Човек ју је, ваљда, фотографисао мобилним телефоном, и она је одмах почела да виче на њега. Буквално цео авион је истог часа погледао ка њима. Не дешава се често да стјуардеса буде тако оштра према путнику.

Али, то није био обичан путник. Био је Рус, а у „Ер Србији“ изгледа да за њих важе нека посебна правила понашања.

„Зашто сте то урадили?! Дајте ми апарат! Сместа!“, наредила му је на чистом српском језику.

Укрцавање је још било у току и у том метежу нико није ни видео шта је тачно узроковало њен оштар тон, али је ипак било савршено јасно да се човеков прекршај састојао само од тога што је сликао стјуардесу. Није јој се непристојно удварао, није је гурнуо или ударио, није јој покварио фризуру… Очигледно није била од оних које би тако нешто оћутале. И сам путник је зато био веома изненађен стјуардесином бурном реакцијом, па је само седео и у чуду гледао како се бесно надвија над њим са испруженом руком, захтевајући да јој преда мобилни:

„Брзо, дајте ми телефон! Зашто сте ме сликали?! Како би било да ја вас сликам?! Дајте ми телефон!“

Он јој је најзад нешто одговорио. Нико, међутим, није чуо шта, пошто је, за разлику од ње, говорио тихо. То као да ју је додатно разбеснело:

„Не разумем шта ми причате! Нисте смели да ме сликате! Забрањено је сликање у авиону! Зар не видите натписе да је забрањено?! Дајте ми телефон!“

Он је поново нешто рекао, на шта је она већ потпуно погубила живце и обратила се осталим путницима:

„Да ли неко говори руски? Ништа га не разумем! Може ли неко да му преведе да мора да ми преда телефон?“

На то се неколико ближих путника одазвало и умешало се у расправу, која после тога и није дуго трајала. Убрзо се стјуардеса окренула и отишла даље. Није деловала задовољно. Седео сам довољно далеко да не чујем како се све разрешило, али сви смо видели да јој човек на крају ипак није предао мобилни телефон.

Све се ово дешавало на полетању из Москве ка Београду, у летелици српског националног авио-превозника, чије особље иначе није склоно сличним испадима. Напротив, запослени у „Ер Србији“ се, чак и у области у којој се љубазност према муштеријама сматра обавезом, издвајају по предусретљивости и услужности. Зато се просто намеће закључак да стјуардеса из описаног догађаја не обичаји да виче на путнике само због тога што су је сликали мобилним телефоном: пре ће бити да је националност путника у овом случају одиграла битну улогу.

„ДА ЛИ ЈЕ РУСКИ ПЛАЋЕНИК СТРАНИ ПЛАЋЕНИК?“

Уосталом, немогуће је и замислити да се ишта слично догоди у авиону „Ер Србије“ из Њујорка за Београд (чувени директан лет, о чијем је успостављању протеклог лета РТС данима извештавао у ударним информативним емисијама). Да један путник, Американац, мобилним телефоном фотографише стјуардесу, а да се онда она извиче на њега на српском док он беспомоћно шири руке јер не разуме нити њен језик нити разлоге због којих се обрушила на њега?! Незамисливо!

Једнако невероватан би такав случај био и са Немцем или Французом, или било којим од наших „западних пријатеља“. Чак не ни због неке снисходљивости према њима, већ једноставно због тога што се ни по српским ни по другим „ваздуплоховима“ на путнике се не виче без дебелог разлога.

Осим кад су, ето, путници Руси.

Наравно да се не жели рећи да би ово требало третирати као међународни инцидент. Био је то помало непријатан призор и ништа више од тога. Никоме није зафалила длака са главе. Али, ма колико безначајан, овај догађај из „ваздушне Србије“ јесте одраз и оне земаљске, у којој, када је реч о јавно испољаваној мржњи према Русима и Русији, већ годинама ведре и облаче, сасвим некажњено, политичари попут Чедомира Јовановића и Ненада Чанка.

„Ја сам се лично науживао тих комплимената да сам страни плаћеник, амерички шпијун, западни гласноговорник. Али да ли сте икада чули да се за некога у Србији каже да је руски плаћеник, руски шпијун, да је `продао душу Русима` итд?“, грми Чанак у недавном интервјуу дневном листу „Блиц“, настављајући у истом стилу:

„Да ли је руски плаћеник и руски шпијун страни плаћеник? То је у ствари суштинско питање. Има тих питања у Србији које кад поставите добијате потпуну збуњеност и једно од њих је то. А зашто? Зато што је наједанпут створено окружење у коме је Србин неки пуноглавац, фаза у развоју живог бића између амебе и Руса. Тако да, ако се буде много трудио, негде у будућности ће можда постати Рус.“

Оваква исмевања српске историјске наклоности према Русији нису ретка, исто као и отворене увреде на рачун највеће државе света. Ево шта је о Русији, али и другим земљама које стоје као логична алтернатива „безалтернативној“ Европској унији, недавно написао посланик странке „Доста је било“ Александар Стевановић, у чланку којим је позвао на једногодишње замрзавање евроинтеграција:

„Ми такође не желимо да наше институције личе на руске, кинеске или турске. Не зато што не поштујемо те земље, него зато што оне немају слободу, демократију, стандард и сигурност за своје грађане у мери која би у била суштински боља од оне у Србији“, оценио је Стевановић, уверавајући јавност да он лично, и остатак ДЈБ-а, упркос предлогу о замрзавању, остају заговорници уласка Србије у ЕУ.

РУСКО ОРУЖЈЕ – УСТАНОВА БЕЗ ПРЕМЦА

Наравно да и Чанак и Стевановић своју реторику заснивају на лажима и/или непознавању основних чињеница.

Када Чанак каже да у Србији нико не поставља питање „руских плаћеника“, он рачуна на то да је публика већ заборавила, на пример, оне силне „Инсајдере“ Бранкице Станковић, која је из серијала у серијал осипала паљбу по политичким организацијама као што је ДСС (у то доба још доживљавана као родољубива), или пак по нечему што је описивала као „екстремне десничаре“ и „хулигане“, све их оптужујући да су повезани са Русијом одакле добијају новчану и другу подршку. Да не набрајамо остале емисије Б92, попут „Кажипрста“, или дневне листове попут „Блица“ и „Данаса“ који су такође често „истраживали“ те наводне канале којима из Кремља стижу средства намењена нарушавању „европског пута Србије“.

Чанак то савршено добро зна, што значи да су његове речи у интервјуу „Блицу“ чиста лаж, али та лаж свеједно остаде некажњена чак и у дотичном разговору, јер га новинар није подсетио на чињенично стање које потире Чанкову тврдњу. Или на још очигледнију истину, којој ћемо се вратити касније, да о наводној подршци Кремља овдашњим „рушитељима европског сна“ не постоји нити један доказ.

Што се тиче оцена Александра Стевановића, оне су утемељене не само у злој вољи према Русији и другим поменутим државама, него и на разочаравајућем непознавању стварности. Заиста, шта Стевановић, доскорашњи сарадник Сорошевих испостава у Србији, уопште па зна о руским „институцијама“ (вероватно би умро да је употребио српску реч „установе“)? Сва је прилика да не зна ништа, изузев онога што о руском „диктаторском апарату“ објављују западна гласила, све се позивајући на изворе из саме Русије који сви до једног припадају тамошњој петој колони.

Ево стога неколико података који Стевановићу могу да послуже да следећи пут, када хоће да ружи Русију, ради то на мање глуп начин.

Прво и прво: данас на свету постоји само једна установа која може да јемчи пун национални суверенитет, а то је руска војска. Присуство руске војске је једина делотворна заштита од потчињавања Америци и уопште глобалистима.

ЈЕДИНА СИГУРНА СИГУРНОСТ

Стевановић и њему слични, површни и приземни типови, вероватно погрешно сматрају да је та њихова сањана „Европа“ безбедна и сигурна, али то је, дабоме, још једна од њихових непребројивих заблуда. Европа је сигурна таман онолико колико је америчком амбасадору у Стокхолму било потребно да убеди Шведску да подигне оптужницу против Џулијана Асанжа, у једном од најсрамнијих примера злоупотребе међународних правних споразума. Европа је безбедна у оној мери у којој су европски званичници спремни да говоре о истинским узроцима навале избеглица/исељеника са Блиског истока – а ево ни дан данас, после скоро две године, нико од њих не сме ни да помене да иза свега стоје САД, односно да је све то казна за Мински споразум, који је, мада мањкав, ипак обуздао веће на украјинском ратишту, због чега је у Вашингтону једногласно схваћен као издаја од стране Немачке и Француске. (Као што нико не сме да повеже да су први „мигранти“ који су се запутили ка Немачкој били Шиптари, када су фебруара 2015. године изненада напунили аутобусе ка Западној Европи, пролазећи, наравно, управо кроз Србију.)

Ено, ни Бразил, упркос привредном замаху, није могао да одржи унутрашњу стабилност, па је већ месецима суочен са кризом насталом услед опозива председнице Дилме Русеф.

Изузев Кине, која је у стању да чува сопствени суверенитет али не и да у истом помогне другима, односно Кубе и Северне Кореје које су одиста посебни случајеви, остале државе света независне су од самовоље Вашингтона у оној мери у којој могу да рачунају на помоћ руске војске. Башар ал Асад је то на време схватио, па је, како сада делује, ипак успео да одбрани Сирију од спољне агресије тако што је у помоћ позвао руско ратно ваздухопловство. Придњестровље је, како смо већ писали, то схватило још пре четврт века, због чега је, мада га не признаје ниједна чланица Уједињених нација, безбедније и самосталније него мучене државе које, заједно са Србијом, чекају у „предворју“ Европске уније. Јужну Осетију и Абхазију такође је спасило руско оружје, које, додуше посредно, стоји и иза примирја у Нагорно Карабаху.

Од фашистичке напасти из Кијева Крим се 2014. године сачувао само захваљујући присуству руских војника. Руски ратници, мада не у оквиру званичних јединица руске војске, одиграли су важну улогу и у одбрани Донбаса, који, истина, још није потпуно миран од насртаја кијевске хунте, али је стање ипак неупоредиво боље него да су са Запада помогнути фашисти и тамо успоставили своју насилну страховладу.

Када све ово сагледа, да ли Александар Стевановић заиста мисли да је руска војска, као установа, нешто што, како каже, не пружа „сигурност за своје грађане у мери која би у била суштински боља од оне у Србији“?

НИ ДИКТАТУРЕ, НИ ПРИВРЕДНОГ СЛОМА

Шта је, ако не одраз снаге руских установа, то што је Русија на санкције Запада узвратила контрасанкцијама? И шта је, ако не одраз корупције западних установа, то што су онолики вајни зналци из западних држава најављивали да ће то довести до слома руске привреде, али ево, после две и по године, тај слом срећом није ни на видику?!

Као што сам већ био напоменуо, безмало цело лето провео сам диљем руског света, али буквално нигде нисам наишао на икога ко се жали на санкције! Уз један изузетак.

Био је десети септембар, који Москва обележава као дан града, па је том приликом шира околина Кремља и Црвеног трга била затворена за саобраћај и отворена за пешаке. Био је урпиличен и велики концерт поред прелепог Александровог врта. Буквално милиони људи слили су се тим поводом у средиште града, што је опозициона странка „Јаблоко“ искористила за промоцију, у сусрет парламетнарним изборима заказаним за крај месеца.

На више места широм градског језгра били су постављени шатори „Јаблока“, испред којих су активисти делили пропагандни материјал састављен углавном од оштрих критика на рачун власти. Једна од основних замерки „Јаблока“ званичном Кремљу управо се тицала противсанкција, за које ова странка тврди, наводећи податке о угашеним предузећима, да наносе штету искључиво руској привреди (санкције Запада нису критиковали). Не улазећи у то да ли су изнети подаци били веродостојни, односно, да ли заиста постоји узрочно-последична веза са противсанкцијама, оно што потписник ових редова може да потврди јесте да Московљани нису показали скоро никакво занимање за ову кампању. Мада су активисти „Јаблока“ били махом млади и привлачни људи, што је најчешће рецепт за успех оваквих промоција, ретко ко је из непрегледне гомиле шетача застајао поред ових шатора и задржавао се у разговору са опозиционарима.

Да привредни рат са Западом заиста шкоди Русији онолико колико нас већ две и по године уверавају извикани стручњаци, ваљда би Московљани показали много више занимања за кампању која је првенствено и била усмерена на економска питања.

Уосталом, да је Русија диктатура каквом је представљају западне „аналитичарске“ марионете као што је Александар Стевановић, овако јавна делатност против власти не само да би привукла далеко већу пажњу грађана, него би тешко могла да прође несметано – а управо тако је протекла, што моја маленкост, која је цео тај дан провела управо у описаној слављеничкој пешачкој зони, може спремно да посведочи.

ДОНБАСКА КОШНИЦА

И не ради се овде само о Москви, или Ростову, или самој Русији, већ о целокупном руском свету, који се одликује изразитим осећајем за државотворност. Изгледа да не постоје околности у којима Руси нису у стању да створе пристојну државу и уређено друштво, чак и после свеукупног политичког и економског суноврата који су искусили деведесетих.

Тако Придњестровље има чак и своју валуту, придњестровску рубљу, за разлику од, рецимо, једне Црне Горе, која постоји у неупоредиво мање опасним околностима (свакако није морала да настаје у ратним условима као Придњестровље), али и даље користи евро. А у Доњецку, упркос томе што су ободни делови града свакодневно изложени украјинском гранатирању, беспрекорно функционишу све градске службе, од јавног превоза до чишћења улица. Донбаски рудници, кажу, нису мировали ни у доба највећих борби, па и сада раде пуном паром: са највиших спратова доњецких облакодера лако се по градској околини опажају десетине задимљених димњака, све сами копови и фабричка постројења (котларнице још нису били стављене у погон, пошто је било летње време), а исти призор можете да видите и када кренете колима на исток, било према граници са Русијом било према Луганску. Упркос ратним условима, цео Донбас делује као кошница, сведочећи и о снази оних „институција“ које незналице попут Александра Стевановића будаласто омаловажавају, али и о вредноћи и радним навикама тамошњих људи.

(Није онда ни чудо што у Донбасу малтене уопште нема гојазних! Када сам доњецког министра спорта, омладине и туризма, Михаила Мишина, једном приликом питао како то да у Донбасу има јако мало људи са вишком килограма, уз осмех ми је одговорио: „И то мало што их има, то и нису наши“, са чим сам, као странац и не баш витак, невољно морао да се сложим.)

Још један податак који говори о снази руских установа, тачније, о свести људи који дотичне установе и одржавају: за све време рата у Донбасу, а ускоро ће се навршити пуне три године, доњецко Државно позориште опере и балета није одмарало нити један једини дан. Од руководилаца, преко редитеља и глумаца, па до помоћног особља, запослени у позоришту су из родољубивог пркоса остали до краја посвећени и свом занимању и свом народу, са којим су остали да деле судбину.

Могуће је да и по томе Доњецк представља јединствену појаву. Тамо чак и глумци имају снажну националну и државотворну свест. Њихово држање пред фашистичком најездом којој је Донбас и био и остао изложен, може само да посрами њихове колеге из Америке, које већ недељама јаучу због пораза Хилари Клинтон, или из Србије, где се глумачка клика дели на оне који се као на тацни нуде властима, и оне који се удварају регионалним тј. прозападним центрима моћи.

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

44 гласa