Не би било лепо оцењивати као политички неписмену немачку канцелару Ангелу Меркел. Када оптужује Москву за анексију Крима или агресију према Украјини, шеф немачке владе води лукаву политичку игру. Она одлично зна каква је воља огромне већине становника полуострва Крим, као и да руске војне јединице нису присутне у Новорусији. О свему томе је реферише немачка обавештајна служба БНД. И упркос свему, Ангела Меркел тера по своме.

Потпуно је бесмислено улазити у дискусију са Меркеловом указујући јој, на пример, на вапијуће кршење међународног права од стране Немачке, попут њеног учешћа у успостваљању криминалног режима на Косову или приликом напада на Либију. Такви аргументи од ње се одбијају као зрно грашка од зида. Бесмислено је очекивати од фрау Меркел непристрасан суд о међународним пословима. Ангела Меркел се у потпуности уклопила у глобални пројекат новог светског поретка по-амерички и та незнанта размимоилажења која се појављују понекад између њене владе и Вашингтона, одишу неподношљивим лукавством: они се моделирају искључиво ради очувања имиџа госпође Меркел код немачких бирача. Немачка канцеларка верно служи интересима политике САД и никада неће поћи у раскорак са Белом кућом ни по једном озбиљном питању.

У међувремену, линија коју тако упорно спроводи Ангела Меркел на раскиду односа са Русијом, добија све више отежавајући облик. Њено одбијање да допутује у Москву на обележавање седамдесете годишњице Победе над немачким нацизмом има посебан значај. За разлику од неких других државних делатника који су одбили да узму учешће у свечаностима, она представља побеђену земљу-агресора, која је нанела неизрециве страхоте човечанству. А то је онда потпуно другачија ствар.

Да ли Ангела Меркел својим отказом намерава да продемонстрира да никакве победе над нацизмом није било? И хоће ли она, допутовавши следећег дана да положи венце на вечни огањ, само изразити сећање у част палих? Палих од чијих руку? Овде се не може спојити крај са крајем немачке канцеларке.

Берлин истиче “анексију Крима” и “агресију против Украјине” као разлог одбијања доласка немачког канцелара у Москву 9. маја. Оваква логика слична је ономе о чему се говори у украјинској пословица “у врту воћка, у Кијеву ујка”[1]. Само политичким пигмејима је својствено бркати велике историјске догађаје са сопственим фобијама. Они су спремни да чак и од мутног убиства бескорисног скитничара руске опозиције, направе светски проблем. Међутим, Ангелу Меркел су све до сада доживљавали као угледног представника великог и пријатељског немачког народа. После победе 1945. године и денацификације Немачке, нас је повезивала вишестрана и узајамно корисна сарадња.

Наравно, у Москви су видели да је после присаједињења Немачке, тамо започет скривени препород тенденција о доминацији у Европи. И ширење НАТО на исток у великој мери су покренули немачки владајући кругови који су рачунали на то да ће пре или касније Бундесвер у том широком геостратешком рејону бити највећа сила. Нису са голе подине изникле приче о уједињењу заједничких европских снага.

Међутим, размере политичара могу се мењати у зависности од тога у каквим се условима он нађе. Везан зависношћу од туђе воље, он постаје способан да доноси одлуке које противурече интересима сопственог народа. Историја познаје велики број таквих примера.

Званични представник МИП-а Немачке Ш. Зајферт, коментаришући изјаву Ангеле Меркел нехотице је дозволио грешку по Фројду: “За канцелара је веома важно заједничко комеморативно поштовање и то што су преживели наши народи у годинама Другог светског рата када је од Немачке долазило тако много страдања”. Он је свесно или несвесно ставио до знања да Немачка у најважнијем питању, оцени резултата Другог светског рата, почиње да практикује “салама тактику” – исецајући историјско сећање на комаде. Данас се одсеца један од најважнијих “комада” – улога Немачке као агресора и улога Црвене Армије као победнице.

Одбијање канцелара Немачке да дође на празновање Дана Победе у Москви за народ Русије представља веома озбиљан знак тога да ће ускоро у Немачкој престати да признају победу над фашизмом. Немачка политичка класа прелази на нову раван идејно-политичког битисања. Немцима се убацује протеза вештачког сећања, са којим се може неустрашиво ходати заједно са Американцима путем изградње новог поретка у Европи.

[1] “В огороде бузина, в Киеве дядька” – украјинска узречица за нешто потпуно бесмислено (прим. прев.)

23 гласa