Прошло је више од два месеца од почетка нечега у Македонији. То нешто за Зорана Заева је смењивање Владе, за Николу Груевског покушај преврата, за македонске Албанце упорно чекање следећих догађаја и апсолутно позиционирање на линији националне а не државне користи. Македонским албанцима Република Македонија, онаква каква је данас, само је пролазна станица у остваривању њихових идеја и планова. Косовским Албанцима је страно тело у остваривању пројекта Велике Албаније, а Републици Албанији је барем некомплементаран сусед.

1

Има у Македонији још свакојаких интереса (америчких, ЕУропских, руских, грчких, бугарских, турских, српских,…) али су македонско-(анти)македонска и македонско-албанска полуга првенствени механизми разрешења кризе.

Ако се зна која и чија амбасада у Скопљу је највећа и најбоље чувана онда се зна и ко индукује кризу, дозира јачину сукоба, контролише њихово трајање сходно сопственим интересима. У овој опасној партији шаха Албанци, врло послушно, вуку прве потезе а Македонци реагују, некад на време, некад са закашњењем.

Кренимо редом. Сада већ популарни (никада га пре ових догађаја није било толико у медијима, и македонским и европским) Зајко, како га „из милоште“ зову његови сународници, обећавао је, крећући у ову авантуру, све и свашта.

Најважније је било следеће – пада Влада. За три дана, па за седам, па за месец дана, па за надолазеће верске празнике (којих има подоста у низу до јесени, тако да и није баш јасно кад ће то да се деси). Влада је тамо где јесте, Зоран Заев „Зајко“ и СДСМ исто тако.

2

Шта се ново десило у међувремену у Македонији?

Напад на караулу Гошинце 21.априла и „мини рат“ у Куманову, ето сасвим случајно за Дан Победе, 9 и 10. маја.

Први догађај је био бомба, други – бомба која је експлодирала. Питање је, шта је следеће?

Гошинци и Куманово – сличности и разлике

Број нападача – око 40 на Гошинце (станица Македонске граничне полиције), и око 40 на Куманово. Касније ће се бројка попети на 70 до 100 према разним изворима.

Село и град – Гошинце је планинско село на средњем делу Скопске Црне Горе, удаљено само 30 км од Куманова. Етнички чисто насеље, са нешто више од 400 житеља, македонских Албанаца, близу границе са Србијом, Косовом и Метохијом. Куманово је трећи град по величини у Македонији, после Скопља и Битоља, са преко 70.000 становника (преко 40.000 Македонаца, мање од 20.000 Албанаца и око 5000 Срба). Кроз Куманово пролази аутопут Београд-Скопље, који је, због обима сукоба македонске полиције и албанских терориста, по македонским медијима, једно време био затворен за саобраћај. Сукоб се десио на десетак километара од македонско-српске границе.

Померање конфликта са „Косовске“ према македонско-српској граници, из чисто етничког у мешовито насеље, где је процењено да је број Албанаца, житеља Куманова, довољан за озбиљну логистику у сукобу који је планиран да буде већи и ширих размера говори о озбиљности намере ове оружане и за овакве акције озбиљно припремљене и искусне групе.

Порука из Гошинца је била да они, нападачи, одбацују Охридски споразум којим је завршен рат у Македонији 2001. и траже стварање независне државе македонских Албанаца.

У Гошинцима је 40 терориста заробило 4 македонска полицајца, што и није неки херојски чин, које су убрзо пустили. Уз негирање Охридског споразума, порука Македонцима је била јасна – предајте нам мирно „наше“ територије и свако на своју страну, без жртава.

Порука из Куманова је била још јаснија – ако нећете милом, ми ћемо „наш“ део земље узети силом. Окршај је био озбиљан, терористи још озбиљније наоружани – аутоматско оружје, снајпери и гранате. Биланс дводневног сукоба је био у неку руку и поразан за македонску полицију – 37 рањених и 8 погинулих, и то не било којих полицајаца, већ најбољих. Терористи су имали 14 мртвих (од тога чак 9 са Косова*) и непознат број рањених. Број погинулих и страдалих цивила је непознат, такође. Објашњење за ове непотпуне бројке је свакако природа насеља „Диво село“ (срп.“Дивље насеље“) где се уобичајено не зна број становника, које чине скоро искључиво Албанци, па се отуд не зна ни број оних који су учествовали у сукобу. Предало се 27 терориста, машући белим заставицама.

И у Гошинцима и у Куманову су терористи наступали потпуно отворено, у униформама. У селу су носили униформе некадашње Албанске (тзв. Ослободилачке) националне армије (АНА и ОНА) у Македонији из рата 2001. и тзв. Ослободилачке војске Косова (ОВК, УЧК) из рата на Космету крајем деведесетих година. ОНА је иначе, огранак ОВК, „задужен“ за Македонију. У Куманову су били углавном у униформама ОВК, или без икаквих ознака, као и без личних докумената. Када су бежали на крају окршаја, бежали су, по старом „добром“ албанском обичају – преобучени, без униформи.

Подсећања ради, рат у Македонији 2001. је почео баш у околини Куманова, у селу Танушевци.

Још неке појединости у вези оружаног сукоба у Куманову су врло индикативне. Најжешће борбе су вођене у неколико улица у непосредној близини џамије, која је удаљена од 50 до 100 метара од разрушених кућа, што је битан моменат за логистику саме акције али и за накнадну још већу верску хомогенизацију Албанаца после сукоба, јер су, ето, македонске полицијске снаге, „македонски агресори“, напали куће у околини џамије, малте не и саму џамију. Убијени терористи ће постати и исламске жртве у сукобу са „православном“ полицијом. И не само то, већ и обичне цивилне жртве, страдали невини грађани (али само Албанци, па ето разлога и за националну хомогенизацију), на које је у 4 сата ујутро без разлога пуцала полиција.

Разговарали смо са неколико Албанаца у сред њиховог „Дивљег насеља“. Разговарали смо и са власницима разрушених кућа. Називе улица и имена и презимена људи нећемо навести из разумљивих разлога, а пре свега због наше речи да то нећемо урадити. Фотографије ће бити више него довољна замена за то. Разговор смо почели на македонском језику, а кад су сазнали да смо из Београда, а питали су, онако као уз пут, после две-три реченице и ко смо и одакле смо и што смо дошли, наставили смо разговор на врло коректном српском језику. Говорили су га и старији и млађи Албанци. Ко зна, можда је Заев ипак у праву? Ако могу Албанци у Македонији да говоре и македонски и српски, што Македонци не би обавезно учили албански језик?

По већ унифицираној причи, коју су нам са малим разликама причали разни Албанци окупљени око кућа и на улицама, они уопште не знају шта се догодило и зашто се пуцало. Знају само да је полиција дошла изненада и да је почело „пушкарање“. Власник једне од најразрушенијих кућа је у тренутку кад је почео сукоб „био у џамији“. Ноћу, пред јутро?! Што ли, питам се? На питање а што су, не пуцали, него скоро потпуно демолирали баш његову кућу, одговара са „Не знам. Не знам, деце ми. И ја би’ вољео да знам.“

03

И креће са причом како је син радио 20 година „у Швајцарску“ и донео све најбоље за кућу, поготово намештај, који је „најскупљи у много кућа овде“. Не зна да је неко непознат могао да буде у његовој кући, не зна да је било ко из његове куће могао да пуца на полицију, и није му јасно зашто је полиција морала баш толико да му уруши кућу. Сад не зна, а у ствари зна, где ће да живе сви његови, кад куће нема, и КО ЋЕ ДА МУ ПЛАТИ ШТЕТУ ЗА УНИШТЕНУ КУЋУ ?! О пуцању, рањенима и погинулима – ни речи. Као да се ништа није догодило, као да није било 28 сати жестоке паљбе.

02Видевши да гледам читаве куће около, и да фотографишем једну на којој је натис „кућа на продају“, одједном почиње да прича, како они добро и сложно живе са комшијама Македонцима и како се лепо слажу. Сазнадох да је власник куће која се продаје, и која је окружена албанским зградама, Македонац. Што ли је продаје, ако су тако добри, питам се?

Окупљени око разрушених кућа и на блатњавим улицама разговарају о свему, млађи довозе комбијима, јер камиони тешко да могу да уђу у ове уске улице, грађевински материјал за поправку зграда и полован и нов намештај. Испод џамије, на почетку прве „терористичке“ улице је никла дивља такси станица, која ту није постојала, а која је сад постала место за додатно, изнад Зелене пијаце, албанско окупљање са њиховим разлогом. На згради преко пута почетка улице у којој је највише руинираних кућа је постављена албанска застава. На моје питање „зашто албанска а не македонска“, одговор је био „па ми смо Албанци, ово је наша застава“. Одговор који тако личи на пароле од пре 35 година (!) са демонстрација у Приштини марта 1981, у време Социјалистичке Федеративне Републике Југославије: “„Албанци смо, а не Југословени“!

01На крају овог подужег обиласка „ратне зоне“ у Куманову и разговора са њима, Албанци су сами пружали руке за поздрав, као и увек „искрено и пријатељски“.

Док су нас једни ћутке гледали, други неодређено причали са нама, трећи су имали неке своје мисли. Чињеница је да је доста Албанаца једноставно побегло из Куманова када је почео сукоб. Једни су бежали према Скопљу, други према Космету, а не мали број према Србији, Прешеву и Бујановцу. Нису се прикључили „оружаном устанку“.

Неки, надам се, зато што нису хтели, а други, јер нису стигли.

Карактеристике акције специјалних снага Македоније у Куманову

Акција македонске полиције је била брза и жестока. Број погинулих и рањених, као и разарања кућа, то најбоље потврђују.

04

Иако су биле ангажоване полицијске снаге из читаве Македоније, па је дислоцирана и Гранична полиција, акцију су извеле специјалне јединице Министарства унутрашњих послова Македоније „ЕСЗ Тигар“ (мак. „Единица за специјални задачи – Тигар“) и „ЕБР“ (мак.“Единица за брзо распоредување“).

Ове две јединице су елита македонске полиције. „Тигрови“ су основани још 13-ог марта 1981 године, два дана после почетка чувених немира и оружаног сукоба на Косову и Метохији, када су први пут у Југославији ангажоване специјалне полицијске снаге али и тенкови и падобранци ЈНА. У рату 2001 су заједно са војним батаљоном специјалне намене „Волци“ (срп.“Вукови“) Армије Македоније носили терет борби за албанским сепаратистима и терористима. Јединица је током скоро једногодишњег рата изгубила само 12 људи, док је преко 30 било рањено.

05

„ЕБР“ је основана 2003. трансформацијом претходне специјалне јединице „Лавови“из 2001.

Пре осам година ове две јединице су извеле изузетно успешно акцију „Планинска бура“ у селу Бродец изнад Тетова, где су убили 8 терориста, Албанаца са Космета, 11 ранили и 70 ухапсили („албански ослободиоци“ су се, у ствари, предали по законитостима њихове „херојске ослободилачке борбе“ – када побеђују, онда врше злочине и пљачкају, када губе, онда се групно предају). У једнодневном сукобу нико од полицајаца није страдао, а заплењено је оружја да се наоружа око 150 људи (између осталог и зоља, ручних бацача, граната, итд.)

Поставља се питање – зашто је сада страдало толико полицајаца, скоро као за време једногодишњег рата 2001, или зашто акција није била без жртава као 2007?

Прво, зато што је, и то по први пут у овом обиму, то био оружани сукоб у граду, у специфичном подручју са уским улицама, што је представљало додатни ризик за полицијске јединице, а не у селима и по планинама, као до сада. То је јасан знак померања тежишта оружаних инцидената и већих сукоба у урбане средине. Ако је било овако жестоко у Куманову, где живи око 20.000 Албанаца, како ли би било у Скопљу, где их има преко 100.000?

Друго, вође ове терористичке банде спадају у сам врх албанских криминалаца са међународних потерница оптужених за најтежа кривична дела, убиства, пљачке. Харадинајеви телохранитељи и пријатељи, чак и бивше вође УЧК, што је довољна препорука за врхунске злочинце. Како је помоћник министра унутрашњих послова Македоније Иво Котевски на конференцији за новинаре рекао „у питању су Албанци са Косова и … доводе се у везу са формирањем бројних терористичких и екстремистичких група у региону, односно … фигурирају као оснивачи паравојних структура“. (1)

Терористи су били добро организовани, наоружани, врло искусни и негде очигледно, добро тренирани.

Имена зликоваца нећемо да спомињемо, ни њихову мрачну прошлост али имена погинулих полицајаца хоћемо, због храбрости и поруке: Жарко Кузмановски, Ненад Серафимовски, Сашо Самојловски, Горан Илијевски, Бобан Ивановић, Љубиша Аранђеловић, Горан Стојменовић и Исамедин Османи.

Четири Македонца, три Србина и један Албанац су изгубили живот бранећи Македонију од нових подела, новог рата и хаоса.

Треће, поучена искуством из рата 2001 и мешања и очигледног сврставања НАТО, а пре свега америчких снага, на албанску страну, македонска полиција је, слично акцији из 2007, извела брзу и врло агресивну оружану операцију, не обавештавајући стране институције и организације.

Предност такве акције је онемогућавање било какве помоћи терористима са стране, из чега је произашао и главни недостатак, а то је недовољно времена за припрему и форсирано вођење сукоба. У таквом вођењу операције, губици македонске специјалне полиције су били ипак неочекивано велики. Зна се, а ми овде нећемо навести тачан број, да такве полицијске формације немају велики број људи, па је избацивање из строја чак 45 посебно и дуго обучаваних професионалаца, озбиљан удар за оперативну способност ових двеју јединица, барем на краће време. Ипак терористи су потпуно разбијени, а број убијених и рањених, као и изглед делимично или потпуно разрушених албанских кућа, које као да је гађала артиљерија, су јасна порука да ће се Македонија по сваку цену и крваво бранити. Ако македонски Албанци и имају где да оду, па и Срби, Македонци из Македоније – немају куд.

Неодговорна македонска политичка елита

Колико су тога свесни политичари је велико питање, с обзиром на наметнути сукоб Груевски-Заев и борбу за власт, а не за државу, али зато обичан народ јесте. Као одговор на различита албанска знамења, грбове и заставе, по кућама и аутомобилима, све се чешће појављују и македонска знамења, поготово по Скопљу. Заставе, и то не мале, на аутомобилима су очигледан знак националне подељености која узима све више маха. Млађи свет све чешће и отвореније говори и о оружју, и о потреби да се Македонци наоружавају, јер су, како кажу, Албанци то већ урадили.

Скопље је одувек било космополитски и мултиетнички град. Данас у њему живе, поред Македонаца и Албанаца, и Роми, Срби, Турци, и босански муслимани. Од 10 општина, Албанци су у већини у две, као и у неким већим селима близу града, као што је по злу чувено Арачиново, из кога су баш Американци пре потпуног уништења, из обруча македонске армије, извукли 350 албанских терориста са оружјем за време рата 2001. Либанизација Македоније, и прављење будућег „Бејрута на Балкану“ од Скопља није уопште неизводљиво. Чак шта више. Поготово што Албанци у Скопљу сада имају и велики споменик Скендербегу, сличан оном у Приштини. Имају свој ратнички симбол, а зна се како умеју да се окупљају око њега.

Парадоксално, тај споменик нису подигли они, већ Македонци. Подижући за кратко време више од десетак огромних (само по величини), али не и грандиозних (по историјским делима) споменика старим али и новооткривеним, па и присвојеним историјским личностима, власт је и не консултујући струку и народ, трчећи буквално за историјском митоманијом, направила колекцију кич скулптура, какве има ретко који град у Европи. Грађани Скопља, згрожени вулгарношћу и примитивизмом градских (и републичких) властодржаца, ужи део града где се то све налази, једноставно зову – Шизоленд. Доиста, из те потпуне отуђености македонских политичких елита од живота и проблема државе и народа, лако се закорачило и у политичку и историјску шизофренију. Како то упорно бива већ више од 20 година, од тога су се највише окористили Албанци, потпуно легално подижући „свој“ споменик. Ако могу Македонци 10, могу и Албанци један споменик да добију. Све што Македонци промаше, Албанци погоде. Тако је и Скендербег, на коњу, без проблема, ујахао у Скопље.

Из те македонске политичке шизофреније, појавила се и тврдња у делу јавности да иза напада на полицијску станицу Гошинце стоји влада Николе Груевског, која је овом „псеудо-операцијом“ хтела да скрене пажњу с великог корупционашког скандала и многих афера у којима је умешана и њима потакнутих масовних протеста на улицама Скопља и 9 других градова широм Македоније. По тој тези, пошто се тиме ништа није испровоцирало, „диктатор“ Груевски је отишао корак даље. Тим истим системом је исконструисана и спроведена много већа тзв. „операција под лажном заставом“ – мини рат у Куманову. Груевски је наводно допустио терористички напад како би протесте опозиције заменио – сукобима на етничкој основи, само да би сачувао власт.

Такви сукоби би били тешко контролисани и лако би се претворили у грађански рат. Сувише рискантна комбинација за спашавање функције која доноси не малу личну корист.

То је очигледно препознао и Зоран Заев, па је искористио прилику да извуче бар неку корист из новонасталих догађаја. Позвао је на привремени прекид протеста како би сви допринели решавању ситуације у којој се нашла Македонија.(2)

С друге стране, председник Македоније Ђорђе Иванов, не само да је морао да прекине боравак у Москви поводом Дана Победе и врати се у Скопље већ је изјавио да је он лично раније обавестио представнике НАТО и ЕУ о постојању и намерама ове групе али „та комуникација није дала пуно резултата“.

Пошто је македонска полиција самостално деловала, десио се преседан у дипломатским саопштењима. Наиме, дипломатске мисије САД, ЕУ, ОЕБС-а и НАТО-а у Скопљу, су издале заједничко саопштење, у коме се, врло цинично, онако како само те дипломатске мисије знају, каже да „сви искрено жалимо због губитка живота у операцији у Куманову која се, како изгледа, на срећу окончала.“ Због среће окончана није, већ због одлучности, храбрости и части македонских специјалаца који су били спремни да жртвују и своје животе да би неутралисали терористе.

Други коментар је био још циничнији: „Према нашем мишљењу, наоружана група у Куманову је изолован феномен.“ Уопште није, што показују небројени оружани сукоби између Албанаца и Македонаца од 1991. до данас, који су, тако је очигледно индуковани споља.

Да није изолован феномен, показују и реакције Тиране и Приштине. Поготово ових других. Примећена је неуобичајена активност читавог Косовског заштитног корпуса, док је специјална полицијска јединица „Росу“ била на граници са Македонијом.

Нормално, већ сутрадан по завршетку окршаја и Председник Македоније и Председник Владе су морали на реферисање код ових истих мисија (3), чисто да се подсете да Македонија није самостална држава и да не може сама ништа да ради, док не пита менторе.

Ипак, доста изнуђено због новонастале ситуације, десило се и то да је генерални секретар НАТО Јенс Столтенберг похвалио македонску полицију за успешну антитерористичку акцију. Неочекивани поен за Груевског и Иванова, минус за Заева.

За Заева је још већи, у ствари највећи, минус – Срђа Поповић. Онај Срђа Поповић, из оног бившег „Отпора“ што организује рушење влада и председника суверених држава широм света.

 „Канвас“ је у Македонији!

Поповићева терористичка организација (4) је позната по прављењу хаоса у свим државама у којима се појавила као организатор тзв.“обојених револуција“. Зашто би то у Македонији било другачије? Заев се, искључиво зарад личних а не државних и народских интереса, баш заиграо са опасним партнером. А зна се, „ко с ђаволом тикве сади, о главу му се обијају“.

3

Сигурно најнепожељнији гост у Македонији овог пролећа, Срђа Поповић, је чак три пута био у Скопљу. Нова пословна понуда америчких газди тзв. „Центру за ненасилне операције„ није могла да се одбије и Срђа је кренуо у акцију.

Да је Македонија изузетно важна за Американце говори и то што се у Македонији појавио и други најважнији „отпораш“ – Иван Маровић.

Пођимо редом.

4Срђан Поповић се први пут појавио у Македонији 2009. на наводни позив наводно независне групе „Форум“ чији су промотери били Ђунер Исмаил (иначе члан СДСМ-а) и Сашо Орданоски. Као и увек на почетку ангажовања „Канваса“, први семинар, који је лично водио Поповић, је одржан на лепом месту, на Охриду. Ружне ствари долазе тек касније. Од те прве групе, на жалост младих и школованих а политички незрелих и, показаће се, злоупотребљених полазника, прављене су следеће групе тзв. „активиста“ који су гранали групу обучавајући нове активисте. Највише је било студената, а појавиле су се и – паре. Некима је ово ангажовање постао извор прихода, а некима и уносан бизнис. Није било битно што се учествује у смутним радњама.

До 2011. у хотелу „Романтик“ у Велесу су се два пута годишње организовали семинари у трајању од неколико дана. Тако се стварала „Школа за активно грађанство“ из које је изашло 6 генерација активиста.(5)

6
Поред Поповића, једни од главних предавача су били и чланови „Форума“ Соња Исмаил, ћерка Ђунера Исмаила, која је пре неколико година била у фокусу македонске јавности због присвајања три државна стана преко оца, којe је годинама издавала и тако „зарадила“ више од 300.000 евра, (6) и Зоран Бојаровски. Финансијере и није тешко погодити – USAID и СОРОШ!

Следећа фаза активности „Канваса“ у Македонији је подразумевала сакупљање идеја активиста где може да се примени научено и да се организују тзв. ненасилни протести. Први такав протест је био за Мартина Нешковског те исте 2011. Потом су следили „Бранитељи парка“ код хотела „Бристол“ у Скопљу, па подршка великим протестима стечајних радника, па хонорарних радника, чији је број повећи због специфичности македонског закона о раду и стања привреде.

7Даље, већина студентских и средњошколских пленума, као и наставничких и новинарских је имало печат „Канваса“.

Децембра 2014. чланове „Студентског пленума“ у сред Скопља лично обучава Иван Маровић. Тренинг-обука са њим се понавља и јануара 2015. Ствари се убрзавају и припремају у паралели са геополитичким дешавањима у свету, понајвише са ратом у Украјини и окретањем тренутног македонског руководства ка Русији.

Са „легендом“ отпорашког рада, и изузетно богатим ликом, имало је „част“ да ради око 20-так чланова „Студентског пленума“. Спремило се језгро за извођење активности дестабилизације Македоније. Убрзо су уследили протести на којима су студенти носили оригинални симбол, круг изнад главе. Студенти су се тада највише побунили додатној провери знања при крају студија, иако читава македонска јавност зна, као и у Србији, да не идемо даље, колико је драматично пао ниво академског знања уз истовремено битно повећање власника академских диплома.

8Како су амерички планови са Украјином почели да се не остварују онако како су замишљени, и интензивирањем идеје о реализацији гасовода „Турски ток“ чија траса подразумева и територију Македоније, убрзане су активности за свргавање проруске владе Николе Груевског, па је због тога Срђа Поповић овог пролећа чак три пута био у Скопљу да надгледа, управља и саветује. У марту, крајем априла и почетком маја. И онда се десило – Куманово.

Према неким нашим сазнањима у Македонији, врло је могуће да су америчи налогодавци македонском „Отпору“ постали нервозни, незадовољни резултатима „ненасилног отпора“, па су ангажовали „насилне отпораше“ – са Космета. За одређене паре Тачијеви и Харадинајеви људи то увек хоће да раде.

Овај пут је организатор из сенке био Рамуш, и то из више разлога. Први, да узме новац, други да подло, како најбоље уме, удари по традиционалним словенским непријатељима, у овој комбинацији Македонцима, и трећи, да се отараси незгодних људи из свог окружења, пред почетак рада Специјалног суда за ратне злочине у Приштини. Није ни мало необично што су страдали његови телохранитељи. Ако се зна шта све знају такви људи о својим газдама, као и колики је труд Харадинај уложио да побије више од 30 (!) сведока, да му Хаг не би судио, па што би пропустио прилику да уклони и ове сведоке својих злочина, да му ни Приштина не суди.

А ова његова паклена екипа је кренула да руши државу. По признању ухапшених терориста, њихов план је био напад на неколико државних и цивилних циљева. Пронађен је и уништен аутомобил-бомба препун експлозива (7) који је био паркиран у близини куће у којој су се сместили терористи са циљем да се његовим активирањем изазове велики број цивилних жртава, обзиром да је више хиљада људи требало да се окупи на фудбалском дербију између Вардара и Шкендије и на скопском маратону (који је по избијању сукоба отказан), и да се тако створи потпуни хаос у Македонији. Планирано је било и рушење једног од главних мостова у Скопљу као и напад на добро чуван затвор Грдовци код Подујева да би ослободили два најопаснија криминалца на Косову који су осуђени за убиства.(8) Планиране су биле акције и према Србији, Прешеву.

Пошто се ништа од свега овога није десило, Заев је заиграо на следећу припремљену карту. Изашао је у већ наелектрисану јавност са предлогом да Македонци треба да уче албански језик већ у вртићима а касније и у школама.

Ваљда да би у оригиналу, без превода, разумели „мировне“ поруке као што је она тзв. потпреседнице скупштине Косова* Аиде Дергути упућене Македонским властима поводом окршаја у Куманову:

„Немојте да нас терате да седам милиона Албанаца, крене празних руку и да не буде више те државе …“

Пошто и досадашња три сусрета Заев-Груевски нису донели ништа ново, иде се даље. Заев тражи да се укључи међународна заједница у „лидерске преговоре“ под медијаторством амбасадора САД, наравно, и ЕУ. Очекује се долазак неког европског дипломате-посредника који треба да гарантује спровођење евентуалног договора.

Где су у овој причи Руси, а где македонски народ? Руско министарство иностраних послова је изразило забринутост због антивладиних протеста у Македонији, уз оцену да низ опозиционих снага и невладиних организација које „инспирише Запад“ и које следе логику „обојених револуција“ могу да имају последице по регионалну безбедност.

А што се тиче обичног света у Македонији, када их питате за протесте, кажу: „Глупава работа!“. Када их питате зашто не учествују у догађајима, а могу да бирају између два ипак претежно македонска табора (албански је одабрао Куманово), одговориће слично: “Немам попаметна работа!“ Народу је свега доста. Људи неће да се замерају око политике а неће ни да знају шта се дешава. А у Скопљу се дешавају два кампа. Један мањи, са око 15-ак шатора са доминантним обележјима владајуће странке ВМРО-ДПМНЕ у парку испред Собрања (срп.Скупштине), и други већи, са преко 50-ак шатора, на блокираним улицама које обезбеђује полиција, испред Владе, са обележјима СДСМ-а и већине опозиционих партија, са македонским, албанским и турским заставама. Нешто не видех ни једну српску. Са инвентивним паролама и порукама, називима разних невладиних организација, активистима који држе говоре, и музичким програмом или перформансима за протестанте, храном и пићем, столовима за стони тенис за рекреацију, прес центром, и наравно – знаком српског „Отпора“. Са њима буду и странци, амбасадори Холандије и ЕУ у Македонији. Чисто да се зна ко је где. Свакако боље организован, већи а и скупљи камп него супарнички. Овде углавном млади, тамо одлучнији.

9
Обилазећи и један и други камп, и разговарајући са присталицама и једног и другог протеста, схватих да и Македонци, као и Срби, имају делидбени усуд, и да ко год дође на власт, они други ће бити незадовољни. А народ македонски, најнезадовољнији. Њему са Заевом неће бити боље, нити зна шта ће бити, са Груевским бар зна на чему је.

И док сам разгледао шарену сценографију парола, изненадило ме је искрено питање неколико студената и студенткиња, чланова невладиних организација, који су сазнали да сам дошао из Београда: “Шта се овде, у ствари, дешава? И шта ће се постићи овим протестом?“ Уз неочекивано питање, очекивана сумња.

10

Разговор смо завршили темом о одласку. Из Македоније је за последњих 10-ак година отишло у иностранство преко 200.000 углавном младих и школованих грађана. Одлазе и Македонци, али и Албанци. У Македонији је чак трећина људи незапослена, а од оних који имају срећу да раде, не мали је број оних који раде и по 15 сати дневно!

Зна народ шта све не ваља у држави, знају и ови који се докопају власти, али ништа не мењају, већ се само труде што пре да се обогате. У оба кампа нападају другу страну за корупционашке афере, којих има толико на обе стране да би њихово набрајање потрајало. Народ афера нема, већ муку како да преживи са платом од 100-200 евра месечно.

11Зато фантастично звучи откриће провладиног часописа „Вечер“(9) да су СОРОШ и USAID пре само 6 месеци плаћали по 1500 долара за идеју за демонстрације, а у мају се идеја плаћала читавих 3500 долара. Подразумева се да паре могу да добију само обучени активисти „Канваса“.

На крају, да поновим – македонском народу са Заевом неће бити боље, нити зна шта ће бити, са Груевским бар зна на чему је.

Прочитај без интернета:
33 гласa