-иранско ривалство, завршетак сиријског сукоба, пат позиција у рату у Јемену – све су то релевантне теме. Уз то, док је уклоњени принц престолонаследник Мохамед бин Наиф био амерички фаворит за наслеђивање краља Салмана, садашњи принц престолонаследник Мохамед бин Салман је лично посветио пуно пажње грађењу пријатељства са Русијом.

Да ли процват односа са Саудијском Арабијом значи да Русија „снижава ниво“ својих односа са Ираном? Далеко од тога. Русија не намерава да опонаша западну стратегију „завади па владај“. Руска дипломатија ће настојати да синергизује односе са Саудијском Арабијом (и земљама Персијског залива) са једне стране, и Ираном са друге. Не треба губити из вида да предложени Коридор север-југ, вишедимензионална транспортна мрежа која спаја Русију са тржиштем Персијског залива, пролази кроз Иран. Неће бити изненађење ако у некој догледној будућности Русија буде покушала да промовише помирење између земаља Персијског залива.

Оваква инклузивна регионална стратегија је претходних година омогућила Русији да изгради широку мрежу на Блиском истоку и ојача и консолидује свој углед и утицај. Израел, Египат, Јордан, Турска, Ирак, Иран, УАЕ, Саудијска Арабија, Катар, Бахрејн – Русија са свима њима има добре односе, упркос евентуалним областима разилажења у регионалним политикама. Ово је супротно од америчког приступа који промовише „блоковски менталитет“ међу земљама региона и користи противречности регионалних политика.

Наравно, и руски национални интереси убиру користи од овако инклузивног приступа. Очигледно је да руска сарадња са Турском и земљама Савета за сарадњу арапских држава Персијског залива практично онемогућава амерички стратешки циљ размештања антиракетног система у луку који се простире јужно од Централне Европе, чиме се Обамина администрација интензивно бавила. Свакако је да су се могућности НАТО да постане главни регионални безбедносни играч, што је био још један амерички циљ, драстично смањиле. Уз то, ако рециклирање петродолара настави да постепено еродира, то може озбиљно да ослаби западни економски и финансијски систем. Међутим, имајући све ово у виду, Русија не гаји илузије да је близу дан када ће блискоисточне државе остварити „стратешку аутономију“ – а то укључује и Саудијску Арабију.

Међутим, у блиској будућности, са руског становишта, сарадња са Саудијском Арабијом ће помоћи у постизању трајног споразума у Сирији. Стварање зона деескалације у Сирији доводи до повољних услова за политички дијалог. Унутар-сиријски дијалог ће морати да тече паралелно са постизањем ширег регионалног разумевања међу спољним силама.

Могуће је да Саудијска Арабија очекује руску помоћ у окончању исцрпљујућег рата у Јемену. Исто тако, обнова саудијско-руских односа, с обзиром на саудијску улогу Чувара светих места ће и те како бити примећена у (сунитским) муслиманским областима Северног Кавказа. А то може само да ојача руску националну безбедност. Јасно је да се руска дипломатија спрема за обнову односа са (сунитским) муслиманским Блиским истоком после пораза ИСИС-а и Ал Каиде у једном крвавом и изузетно жестоком сукобу (у ком су кључни руски савезници били шиитска милиција из Ирана и Хезболах). Ово све је у складу са вековним ритмом плима и осека руских односа са муслиманским светом.

ПРЕВОД ФСК

Извор: blogs.rediff.com/mkbhadrakumar/2017/09/23/what-saudi-king-salmans-visit-means-for-russia/

13 гласa