Две деценије траје узалудни покушај покварењака који су осмислили Дејтонски споразум, као подвалу Србима само да се оконча рат у БиХ, како би могли потом као наредни корак покренути косовску етапу, у дробљењу српског етничког простора!

Разуларени муслимански екстремисти, тешко су поднели прекид ратних игара не прихватајући разлоге каубојских планера који су желели мир, док преместе NАТО арсенал на Балкан.

Несугласице су решене тек после авантуре у Њујорку, чију позадину још крије густи вео тајни о учешћу миротвораца из Босне поносне, у ваздушној шетњи до витких близнакиња.

Исламски фанатици, одомаћени у М-Х федерацији као својој, призивају нове оружане сукобе, рачунајући на драги демократски NАТО када најзад крену у коначни обрачун са православним неверницима.

Притом превиђајући да су најближе и најзаинтересованије NАТО трупе – Хрвати, који се као католички покварењаци држе оне изреке – „Будалом се лед проба!“ -, како би најзад остварили своју давнашњу жељу, Херцегбосну, драгуљ на хрватској круни.

Када муслимански кољачи заврше крвави пир, католичко јавно мнење предвођено „добрим оцем Франциском“ дићи ће грају и мораће уследити „Дејтон-2“, као спас за „регион и шире“.

Стварно стање на терену, где су (кроато) NАТО трупе завеле ред достигавши жељени циљ у овој етапи мора се прихватити неизоставно, забрујаће миротворачке НВО у Србији, храбрећи фактора на толико „храбри али болни потез“ прихватања неумитне реалности.

Хрватски премијер, млади проеуропски рециклант, нови вођа старих намера као „Мачек XXI века“, спреман је да му у неком загорском винограду пружи руку, док уз цвичек и џигерњачу у клети под будним оком каубоја Скота и асистента Рота, утврђују стање реалности после „исхитрене политичке несмотрености потрошеног Додика“ као иницијатора референдума, који је ето изазвао нежељене последице за Србе, али мир нема алтернативу! Још само да надлежна кроато-комисија као опуномоћеник миле и толико жељене ЕU, одреди где се има ударити нови гранични кочић, па да се најзад зна где почиње та нежељена Азија.

Разуме се да ће остатак српског ентитета, сада заправо бити привремена аутономна регија у еуропском крилу демократске Хрватске, са правом да се увек сложи са предложеним из Загреба.

Муслимани ће као доказани примитивни екстремисти, ипак имати своје парче уз Дрину и оштру критику ОУН за злочин, али мир нема алтернативу!

Међутим, прекодрински Срби певају изворно у два гласа (без тепсијања), што се у западним деловима Србије назива из вика, а заправо је исто, један народ пева своје песме. Миле, као персонификација српског бунџије кога је некада оличавао Давид пред царским судом, одавно пева ону познату – „Кажи мала, има или нема, да бараба не долази џаба“ – која толико плаши трулу ЕU, биолошки истрошену за животну игру.

Још пре одржавања референдума-граничника, почели су европски свирачи да извијају своју мелодију на „чаробној фрули“, па први окупациони управник постдејтонске БиХ Волфганг Шетрић (чист аријевац, каже презиме!), пожури да свирка да је Миле потрошен (као да је сапун!) сада после видљиве победе „проеуропског ХДЗ“ и дугочеканога Андреје Пленковића, новог вође ХДЗ („Мачек XXI века“) као апликативног супорта драге NАТО-кроатоврховнице! Певуши Петрић, да ће том неспорном победом бити омогућено да се два миротворца, „фактор стабилности у региону и шире“ и млади „ NАТО-рециклант “ самостално договоре око даље судбине Р Српске – „чеда дејтонскога“ -, само притом није погледао крсни лист, наравно на српској ћирилици, те га зато упорно буни датум рођења чеда!

Као еуробабица сарајевских СДА снова, Петрић је желео да наметне да је новорођенче закмечало тек у Дејтону, али на његову жалост није, делија је већ пушку носио кад је за пунолетног радосно прихваћен у том америчком градићу, јер је ипак пристао да само дели кров у заједничкој кући, којој су некада намесници царско-краљевски судбину кројили.

Петрић је и сам допутовао у Сарајево као будући нови кројач, носећи у коферу ЕU и NАТО маказе уз већ унапред скројено тесно оделце, те је почео да прекраја бањалучког изђикалог делију, крешући му и руке и рукаве, све док Миле није запевао – „На Мањачи и сад носе дуге косе……“! – из вика у својој земљи, без ограничења јер поштује и Бога и Српство, уважавајући притом све који њега уважавају, али се насилу неда мењати, нарочито не латинским покварењацима о којима се на Мањачи још казује као злу архетипском, које је завађало а не мирило, три вере на једној земљи.

Бројни ЕU „хуманисти и поштоваоци владавине права“ желели би да се понови историја, да се у неком новом винограду у клети загорској, уз кисели цвичек и џигерњачу, договоре фактор и рециклант, тачније да као гаранти Дејтона само потпишу нову „реалност“ која се мора признати, што разни Ротови, Скотови и пратећа ергела домаћих страних плаћеника упорно тврде, са екрана београдских приватних ТВ (али са националном фреквенцијом!).

Налогодавци из сенке, они што фактору и рецикланту узалуд облаче бечко-берлинске шпилхозе да се играју игара о границама, превиђају да су и онда када се родила договорена наказа звана Бановина Хрватска, у Бања Луци већ имали своју Врбаску, са жељом српског народа из Крајине (непитаног у винограду, али одлучног и намерног) да се тамо прикључи.

Ратови су прошли, разни су кројачи дошли, мерили и размеравали, разни пророци прорицали, трошећи притом стрпљење српског народа, док није демократски одговорио оловком, најјачим оружјем у миру.

Миле и народ, на референдуму су засвирали нову животну мелодију, толико драгу српским ушима са обе обале заједничке реке, која спаја а не раздваја један народ! Миле и Независни демократи, славе победу на демократским локалним изборима, не марећи притом за цвичек и еурокрем, који им на џигерњачу личи (Швабама приличи, а Србима?!).

Крајишници имају изреку – „Ком је до рата, дабогда му био у кући“ – као горко искуство домаћина којима су земљу отимали, децу у робље одводили, геноцид над њима починили, али их нису сломили и покорили!

Откако су га силом оружја отерали са Купе, лети Миле воли да гаца по плићаку на Уни, неплаћајући таксу за прелаз Шенгена, његова је земља и ред је да се њему плаћа туристичка такса, па добронамерни посетиоци до миле воље могу да уживају у природним лепотама.

Они насилни, нерадо ипак прелазе УНУ, све се окрећући да изненада откуд не бане Гаврило и наплати им друмарину, зна се како и по којој цени, ал не мари, његова је земља и његово је право наплате за агресоре!

Свирачи ЕU, као Бакирови улични циркусанти, не умеју да распознају мелодију коју браниоци своје Отаџбине не мењају, само су се мењали разни нападачи и освајачи, силом покушавајући да их науче да тепсијају и ЕU фрулу извијају, а притом своје двојнице и гусле презру.

Од европских вредности, српски домаћини су радо усвојили хармонику, али уз њу и даље у два гласа певају њима драге песме, од којих се ЕU „миротворцима“ призиру тешки и оловни облаци што њихове снове о продаји поквареног „еурокрема“, занавек прекривају демократ ским референдумом о свом дану, у својој држави, док се широм Српске ори: „Не може нам нико ништа јачи смо од судбине, могу само да нас мрзе они што нас не воле “!

Упутнице:

Тепсијање – израз за давање такта окретањем тепсије, при певању севдалинки као љубавних песама донетих из далеких земаља Орјента, у Босну и Херцеговину.

Апликативни супорт – компјутерски израз за програм подршке.

Цвичек – назив киселог белог грожђа из Хрватског Загорја, које даје истоимено вино.

Шпилхозе – некада кратке панталоне за младеж, претеча модерног шорца.

слика http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2016&mm=10&dd=03&nav_category=167&nav_id=1183775

Прочитај без интернета:
22 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ