Стално се питам зашто мигранте са Блиског истока не приме Сједињене Америчке Државе. Данас и њихов предсједник индиректно потврђује оно што су се други до недавно устручавали да приговоре јединој суперсили: САД су режирале рушење стабилних режима јаких арапских лидера на Блиском истоку. Алиби им је био да су диктатуре Садама, Асада, Гадафија, Мубарака и Бен Алија не само срамота него и опасност за цивилизовани свијет. Под фирмом „арапско прољеће“, запалиле су серију грађанских ратова, којим се у Ираку, Сирији и Либији не назире крај и произвеле милионе избјеглица које су нагрнуле у Европу. Ако је већ неспорно да су их САД отјерале са огњишта, не би ли онда биле и прва адреса за уточиште.

Занимљиво је да то нико и не помиње, иако мигрантски цунами пријети да поплави Стари континент. Најприје да потопи његово балканско предворје. Ердоган је ономад поново подигао прст према Бриселу да ће отворити границе мигрантима. Љут што су Њемачка и Холандија забраниле његовим министрима да међу турским гастарбајтерима агитују за референдум о промијени устава, најавио је инвазију од два милиона невољника. Надајмо се то неће догодити, јер постоји дил Ердогана са ЕУ да их Турска, уз европску финансијску мегакомпензацију, прихвати и задржи. Али, ко зна …

Шта онда? Мигранти са Блиског истока би у новим бескрајним колонама кренули већ уходаном балканском рутом и протрчали кроз Грчку, која је и сама у дубокој економској кризи, и Македонију, која је и у политичкој. Нагрнули би у Србију, која је, фасцинирана ласкањем Брисела да је добродошлицом мигрантима доказала приврженост европским вриједностима, касно започела строжу контролу граница. Напротив, као негативан примјер, Брисел је прозивао Мађарску, која је одмах подигла бодљикаву жицу, али је Орбан остао при свом.

У међувремену, како је мигрантска плима у све већим таласима запљускивала границе Њемачке, која је за мигранте изабрана земља, и Ангела Меркел им је нагло притворила врата. Није баш признала да јој је Орбан постао узор, али утихнуле су и критике на рачун Мађарске и комплименти за Србију. Хладна зима привремено је замрзнула балканску руту за придошлице са Медитерана, а они који су се затекли у Србији повукли су се из пограничних зона према ЕУ и београдских паркова у топле прихватне центре, лоциране између границе и пријестонице. Тако су нестали из медијског фокуса, али не из реалности која ће, чим гране сунце, поново бити нападно видљива. И, ако занемаримо Ердоганове пријетње, популација заглављена између југа и сјевера Србије биће значајно омасовљена. Напријед, преко мађарске и хрватске граници ЕУ, не дају им. Назад у ратне зоне они, природно, неће.

Шансе да ће се рестриктивна имиграциона политика западних земаља на краћи рок промијенити, мале су као и шансе да се живот у Ираку, Сирији и Либији нормализује. Напротив, најбогатије европске земље прогласиле су неуспјех мултикултурализма и прије актуелног политичког скретања удесно, којем је кумовала управо мигрантска криза. Сиромашнија Вишеградска квинта, са кратком задршком, придружила се Орбановој ригорозној заштити граница од арапских придошлица. Најављена политика америчког предсједника о сарадњи са Русијом против ИД посустаје прије него је и почела, а тежиште сукоба само ће се премјештати из једне блискоисточне земље у другу. Најзад, и нека нагађања да ће нова рута кретања миграната заобићи Балкан показала су се неоснована.

Солидарност са мигрантима била је и морална обавеза власти у Србији с обзиром на то да су током ратова, санкција и бомбардовања многи наши наишли на отворена врата других земаља. Али тешко је процијенити колико ће тих несрећних људи силом прилика трајније остати у Србији и шта наша држава може да учини са њима. Чак и из безбједносног угла мањи је проблем што су се међу њих у Србију убацили исламски терористи, а много већи велика већина осталих миграната. Без посла и свога крова над главом, без знања језика, из друге културе, вјере и климе, са страним менталитетом, навикама, обичајима и погледом на свијет – наћи ће се на неизвјестан рок и са нејасном перспективом у земљи која се тешко носи и са властитим проблемима. Чак и привремена интеграција у Србији дјелује као немогућа мисија. 

Питање је само да ли ће се, због разумљивог очајања, прво њихова захвалност према домаћинима преокренути у агресију према нежељеној средини? Или ће се агресија прије појавити код домаћина према њима зато што ће, сасвим очекивано, почети да се сналазе и уклапају мимо овдашњих законских и обичајних норми? Али, довољно је већ и ако протестима пред амбасадама Њемачке, Мађарске, Хрватске и др, загуше саобраћај у центру града и прекипи Београђанима који се на 40 целзијуса у шпици пробијају с посла кући. Још прошлога јуна мигранти су, испружени по травњацима, из београдских паркова „отјерале“ баке са унучићима.

Пензионери и сиромашни биће револтирани открићем да мигранти, уз бесплатан смјештај, добијају на поклон прехрамбене пакете, хигијену и друге потребштине, и вишкове још продају по београдским пијацама, док они то не могу ни да зараде. Да и не говоримо о томе да ће неизбјежно бити и крађа и насиља појединих миграната, посебно према домаћим женама и дјеци, што и у западним метрополама, са неупоредиво већим мултикултурним капацитетима, изазива провале контранасиља. Беспослени млади мигранти неће потражити да зараде као „вуковци“ или брањем воћа изван града, али ће се лако укључити у домаће криминалне групе на ризичним пословима. А, са друге стране, биће много оних којима ће за све личне, приватне и друштвене проблеме бити криви мигранти.

Укратко, мигранти ће постати акутан, тежак и комплексан проблем за Србију, која има све мање основа да се дичи што се према мигрантима понијела више у складу са европским вриједности него све земље ЕУ. Из Брисела стиже све мање похвала, али наводно и финансијске подршке, јер је Турској, ради ране превенције неизмјерно увећаног прилива миграната, отишло десетак милијарди евра. Најзад, Мађарска, сада већ херој одбране границе хришћанске Европе, најављује да ће мигранте, који успију да се провуку кроз двоструке као жилет наоштрене ограде, хватати и у дубини територије и враћати натраг у Србију. А Њемачка то већ чини по закону о враћању мигранта у земљу уласка на територију ЕУ.

Неки процјењују да ће се арапски мигранти временом концентрисати у Рашкој области и на Косову, односно у бошњачком дијелу Федерације БиХ, као подручјима доминантно муслманске вјере и оријенталне културе. То би, међутим, могло да изазове проблеме регионалног баланса хришћанске и исламске популације, па и регрутације блискоисточних сунита у редове милитатних вехабија. Рјешење за мигрантске невоље не треба, дакле, тражити ни унутар Србије, ни у сусједству, као ни на Оријенту и на Окциденту, него једино у традиционално имигрантском и богатом тзв. Новом свијету, а прије свега у Америци. 

САД су, како смо на почетку констатовали, не само узрок проблема него и једино рјешење. Трамп је поштено признао да су Клинтонова и Обамина, али и раније администрације, рушиле режиме по свијету, те програмски ставио тачку на ту прљаву праксу. Али, он се чак ни декларативно није обавезао да ће се позабавити погубним посљедицама те политике на Блиском истоку, индиректно у Европи и, посебно, у Србији. Напротив, његов први потез био је да забрани улаз у САД придошлицама из неколико арапских земаља и да депортује оне који су се ту затекли без зеленог картона. Штавише, Србија је у међувремену, на захтјев Обаме, ко зна зашто и у ком броју, трајно угостила бивше робијаше из Гванатанама. Ако им дугогодишњим испитивањем методом гушења, забрањеним на тлу САД, нису потпуно испрали мозак, они мора да су отровани убојитом мржњом према немуслиманском свијету, спремни да стану на чело терористичке борбе за ИД и мобилишу муслиманску браћу која су се у Србији нашли у безнађу.

Да више не злослутимо, Србија би хитно морала да покрене дипломотску иницијативу према Аустралији и Канади да помогну у, наравно добровољном, пресељењу миграната који су се стицајем околности заглавили између македонске и мађарске границе. САД би могле бар да преузму трошкове транспорта.

30 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ