Неоспорна је истина да у недавној  прошлости и данас на Балкану егзистира погубан минхенизам који прети да разори европски и светски мир. Оружано угрожавање међународног мира ће се вероватно догодити уколико перјанице западних хегемона (НАТО и ЕУ) наставе да безрезервно и сулудо подржавају и подстичу аспирације исламиста на Балкану, пре свега, на штету српског националног бића и покушавају да обуздају руски утицај у региону, који наводно угрожава њихову безбедност. Будући да појам минхенизам или «Минхен» представља синоним за капитулацију пред силом или претњом силе, искрсава упитна дилема: да ли  НАТО и ЕУ сопствено мешетарење на Балкану прикривају иза исламистичких територијалних аспирација или пак заиста стрепе од «велике» моћи исламиста, ради чега им повлађују («обуздавају их») тако што им обећавају српске земље као модел за чување мира у региону? Сложеност овакве дилеме, између осталог, налаже установљавање порекла (настанак) појма минхенизам, а  потом да његово значење и последице упоредимо са трагичним догађајима  на Балкану у недавној прошлости и данас. Све то с циљем да упозоримо да ће сваки облик обнављања оружаног насиља на Балкану, неминовно  дестабилизовати европски и светски мир.

            Минхенским споразумом закљученим 30. септембра 1938. године између Велике Британије, Немачке, Француске и Италије од Чехословачке су одузети делови територије (42.000 квадратних километара) ради испуњења захтева нацистичке Немачке.  Спроводећи политику капитулације и попуштања  пред агресивношћу фашистичких сила британски премијер (Чемберлен) и француски премијер (Даладије) онемогућили су покушаје владе Чехословачке да закључи савез са СССР и тиме окупљање антифашистичке коалиције европских угрожених земаља. Пошто је чехословачка влада покушала уочи Минхенског састанка да се одупре  наговештеној капитулацији, званични Лондон и Париз су запретили Чехословачкој да ће је препустити Хитлеровој окупацији, ако се одмах не покори Минхенском диктату. Француска и В. Британија су без присуства чехословачких представника  потписали капитулантски диктат у Минхену, с уверењем «да би избегли рат». Међутим, и поред изјаве и очекивања Чемберлена да је »Минхенским споразумом спасен светски мир за нашу генерацију», 1. септембра 1939.године је постало јасно да је баш та капитулантска политика највише убрзала почетак Другог светског рата.

            Имајући на уму значење појма минхенизам, сваки просечно информисан човек може препознати његову примену на Балкану у периоду од 1990. године до данас. Лаконски казано, минхенизам у недавној прошлости на Балкану огледао се кроз безобзиран покушај лицемерног «демократског» Запада да тенденциозно квалификује српски народ као агресора од кога треба штитити наводну «жртву» (народе и националне мањине тадашње социјалистичке Југославије и новонастале творевине на њеном тлу). Обуздавање «агресора» подразумевало је употребу  свих расположивих средстава, укључујући отимање његових територија ради награђивања «жртве». У том контексту, исламисти у Босни и Херцеговини (БиХ), Србији (на Косову и Метохији) и у Македонији у непосредном дослуху са тадашњим вођом терористичке Ал Каиде Осамом Бин Ладеном, а  тајном и јавном подршком  НАТО-а су у последњој деценији 20. века и почеком 2001. године применом силе постигли прву фазу у «кажњавању агресора» и остваривању пројектованог балканског «калифата». Наиме, Дејтонским мировним споразумом  БиХ 1995. године је постала држава коју чине ентитети – Федерација БиХ и Република Српска и тиме осујећен план лидера  муслимана  Алије Изетбеговића да «прогута» читаву БиХ. Независно од тога, он је за заслуге у исламизацији БиХ у исламском свету називан «Краљем исламске идеологије Запада» и проглашен  за «Алаховог изасланика на земљи, који води вернике ислама правим путем». Агресија  НАТО-а на СР Југославију 1999. године под легендом заштите албанске националне мањине од «српског терора» је окончана Резолуцијом СБ ОУН 1244, којом је Косово и Метохија (КиМ) – део територије Србије  стављен под привремени међународни протекторат. Иако цивилна (УНМИК) и војна (КФОР) мисија потом нису скоро ништа учиниле на стабилизацији стања на  КиМ, Албанци су 2008. године у најгрубљем смислу прекршили поменуту резолуцију  СБ ОУН – прогласили су квазидржаву «Косово». Најзад, ничим изазвана оружана побуна Албанаца у Македонији 2001. године је окончана Охридским споразумом којим  је Запад обезбедио да албанска национална мањина буде награђена за предузето насиље.

            Рекспектабилан број евидентно усклађених ратнохушкашких активности локалних и ванбалканских  (НАТО и ЕУ) поборника минхенизма испољених у овој (2017.) години разоткрива њихову намеру о обнављању оружаних конфликата на Балкану. Њихово неутемељено уверење о томе да ће уклађеним тзв. «неоружаним» и оружаним претњама изнудити од Републике Србије уступке супротне њеним националним интересима може резултовати дестабилизацијом региона и међународног мира. Они несумњиво сматрају да уколико се Република Србија  сагласи са «утапањем» Републике Српске у унитарну БиХ, призна квазидржаву «Косово», призна «кривицу» о геноциду, исплати одштету «жртвама» и изрази спремност да испуњава сваки њихов новоизмишљени сулуди захтев, то представља једини могући начин за чување мира и просперитета региона.  Главни експоненти оваквог могућег сценарија развоја догађаја на Балкану су утицајне личности из бивше америчке администрације  и «јастребови» у структурама НАТО и ЕУ, којима је својствен беспреседански став  о томе да би поновно отварање «балканског фронта» допринело стабилизовању раштимованих асоцијација (ЕУ и НАТО) и јачање ангажовања САД у региону. Као непосредне извршиоце таквог њиховог пакленог плана ризичног по међународни мир и безбедност одредили су локалне «пешаке», којима обећавају неопходну подршку и помоћ. Међутим, с тим у вези губе из вида кључну чињеницу – потенцијална жртва не сматра  да евентуално испуњавање  њихових сулудих захтева доприноси очувању мира.

            Из богатог комплекса чињеница које потврђују и разоткривају планове актуелних ватробарутанаца на Балкану, довољно је изложити скроман узорак. «Један део бошњачке и левице и деснице жели од БиХ направити исламску државу», изјавио је Драган Човић у интервјуу за «Наша ТВ», Сарајево, 8. јануара 2017. године. «Сваки Бошњак са 17 година мора себи купити ‘алфа униформу’, чизме, врећу за спавање, ранац и крај приче…», поручио је генерал бивше Армије БиХ Атиф Дудаковић,  присутнима на скупу посвећеном о «геноциду» у Сребреници, 14. јануара 2017. године у Луксембургу.  Оваква изјава Дудаковића о наоружавању Бошњака сагласна је изјави лидера Бошњака БиХ Бакира Изетбеговића датој неколико дана раније на промоцији пројекта «Геноцид над Бошњацима у протеклом рату», где је поновио став да је Република Српска гениоцидна творевина. Подношење захтева за ревизију пресуде Међународног суда у Хагу по тужби БиХ против Републике Србије (фебруар 2017.) од стране бошњачког члана Председништва БиХ Бакира Изетбеговића, без сагласности српског и хрватског члана Председништва БиХ, представља акт који прети изазивању директне дестабилизације БиХ и региона. Привремене институције квазидржаве «Косово» одбијају да спроведу Бриселски споразум о формирању Заједнице српских општина, не обезбеђују личну и мовинску сигурност Срба, противно резолуцији 1244 СБ ОУН чине напоре на формирању тзв. «Војске Косова», наговештавају подношење тужбе против Србије за геноцид и ратну одштету, инсистирају да Србија призна ту лажну државу …, и на жалост, у свему томе имају прећутну, често и јавну подршку НАТО и ЕУ.  Албанија и Хрватска су крајем фебруара 2017. године у заједничком писму затражиле од НАТО-а формирање оружаних снага Косова и изнеле притужбе на «националистичку реторику српских званичника» и затражиле да Србија призна лажну државу «Косово». Премијер Албаније Еди Рама континуално провоцира Србију захтевом да призна терористичку квазидржаву Косово, заговара уједињење Албаније и Косова, а тзв. Тиранском платформом  покушава да трајно дестабилизује Македонију и најављује тужбу против Србије због наводног геноцида. Наиме, пошто је председник Македоније (Иванов) 1. марта одбио да повери мандат лидеру социјалдемократа Зорана Заеву за формирање  владе зато што тиме «уништава независност и суверенитет Македоније», хорски и ултимативно су се огласили  лидери Албанаца и њихови западни ментори. Албанци у Македонији су позвани на побуну, порукама Еди Раме о томе да нема Македоније без Албанаца, и поруком Хашима Тачија да Албанци у Македонији преузму судбину у своје руке, оптуживши Иванова да је донео антиалбанску одлуку.  Шеф НАТО-а Јенс Столтенберг затражио је од председника Македоније да нову владу води Зоран Заев, а висока представница ЕУ за спољну политику и безбедност Фредерика Могерини тражила је од председника Ђорђа Иванова да преиспита своју одлуку о додељивању мандата за састав владе и да је повуче у интересу  свих грађана.

            Ми, становници Балкана узнемирени смо могућношћу избијања оружаних сукоба на Балкану и добро знамо ко су њихови креатори, јер се они сукцесивно јавно оглашавају. Јасно нам је да  НАТО и ЕУ знају да је Балкан пун исламиста који су спремни да  применом оружаног насиља почну са остваривањем друге фазе успостављања пројектованог балканског калифата и упркос томе, подстичу их у томе. Шта више, они овакву своју злочиначку намеру промовишу медијски. Комесар ЕУ за проширење Јоханес Хан у интервјуу немачком дневнику «Цајт» (11. фебруара) је казао: «Балкан је тигањ пун уља, довољна је варница и све је у пламену». Британски «Гардијан» (крајем фебруара) је објавио да  Балкану у овој 2017., прети нови крвави рат због нагомиланих криза, а коментатор немачког «Дојче Веле» Франк Хофман за сарајевски «Дневни аваз» рекао је  да ће због политике председника Републике Српске Милорада Додика ускоро почети рат против Срба у БиХ и да би Срби у том рату били потучени до ногу, јер Србија због евроинтеграција не би смела да помогне Српској.

            Острашћеност потенцијалних изазивача рата на Балкану несумњиво замрачује њихов ум да реалистично расуђују и ваљано процене могуће последице. С тим у вези, подсећамо их да је  однос снага мира у савременом мултиполарном свету битно другачији у односу на униполарни период од пре две и по деценије када су се упустили у такву авантуру (сиријски и украјински случај су веома поучни). Нарочито би требало да узму у обзир следећу чињеницу: неће им бити допуштено да  поново ангажују преко хиљаду авиона ради подршке исламистима на Балкану с циљем устоличења исламске монструм  творевине попут оне на Блиском истоку и у великој су заблуди да би евентуални нови оружани конфликт на Балкану  позитивно утицао на  одржавању у животу застарелог пројекта НАТО и пропалог пројекта ЕУ. Надајмо се да ће ипак превладати разум, односно да  Балкан неће  поново постати арена масовног убијања.

слика http://www.novi-svjetski-poredak.com/2015/07/14/teorija-zavjere-strani-faktori-nastoje-bih-ugurati-u-gradanski-rat-a-linc-vucica-je-uvod-u-ratne-sukobe-koji-bi-zapalili-balkan/

27 гласовa