ЗА ТАЊИР КУПУСА

Избори су прошли. Пола народа није гласало, а пола од оних који гласају стали су у колону иза лажног цара Шћепана Малог, као и у Његошевом спеву. Vulgus vult decipi! Али, шта је са такозваном интелектуалном елитом?

Вучићева изборна пропаганда је објавила списак од преко шесто јавних личности који су подржале премијера у трци за место председника Србије. Међу њима је, поред певачица и глумаца, било и професора Универзитета, због чега су извесни студенти покренули петицију на друштвеним мрежама изјављујући да се стиде својих професора.(1) Неки од потписаних су порекли да су дали подршку Александру Вучићу.(2) Па ипак, огромна већина потписника се није одрекла свог потписа. Наравно!

Да се унапред разумемо: међу онима који су стали иза Вучића сигурно има искрених јавних делатника, који верују да он чини добро својој држави и народу. Колико их је, и како су до таквог закључка дошли, не знамо, али немамо право да порекнемо такву могућност.

Својевремено је Александар Вучић тврдио да се извесни аналитичари код нас лако продају „за тањир купуса“(3); „то су они аналитичари за тањир купуса и тањир пасуља што им дате у „Грмечу“, па пишу шта хоће и говоре шта хоће.“(4) Сад, кад је толико оних који би требало да су интелигенција у Срба подржало Вучића (а све објављено у незаобилазној „Политици“), вреди се сетити ове опаске, која показује шта Велики Вођа стварно мисли о интелектуалцима и њиховим услугама. Они су, једноставно, за једнократну употребу: од данас до сутра. „Тањир купуса“, „тањир пасуља“ – и то је то.

Ово, наравно, није нимало случајно. Србија је земља сиротиње и беде, понижених и поражених, у којој су плате тако убоге да, чак и ако их примаш редовно, од њих не можеш да живиш, него само тавориш од данас до сутра. Плата професора основне и средње школе не износи ни 50 хиљада динара; плате научног подмлатка су око 55 хиљада динара. Универзитетски професори имају више, али како ко и како где. И, наравно, треба с тим живети у земљи у којој сваки озбиљнији одлазак у продавницу не може да се обави без две хиљаде динара. (Додуше, на списку Вучићевих високошколских подржавалаца има и оних који живе на високој нози, са малим или осредњим научним и стручним заслугама; они желе да се њиховом статусу ништа не мења, и зато су уз Вођу ).

А сиротињи стиже понуда за „тањир купуса“ или „тањир пасуља“.

И доктори наука се сврставају на страну онога ко нас је потпуно потчинио Вашингтону и Бриселу, ММФ-у и Светској банци, ко је Бриселским споразумима предао Косово и Метохију, и чија владавина прети смрћу Србији, у којој сваке године умре тридесет хиљада људи више него што их се роди и из које млади беже главом без обзира. Тако су се они који су писменији од већег дела гледалаца „Пинка“ са својим сународницима нашли на митском путу леминга ка понору. 

Ти Вучићеви људи са дипломом би били интелектуалци кад би имали критичку дистанцу према поступцима једне недемократске и дубински ненародне личне власти, која у медијима добија 92% простора за своју предизборну пропаганду. Не морају они никог да подрже на изборима; довољно је да јасно и гласно кажу какву истину виде око себе. Али…

ДРУГОСРБИЈАНЦИ И ВУЧИЋ

Многи „другосрбијанци“, међу којима има приличан број оних са високим образовањем, сада су незадовољни Вучићем. Умеју прилично јасно да дијагностификују болести нашег друштва. Али, авај, нуде своје непоуздане лекове, од којих смо се тровали од 5. октобра 2000. године наовамо. Међу њима је једна од најгласнијих Весна Пешић(5), која је 2012, када је Вучић са Дачићем кренуо да предаје Косово и Метохију под власт Шиптара, Дачића подржала, називајући га нашим „Де Голом и Черчилом“.(6) И ту долазимо до сржи другосрбијанског лицемерја: они се нису бунили против Дачића и Вучића када су им се њихови спољнополитички потези и шуровање са Вашингтоном и Бриселом уклапали у „агенду“, али се буне сада, када се послови предаје Србије туђину обављају спорије но што су очекивали, и, наравно, „радикалскије“, „примитивније“ но што се то њима свиђа. Кад би се њихов кандидат нашао на власти, они не би ишли путем праве, дијалошке демократије, нити путем правне државе, него би опет понављали своје САД – ЕУ мантре, и опет би настојавали на томе да Срби треба да промене свест.  

Да су били истински критички интелектуалци, другосрбијанци би се под сваким режимом борили за право да се чује и друга страна, и не би се залагали за револуционарни „6.октобар“ и „гвоздену метлу“, говорећи, као Ненад Прокић, да ће Србија бити европска са Србима или без њих.

Зато се у њих не можемо поуздати, јер не мисле својом, него  НАТО главом, као што се не можемо поуздати ни у секту „вучићеваца“, који пропагирају хиљадугодишње царство Вучићево на земљи Србији.

ШТА ЈЕ ЗАДАТАК ИНТЕЛЕКТУАЛАЦА?

Задатак интелектуалца је да се не мири са затеченим стањем друштва. Он позива људе да се издигну изнад очевидности, и да крену ка бољем и праведнијем поретку. Када се интелектуалци одрекну своје мисије, и почну да пружају „добре услуге“ властодршцима (што не значи да не могу да служе својој држави и народу; али, властодршци, нарочито они лоши, нису држава ), настаје оно што је Жилијен Бенда назвао „издајство жреца“ (француски израз „clercs“ преводимо као „жреци“, што је старословенски израз за свештена лица, уздигнута из народа да приносе жртве вишњој стварности).  По Бенди, с једне стране су лаици, са друге жреци; обичан народ и интелектуалци.

Да ли постоји неки други етос осим лаичког етоса, који је, по Бенди, прагматичан, ограничен на свакодневицу, себичњачки и повод за сваки рат и насиље? Наравно, вели француски мислилац: узвишени етос су стварали људи који су кочили лаичке масе и стављали им препреке идеала на њиховом путу ка свеопштем рату. Такви људи живе од радости истраживања у области науке, уметности, метафизике. Они не желе пролазна добра, и, парафразирајући Еванђеље, може се рећи да њихово царство није од овога света. Они су заговорници универзализма насупрот партикуларизму, идеализма насупрот реализму, вечног насупрот временском. Због тога што од маса тражи да се уздигну изнад себе, жрец мора да схвати да никад не може бити популаран, и да то сасвим мирно прихвати.

Жреци су се на два начина опирали политичким страстима – или олимпијским узношењем над њима, попут Гетеа, Малбранша и Да Винчија (чиме су показивали вредност vita contemplativa) или моралистичким универзализмом који је, као у случају Еразма Ротердамског, Канта и Ренана, био хуманистички апстрактан. Жреци нису могли да спрече масе да се обрачунавају у жељи да остваре налоге воље за моћ; могли су, међутим, да спрече обоготворење варварства. Чинећи зло, човечанство је знало шта је добро (жреци су му говорили), и тако се развијала цивилизација.

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ, ПАРАДИГМАТИЧНИ «ЖРЕЦ»

Ове, 2017, навршава се двадесет пет година од смрти једног од великих србских «жреца» у Бендином смислу речи – Борислава Пекића. Овај човек је као средњошколац био делатник Савеза демократске омладине Југославије, који се борио против титоистичке страховладе, па је ухапшен, осуђен и најлепше године младости провео на робији. Касније, као књижевник, чинио је све што је могао да се прошире простори слободе у Југославији, а у доба покретања вишестранчја био је један од обновитеља Демократске странке, потпуно занемаривши писање да би се посветио борби за нову, бољу Србију. Његова супруга каже: „Пекић је имао једно изражено осећање дужности./…/ Када је почело да се пали светло и да се остварује оно што смо мислили да ће се остварити, Пекић је свесно жртвовао те године и практично од 1989. није писао, јер је желео да узме учешћа у политичкој борби. Ту га је затекла смрт.»(7,188) У доба Слободана Милошевића, који је, као и Вучић, имао низ интелектуалаца-поданика, Пекић је будно чувао јавну свест од послушничке деменције.

Када га је један новинар питао – ко је крив за толики страх у земљи Србији почетком деведесетих година прошлог века, Пекић је одговорио крајње једноставно, онако како би се и данас могло одговорити: „Кад год се постави питање кривице за стање у једној земљи, једини логичан одговор и једини који се свуда у свету даје јесте да је за то крива – влада. Чак и кад део кривице несумњиво и неко други сноси, актуелно криви могу бити само они који поседују моћ да ствари измене или поправе. (Моја мајка је слушала знаменитог експерта за нашу несрећу, који је експертом искључиво постао зато што је ту несрећу успешно и на свим пољима усавршавао. Експерт је казао: „Сви смо ми криви». Мајка је рекла: „Богами, ја нисам»). Страх који се у све нас увукао последица је стања у овој земљи,  а за то стање крива је власт. (Није моја мајка).»(8, 435)

То би потписници подршке Вучићу требало ових дана да читају, и о томе да размишљају. Можда би се и сетили ко је премијер актуелне Владе.

ПИТАЊЕ «ПОЛИТИКЕ»

Неки се чуде још једном «моралном суноврату» «Политике» која је тако помпезно објавила проглас подржавалаца Великог АВ кандидатата, и тиме показала да се ставила у службу његовог личног режима. Наводно, «Политика» је наша демократска традиција – па зашто то раде? И овде се вреди сетити Пекића: „Политика се, видите, код нас сматра националном институцијом. Зашто, нисам паметан. /…/ Уверење да је Политика увек била непристрасна претежно је психолошке нарави и спада у масовне халуцинације./…/ Било је доста случајева кад је и од Борбе била безочнија, ригиднија, немилосрднија. Садистички је, 1945. и 1946, учествовала у дављењу легитимне српске демократске опозиције, брутално угушене пошто је самозатајно одиграла самоубилачку улогу давања међународног легитимитета једној крвавој тиранији.“( 8,433)

Дакле, „Политици“ се није чудити, нарочито ако човек има мало дуже политичко памћење. Како било, тако и остало.

ЗАДАТАК ИНТЕЛЕКТУАЛЦА

Данашњи србски интелектуалац, на трагу јавних делатника попут Пекића, мора бити спреман да се одрекне „тањира пасуља“, „тањира купуса“, па и „тањира гулаша“, да би сведочио истину свом народу. Та истина, ма колико да је тешка, јесте једини лек за доба лажи у коме смо се обрели. Интелектуалци не смеју да играју улогу обманутих (или, што је још горе, свесно склоних варању сународника – из разлога своје сујете и користољубља) црногорских војвода из Његошевог потоњег спева, који су на Цетиње допратили Шћепана Малог певајући: „Весели се, праху Немањића, Немањића и Гребељановића“, и који су уз лажног цара остали чак и кад им је руски кнез доказао да то није онај за кога се издаје. Истински србски умник треба да заузме положај игумана Теодосија Мркојевића и да (не одричући се заблуделог народа, него му помажући да схвати!) каже Великом Лажову: “Чуј, Шћепане, што ти хоћу рећи: / ти још мислиш да те не познамо;/ цијели те народ већ познаје;/ доста си нас држа за будале./ Но врат ломи куд те очи воде/ да подругу са нама не збијаш;/ носи собом то име велико,/ нама оно ништа не требује,/ нејмамо га куда камо ђести.“

Основно је, како рече Солжењицин, не живети у лажи. А остало ће нам се открити и додати.

                                                                                                                                                  УПУТНИЦЕ (Интернету приступљено 29. марта 2017):

1.opozicionar.com/proglas-studenata-stidimo-se-svojih-profesora-koji-su-podrzali-vucica-trazimo-odbranu-casti/                                 2.www.nedeljnik.rs/politiko/portalnews/ko-je-sve-demantovao-da-je-podrzao-vucicu/;opozicionar.com/bruka-i-sramota-naprednjaci-lazirali-podrsku-intelektualci-demantuju-da-su-potpisali-za-vucica/2/

3. www.arhiva.kurir-info.rs/Arhiva/2005/avgust/08/V-04-08082005.shtml (приступљено 17. марта 2013)

4. www.otvoreniparlament.rs/2006/04/11/page/2/ (приступљено 17. марта 2013)

5. www.vreme.com/cms/view.php?id=1462990

6.www.novimagazin.rs/vesti/vesna-pesic-daci-je-na-ceril-ili-de-gol

7.Александар И. Поповић, Разговори, КОНРАС, Београд, 2004.

8. Борислав Пекић, Златно доба дијалога, Службени гласник 2012.

Прочитај без интернета:
45 гласовa