Ако вам неко каже да је Кијев премро од страха и сасвим се потчинио власти режима  обојеног у боје нацизма, немојте да поверујете! Ја сам рођен у Кијеву и у њему живим много година. Видео сам много прослава Дана победе,  које су биле само прославе. Увек веселе, светле, али – организоване. Деветог маја 2015. све је било другачије.

Никада нисам видео толики број људи који је на позив свог срца, без икакве организације, без обзира на застрашивања, дошао у парк Славе, код Гроба незнаног јунака, поред  вечитог пламена.  Неколико сати су стари и млади као река текли  Печерском улицом према обелиску Славе.

…Још од раног јутра, док су улице централног дела града и код метроа „Арсенаљнаја“ биле полупразне, у очи је падао невероватан број милиције, очигледно доведене из читаве Украјине. Залеђени су стајали официри у звању од мајора до пуковника. Војска Украјине у камуфлажној одећи је заједно са милицијом затворила пролаз према вечитом пламену и испунила читав коловоз. Није било дозвољено ни цвеће да се ставља. Млади волонтери су делили нов амблем који је измислила актуелна власт – црвени мак са црном рупом унутра. Локални досетљивци су тај симбол прозвали „машта проктолога“ али, шала на страну, још нико није проценио какву је штету нанео рад  на промени свести када је код некада јединственог народа  избијана успомена на Победу. Последњих месеци су у људске главе убацивани понекад крици о томе да је Москва преварила Украјинце  и да су се  због тога  ови борили на страни  непријатеља –  на страни Совјетског Савеза.

Али Кијевљани се ипак нису понели онако, како је очекивала власт. Поред „Арсеналског топа“ сам приметио групу људи са портретима својих рођака који су били учесници рата,  са георгијевским тракама, причвршћеним уз њихове портрете.  Војници у камуфлажној одећи  који су стајали са стране   искоса  су погледали на траке. Искоса су погледали, али су ћутали. А када сам једног пуковника милиције у најбољим годинама запитао зашто нас не пуштају ка Вечитом пламену овај је, пошто је дунуо кроз нос,  одговорио и одговор пропратио климањем главе према црним аутомобилима Службе безбедности Украјине: „Па тамо је онај… гарант“.

Оно што је названо „парада“ било је баш јадно. Уз маршеве је прошла украјинска војна музика и три позвана оркестра из Пољске, Литваније и Естоније, иза којих је промарширао неочекивано се нашавши ту – оркестар из Јордана. Ишли су у нереду, свирали   лоше. Најзад, на радост уморног окружења, државне вође су некако неприметно напустиле Парк Славе. Остатак „параде“ се брзо разишао и тек тада је, у ствари, почело празновање. Видео сам кијевљане  који су ишли у специјалном расположењу. Са лица им се читало: „Терате нас да славимо како ви хоћете, али ми ћемо славити како сами желимо.“

Затим, враћајући се кући, размишљао сам: одакле оволико људи? Овај полет? И схватио сам. На Дан победе 9.маја 2015. у Кијеву су одржане демонстрације за приказивање презира према онима који владају. Према онима који плаше, пробијају  се у душе, у сећања породица. Према онима који су учинили све како би опоганили успомену на прошлост. И још је та маса рекла властима: „Не бојимо вас се!“

Још две речи о георгијевским тракама. Прво се на њих наилазило ретко. Али поред Вечитог пламена, не плашећи се обећаног обрачуна, десетине и стотине кијевљана се кретало, пошто је на одећу поставило тај симбол Велике Победе. Пролазили су поред гроба маршала Рибалка, споменика Ковпаку, поред гробова  правих хероја и на сваку надгробну плочу  са именом хероја стављали цвеће. Хиљаде цветова. Уз вечни пламен је цветова било толико да су  формирали живи зид. Одмах ту, уз Вечни пламен, вијориле су се црвене заставе две гардијске јединице из Великог отаџбинског рата. Чуле су се ратне песме. А људи су пролазили и пролазили…

Званичних говора скоро да није било. Неколико људи је говорило у име комуниста и социјалиста. Окупљени су прилично топло подржали  пароле „Слава совјетском народу-победнику!“ и „Живела Совјетска Украјина“. И, понављам, све то неорганизовано, али – од срца.

Најзад, није могло да прође без хистерије, без узвикивања, али је оно одмах тонуло у хору гласова „Живела Велика Победа!“. То уопште нисам очекивао, али је опште расположење означавало  бодрост, храброст, радост…

Затим је почело да пристиже кијевско свештенство, епископи које је предводио поглавар –  митрополит Онуфрије. За њима су,  носећи иконе Светог Ђорђа-победоносца, Светог Владимира, преподобног Серафима Саровског,  ишли верници. Многи су се одушевили када је и на Дан празника, и уочи њега Украјинска православна црква Московског патријархата преко митрополита Онуфрија и његових пратилаца показала да се не плаши, што је у овом тренутку итекако било потребно: на заседању украјинске Врховне раде 8.маја митрополит Онуфрије је са два епископа – митрополитом Антонијем (Паканичем) и епископом Јоном (Черепановим) осудио рат и ни један од њих демонстративно није устао кад је Порошенко читао имена „хероја АТО“. Тако је црква својим верним чадима показала  пример храбрости.

 У 13 часова по кијевском времену изнад хумки се зачуло „Христос воскресе из мртвих!“ Почео је парастос палим  у Великом рату. Стотине свештеника и хиљаде кијевљана су понављали „Вечнаја памјат!“

Можда је неко овај дан видео другачије. Сигурно је да ће кијевски телевизијски посленици – „птићи Коломојског и Пинчука“  – приказати другачију слику. Али ја сам Кијев видео баш овакав – не уплашен, већ усредсређен на унутрашњи отпор властима, пун протеста  против уништења успомене на „свети рат“.

Мој покојни отац је Велики отаџбински започео у бици код Кијева. Понекад ме пред њим било срамота – због наше равнодушности, страха. Па ето, данас, на Дан Победе – деветог маја, престао сам да осећам стид.

Кијев, 9.мај 2015.

32 гласa