Рад на реализацији пројекта започео је 1967, а пројекат је завршен 1970. То су године које су биле обиљежене релевантним појавама и тенденцијама у политичком животу БиХ уопште, а посебно им је садржај чинила проблематика националне идентификације Муслимана и државно-партијске политике према Муслиманима. Пројекат је био повјерен Факултету политичких наука, који је представљао универзитетску институцију партијског руководства и у цјелини га је финансирала држава, тј. Републички фонд за науку. О томе свједоче ставови из уводних напомена Студијског извјештаја:

„Иницијатива за обраду ове теме, тј. проблема националног опредјељења Муслимана дошла је истовремено са двије стране: од Центра за научно-истраживачки рад Факултета политичких наука у Сарајеву, те лично од професора др. Хамдије Ћемерлића. Поводом конкурса који је 1967. расписао Републички фонд за научни рад брзо је постигнут споразум. Обрада теме повјерена је Факултету, док је Факултет радо пристао да извршењем овог истраживачког задатка руководи професор Ћемерлић. Тим који је овом приликом образован сачињавали су, поред Ћемерлића, виши предавач Факултета политичких наука Хамдија Поздерац, доцент Факултета Атиф Пуриватра, секретар Комисије за историју народа Босне и Херцеговине при Академији наука и умјетности БиХ др. Мухамед Хаџијахић и асистент Факултета Ђорђе Кочетков. У тим се накнадно укључио и декан Факултета Јоцо Марјановић“.

Уз наведене податке потребно је објашњење да је од оснивања па током низа година Факултет политичких наука био институција о чијем се програму и научно-наставном кадру непосредно старао ЦКСКБиХ, да се у ауторском тиму налазио члан ЦКСКБиХ и његов секретар Хамдија Поздерац, који није био ангажован као аутор одређене теме, али је његова улога у реализацији Пројекта била одређена становиштем ЦКСКБиХ у креирању политике према Муслиманима, у свим њеним фазама и облицима. Пројекат је садржавао 10 тема и двије у Додатку.

Аутор 9 важних студија био је др. Мухамед Хаџијахић, од којих је једну обрадио у сарадњи са мр. Атифом Пуриватром, док је Мустафа Имамовић био аутор накнадно додате теме о листу „Бошњак“, а мр. Атиф Пуриватра обрадио је тему: „Југославенска Муслиманска Организација (ЈМО) и националност босанско-херцеговачких Муслимана”. Уводне напомене не пружају информације о конкретном ангажману професора Х. Ћемерлића као и вишег предавача Х. Поздерца, а такође ништа није речено о раду асистента Кочеткова и декана Марјановића. Обрађена материја изложена је на 348 страница, унутар којих су поједине студије добиле различит простор. Највише простора, преко трећине, добила је обрада политике националног опредјељивања Муслимана, а најмање простора заузела је тема о бошњаштву. Важност му долази како од састава ауторског тима, тако и од тезе о националности Муслимана, која је досљедно проведена у реализованом Пројекту. Прилозима садржаним у Студијском извјештају др. Мухамед Хаџијахић заступао је званично политичко гледиште чији је смисао био да се Муслимани БиХ редуцирају на вјерску заједницу и на тај начин лише историјског националног бошњачког имена. Конструкција изражена великим почетним словом („М“), праћена и тумачена агитпроповским поступком и инструментаријем, нити је могла постати замјена за национално име нити се у историјској науци могла афирмисати и одржати.

Хаџијахићево полазиште формулисано је у Уводним напоменама, гдје стоји: „У рјешавању муслиманског националног комплекса, највише заслуга припада – као уосталом и иначе у рјешавању националног питања код нас – Комунистичкој партији“ (с. 4/5). С тим у вези Хаџијахић цитира став XVII сједнице ЦКСКБиХ (фебруар 1968):

„Пракса је показала штетност разних облика притисака и инсистирања из ранијег периода да се Муслимани у националном погледу опредјељују као Срби, односно као Хрвати, јер се и раније показало, а то и данашња социјалистичка пракса потврђује, да су Муслимани посебан народ“.
Као да сам ЦКСКБиХ у том погледу није имао „заслуга“, што свакако није било непознато свим члановима ауторског тима овог Пројекта.

Студијски извјештај почиње анализом „српских тенденција у националном развоју Муслимана“ навођењем Доситејевог гледишта да ће „Бошњаци остати Бошњаци и биће оно што су и њихови стари били“, затим једног фрагмента из Вуковог чланка „Срби сви и свуда“, у коме Вук излаже своје мишљење о посљедицама исламизације у Босни, истичући да су Муслимани „своје досадашње име Срби“ одбацили и да „у цијелом закону Мухамедову нема побожнијих људи од Бошњака“. По Вуку, иако су „римски и турски Срби изгубили своје народно име… мрзост је попустила“ међу њима (стр. 16). Хаџијахић послије Вука наводи да је Гарашаниново „Начертаније“ стајало на позицијама Доситеја и Вука па подвлачи да је Гарашанин усвојио „начело пуне вјерозаконске слободе“ и у формирању чета против Турака тражио да се уважава „склоност босанских Муслимана за слогу са хришћанима“ (стр. 17).

Има се утисак да је Хаџијахић ублажио ставове родоначелника српске националне великодржавне политике према босанским Муслиманима. Акрибичним истраживањем он утврђује подужу листу истакнутих Муслимана који су се национално опредијелили као Срби. На челу овог пописа налазе се Хамзага Ризванбеговић и Рустембег Бишћевић, да би му се придружили Мехмед еф. Спахо, Муса Ћазим Ћатић (који се послије декларисао као Бошњак и коначно као Хрват), Мехмед Али-паша Ризванбеговић, Дервиш-бег Љубовић, Осман Ђикић, Авдо Карабеговић, Салих Сафвет Башић, Селим еф. Муфтић, Фехим Мусакадић, Велија Садовић, Мустафа еф. Фочо, Ахмед Траљић, Дервиш-бег Миралем, Салих Казазовић, Авдо Сумбул, Осман-Нури и Хаџић, Хусага Ћишић (послије Бошњак), Суљага Салихагић (такође послије Бошњак), др Хамдија Карамехмедовић, Шукрија Куртовић, Хамид Кукић, Мурат Сарић, Хасан Ребац (првобитно Хрват), Хаџи Хамид Сврзо, Мехмед Зилџић, Мехмед Ћишић, Мухамед Мехмедбашић, Авдо Хасанбеговић, Алија Џемиџић, Решид Куртагић, Асим Шеремет, Мустафа Голубић и други (стр. 18-46).

Хаџијахић с разлогом оцјењује да је српска национална оријентација код наведених муслиманских јавних радника била политички мотивирана, па се с тим у вези позива и на Марксово гледиште о привлачној улози Србије као центра окупљања турских и аустријских Јужних Славена (стр. 50). Није, међутим, никако у праву када пише да су у условима аустро-угарске окупације „широке муслиманске масе симпатисале са српским покретом“ (стр 51). Ако та оцјена може да се још прихвати када се ради о дијелу муслиманске интелигенције, она нема основе када је ријеч о „широким муслиманским масама“, које иначе нису биле „широко“ захваћене политичким струјањима, поготово немуслиманског правца.

Приступајући интерпретацији хрватства међу Муслиманима БиХ, Хаџијахић указује на Старчевићеву националну идеологију у којој одређено мјесто припада његовој тези о хрватској националности босанских Муслимана. Један од релевантних елемената Старчевићеве националне концепције која се односи на Муслимане је његов позитиван став према Турској, за разлику од негативног става према Аустрији. Његова замисао је била да Босна, под владавином Турака, може да постане упориште за једну шире засновану националну акцију. У једном тренутку је чак размишљао да се настани у Сарајеву гдје би основао штампарију и покренуо новине. У току цијелог аустроугарског периода Старчевићева Странка права представљала је главног носиоца хрватске национално-политичке активности у БиХ.

Упоредо са Старчевићем, значајну пажњу политичком дјеловању међу Муслиманима поклањао је Штросмјер (стр. 61), који се преко свога поузданика Богдана Бертића повезао са групом угледних Муслимана. На прелому стољећа релативно широку политичку активност међу Муслиманима развила су браћа Радић, Антун и Стјепан. Посјећујући више пута Босну, Стјепан Радић формирао је круг својих политичких присталица који су чинили Тахир Даутбеговић, Мустафа Ћелић, Едхем Миралем, Бекир Калајџић, Дерво Хаџиоман, Хакија Хаџић и други (стр. 62). Однос Стјепана Радића према Муслиманима није био постојан. Једанпут је сматрао да човјечност представља „највећу везу између босанских Муслимана и данашњег хрватства“, да би касније Муслимане називао Турцима, а ЈМО „турском странком“.

У овој Хаџијахићевој анализи Радићеве политике према Муслиманима изостало је навођење књиге „Живо право Хрватске на Босну и Херцеговину“, која је објављена 1908, у години анексије Босне и Херцеговине. Према Хаџијахићевом истраживању, хрватски круг међу б-х Муслиманима чинили су познати јавни радници као што су Осман Нури Хаџић (касније експониран као Србин), Адемага Фазлагић, Мехмед Али-бег Капетановић, Хајдар еф. Фазлагић, Ахмед-бег Дефтердаревић, Шемси-бег Салихбеговић, Осман еф. Миџић, Сафвет-бег Башагић (послије истакнути Бошњак), Асим-бег Ресулбеговић, Авди-бег Храсница, Халид-бег Храсница, Мехмед-бег Храсница, Хашим-бег Бањевић, Едхем Мулабдић, Адемага Мешић, др. Хамид Шахиновић Екрем, Муса Ћазим Ћатић, Хамзалија Ајановић, народни посланици: Хасан Миљковић, Џафер Куленовић, Нурија Поздерац, Хусеин Алић, Ахмед Шерић, Хамид Курбеговић, Осман Виловић, Шемсудин Сарајлић, Атиф Хаџикадић, Дервиш Омеровић, Хусеин Машић, Салих Бабић, Мустајбег Капетановић, др. Шефкија Бехмен, Исмет-бег Гавранкапетановић, и други.

Хаџијахић је пропустио да наведе имена Муслимана који су као национални Срби учествовали у четничком покрету у току 1941-1945, као и имена појединих „Хрвата исламске вјероисповијести“ који су се за вријеме НДХ истакли као чланови владе НДХ, као посланици у Хрватском државном сабору, односно као функционери у државном и усташком апарату. На крају анализе хрватских тенденција међу Муслиманима Хаџијахић формулира сљедеће закључке: као што је случај и са српским тенденцијама, и хрватске тенденције међу Муслиманима су резултат вањских импулса. По нашем мишљењу, ова оцјена је једнострана, јер су страни импулси међу Муслиманима наишли у одређеном сегменту на плодно тло. Не може се прихватити закључак према коме је хрватска национална акција међу Муслиманима имала претежно културни садржај, за разлику од српске која је доминантно била политичког садржаја и карактера. (стр. 83).

Ова оцјена нема потврде у политичкој историји босанских Муслимана као и БиХ уопште. Сумњива је аргументација да је „муслиманско и хрватско становништво међусобно ближе по психолошко-моралним карактеристикама, по заједничким соматским особинама, пигментацији косе и очију“ итд. (стр. 89). Хаџијахићев закључак да је хрватство Муслимана битно ограничено на интелигенцију утемељен је на повјесним подацима и поузданим чињеницама, као и оцјена да су међу Муслиманима превладавали прохрватски оријентисани интелектуалци од прве појаве муслиманске интелигенције до шестојануарске диктатуре. Међутим, нетачан је закључак да су „муслиманске масе“ у постанексионом раздобљу биле „углавном прохрватски расположене“ (стр. 91). Једна тачна оцјена о хрватској националној оријентацији дијела муслиманске интелигенције не може се преносити на „муслиманске масе“, јер у том случају, уопште није тачна.

Наставља се…

слика http://bosnjaci.net/prilog.php?pid=56332

Прочитај без интернета:
201 глас