Трагични догађаји од 16. октобра у Доњецку подвукли су црту после које није могуће ступање нове политичке етапе и на Донбасу и у Украјини. У Русији скоро да нико и не сумња да је Кијев умешан у убиство Арсенија Павлова, а широм Украјине већ је на друштвеним мрежама подигнут талас одушевљења “незалежника”.

Погибија Мотороле представљала је наставак празновања манифестације “Дани УПА” коју је Порошенко спарио са “Данима бранитеља отаџбине“. Блогери у Украјини пишу да “нису очекивали такав поклон за празник, али се не љуте што је он мало закаснио…”. Међутим, на тај начин постмајданско друштво је само подигло углед Мотороле, истинског народног хероја Новорусије, чије су ратно умеће признали и у Европи. Британски Гардијан је Арсенија Павлова назвао “изузетним командантом”, немачна N24 – “командантом устаника”. А то је глас оних које у Кијеву сматрају својим савезницима!

Банда букача која се сада радује погибији Мотороле, наравно, не размишља о последицама и она нема никаквих разлога за неосновани оптимизам. Све до сада није било ни једног адекватног одговора (индивидуалног или колективног) од стране Новорусије и истинске опозиције режиму која постоји у Украјини, на злочине које су починили нацисти, украјинска армија или њихови политички лидери. Дом синдиката у Одеси, Бузина, Калашњиков, командири Донбаса – ни за један од тих случајева није наступила одмазда.

Сада је на убиство свог легендарног команданта Доњецк одговорио дежурним фразама типа “Сад очекујте” или “Пресретање”. Да ће се осветити за смрт својих сународника у Доњецку су више пута обећавали. Сетимо се 26. априла 2016. године, кад је 14 ОАМБр ракетама поклопила мирну колону аутомобила у Еленовки. Сви наручиоци и извршиоци су познати, и шта се десило?

У Украјини међутим ипак рачунају на могућност одговора Доњецка и пуштају информативне “патке”. Максим Бурбак, посланик “Народног фронта”, већ је у у биству пронашао “трагове ФСБ”, а познати медијски волонтер Роман Доник проширује информацију о томе “да су Моторолу убили његови”. А ултрадесна групација “Мизантропик дивижн” одједном је званично одустала од ширења видеоклипа у коме у име непознате организације људи у маскама преузимају на себе одговорност за убиство Павлова.

У Кијеву не искључују могућност да последице ипак могу наступити.

Смрт Мотороле разликује се од свих претходних. Он није био политичар, није имао претензија ка власти, није био укључен у расподелу имовине. Он је само ратовао, и ратовао је умешно. Он и његов батаљон су за украјинске војнике представљали озбиљну претњу. Ради тога је било више покушаја атентата и тријумфалних релација о његовој погибији и изјава о неопходној освети од стране “хероја”.

После мајдана, позиви на убиство, експлозије и мучења у Украјини су постали нормална ствар. На терор нису позивали само Јарош, Аваков, Турчинов или Билецки, него и новинари попут Буткевича или Ганапољског. Бивша Кримљанка Валентина Самар, која данас служи у агитропу Порошенка, и данас позива на тероризам на полуострву. Позива – и ничега се не плаши.

Али већ за Моторолу – обећава се освета. Михаил Толстих, командант батаљона “Сомали”, много познатији као “Гиви”, уверава: “Могу рећи да ће, било ко да је то урадио – веома скупо за то платити. Сматрам да је то удар по ДНР за који је Украјина апсолутно одговорна”.

Да, положаји нацистичких батаљона су добро познати и под присмотром, а у Украјини одавно нису организоване масовне сахране попут оне у лето 2014. године. Да, добро су познати и командири казнених јединица украјинске армије, место њиховог боравка, станови њихових породица. Међутим, нико неће рећи да ће то бити почетак краја крваве бандеровштине у Украјини – док постоје “Мински споразуми” од чијег су поштовања већ јавно отказали увек пијани председник Украјине и нацисти из “Азова” који непрекидно захтевају њихово поништење.

Већ давно је фиксирано присуство украјинских диверзантско-извиђачких групација на територији републике. Ако се атентат на Арсенија Павлова може назвати (а Захарченко га је већ назвао) покушајем сламања примирја и одвођења војске, то Доњецк има само две опције – или да призна своју беспомоћност пред украјинским терором и чека следећи удар или да одговори.

Адекватан одговор би могао бити још један котао, на пример у области Волновахе, или радикално скраћење личног састава пука “Азов” о чему одавно маштају у окружењу Порошенка, но… постоје “Мински споразуми”.

Међутим, треба се сетити да ДНР и ЛНР, иако без велике буке, ипак тргују са Украјином. Тргују тим истим угљем а на прагу је обећана хладна зима. Можда је тренутак да се прекине испорука угља? Иако слаб, али то је ипак одговор.

И на крају, свима је познато да Украјина, ни на шта и ни на кога се не обазирући, води отворени диверзантски рат, убијајући једног за другим руководиоца, командира (тог истог Моторолу), организујући дестабилизујуће акције против републике. Украјинске социјалне службе ни прстом нису мрднуле на оптужбе за тероризам, какав је то тероризам ако се ради о државној безбедности? То је још Пајет утувио Порошенку у главу.

Ако су ДНР и ЛНР прогласиле себе државом, зашто не би усвојиле сав арсенал метода државне безбедности? У супротном, следећи лифт може експлодирати у кући Захарченка.

Хтели ми то или не, али тај грађански рат као и сви грађански ратови, је жесток. Не смемо заборавити да су украјински медији навикли значајан део становника Украјине да чекају када ће тамо показати “масовна погубљења и депортације повратника на Крим и Донбас”. Испада да постоје и хладнокрвни џелати, и нестрпљиви и гладни крви гледаоци. У току је рат, Арсениј Павлов који је у њему је убијен је то знао и зато је и ратовао, није имитирао рат. И он је заповедио да се припрема умеће одбране.

21 глас