Изгледа да је Вашингтон већ одредио свог изабраника за дужност председника Украјине. То је познати агент ЦИА Валентин Наливајченко. Да му помогне својим „ауторитетним рејтингом“ одређена је Јулија Тимошенко. Сценарио, радњу, па чак и реплике главних јунака написане су у Вашингтону, у коме је Тимошенко „боравила“ у пратњи председника Друштвене организације „Антикорупциони покрет“ Валентина Наливајченка.

У посматрању новог и прилично неочекиваног за украјинску политику тандема учествовали су шеф комитета за оружане снаге Сената САД Џон Мекејн, шеф комитета за иностране послове представничке палате Ед Ројс и неке друге личности које су Американци убрајали у јастребове. А главну епизоду боравка Наливајченка и Тимошенкове са оне стране океана представљали су  дугачки преговори тог пара са замеником државног секретара САД за Европу и Евроазију Викторијом Нуланд која је у Вашингтону била одговорна за пројекат под називом  The Ukraine.

О постигнутим договорима  за сада се ништа не зна, али о плановима нове америчке бригаде већ може да се суди. „Непријатељ може да  искористи трећу револуцију како би у Украјини увео војну диктатуру, која ће бити под управом Кремља“, – изјавио је тандем и успут оптужио садашњег председника Порошенка за корупцију, али и саопштио да се формира нека „друштвена асамблеја“. Њен задатак је да осмисли нови Устав и да његов пројекат да на општи референдум. То је стратегија. У тактици – формирање нове владе, мада је,  према мишљењу тандема, покушај да се то учини у садашњој Врховној ради, „једнак губитку времена“. Па када ће, онда?

Наливајченко и Тимошенко су натукнули какав им је задатак постављен: нова смена режима не треба да буде следећи оперетски мајдан,  а са експериментима који себе нису оправдали заједно са свим оним  сакашвили-абромавићусима треба да се стане. У супротном – пројекат The Ukraina, који су осмислили и платили Американци може да  пропадне уз велику буку. Народ Украјине трпи предуго, те његово стрпљење може и да се нагло заврши. Тада ће постати познате многе чињенице које амерички организатори бала врло пажљиво крију. На пример, како је тај исти Порошенко чији је рејтинг 7 – 8 процената успео да победи на председничким изборима већ у првом кругу? Ко су били ти „непознати снајперисти“ који су пуцали у људе  на мајдану? Ко је оборио путнички „Боинг“ над Донбасом? Ко натура неонацистичку идеологију Украјини? Ко је, најзад, започео крвави грађански рат на истоку републике који је однео хиљаде живота?

Зашто су, без обзира на све, Американци зауставили свој избор на овом, бар на први поглед прилично необичном, тандему? Јулију Тимошенко понеко већ сматра за маргиналца. Некада је она свој бурни  рад  почињала  као   заменик  секретара комитета комсомола на Дњепропетровском државном универзитету?  Још увек се на том универзитету прича како је Тимошенко, коју су тада боље знали  по њеним претходним презименима Капителман и Григјан, учествовала у оргијама са онима који су проверавали или пролазили кроз универзитет. Прича се и да се она баш тако и упознала са руководиоцем сектора Дњепропетровског обласног комитета КПСС Тимошенком, и да се врло брзо после тога удала за његовог сина. Није искључено ни да су све ово приче и сплетке, али после успешног брака Јула се претворила у домаћицу првих видео-салона Дњепропетровка, а њен таст је у то време руководио кинематографијом, ширењем биоскопске мреже и телевизије у области.  Савез Тимошенка-старијег и Капителман-Григјан је тој чврстој породици направио први велики новац.

А после тога је била Јулина епопеја с Павлом Лазаренком – представником председника Украјине у Дњепропетровску, затим првим потпредседником и председником владе. Дипломате који су радиле у Амбасади Украјине у Москви причају како  је током многобројних посета Лазаренка  „Белокаменој“  Москви  он, заједно са својом помоћницом Јулијом Тимошенко, одседао у амбасадорским апартманима у улици Станиславског 8.

Затим је Јула пословала са „Итером“, са снабдевањем армије храном, на чему су неки руски генерали изгорели, па после тога постоји бекство и „срећно приземљење“ Лазаренка у амерички затвор. Само је увек харизматична Јула сваки пут остајала на површини. Мада је и она повремено стизала иза решетака. Први пут ју је тамо послао Кучма због афера у вези са испоруком гаса Украјини, а други пут – Јанукович. Опет због гаса. Међутим, сваки пут се она поново рађала, баш као да је птица Феникс.

Њен невероватан таленат да управља гомилом и да води за собом масе ју је ослобађао  чак и у најгорим временима. Она је била та која је на својим нејаким леђима, како је сама говорила, успела да смести у председничку фотељу „ништавило од Јушченка“. Она је и та која је у инвалидским колицима, али и на штиклама високим двадесет сантиметара, тихим гласом самртнице позивала мајдан-2014. да крене на рушење државних установа. И гомила је ишла за њом! А велики људи са оне стране океана поштују Тимошенкову због њене вештине да када зачује наредбу „Шиц!“  у моменту ретерира и склупча се без речи. Тако се, на пример, десило, после Евромајдана. Чак ни издаја верног „носиоца оружја“ Турчинова, који је на време успео да ускочи у чамац Порошенка за њу није представљала непоправљив ударац. Таква је невероватна харизма те неприметне јеврејске девојчице из Дњепропетровска која је успела да се претвори у јаку украјинску жену. „Кицја“ – (мачкица) тепају јој многобројни поклоници и нахрањени украјински новинари. Уме да се увуче у душу, да се направи слаба а затим одједном, када се појави онај који је предвиђен да буде жртва, зарије у њега оштре канџе и зубе (Наливајченко се тога још увек добро сећа). Јулин лични рејтинг се колеба између 10 и 20 процената, што је за Украјину која се разочарала у све, прилично. Тим пре што су се рејтинзи Порошенка, и посебно Јацењука са њиховим на брзину спетљаним партијама и блоковима, одавно приближили   нивоу плинтуса.

Није тешко срачунати зашто су САД поново из џепа извукле обележене карте Тимошенкове и уз њих  поставили карту Наливајченка од кога сада праве лик борца против порошенковске корупције. Јула зна да осваја симпатије, да за собом води гомилу, али она је непредвидива, а Наливајченко  који је  у јавној политици је – нико, али је за Американце  стопроцентно „наша стока“! У септембру 2013.године Генерално тужилаштво Украјине је повело против Наливајченка  поступак  због издаје државе. Тадашњи председник СБУ  (тј. Службе безбедности Украјине) Александар Јакименко, који је на ту дужност  ступио за време Јануковича и који је сменио Наливајченка је испричао: цео спрат у тој мрачној згради Службе у улици Владимирској су дуго заузимали сарадници Агенције ЦИА. Све документе са ознакама „поверљиво“ и „строго поверљиво“ су они пажљиво проучавали, и многа од тих докумената су сами и писали.

Неколико година пре тога Наливајченко је заједно са амбасадором САД свечано, пред ТВ-камерама највећих канала, уручио дипломе свршеним студентима локалне обавештајне школе, а сама СБУ се претворила док је он заузимао исту дужност, у филијалу америчке тајне службе.  Скандал око особе тог политичког посленика се први пут распалио још у 2007.години. Тада се нови руководилац украјинске „безпеке“ Валентин Наливајченко обрушио на заменика председника Уставног суда, бившег министра правде Сузану Станик и оптужио је за корупцију. Оптужбе су биле толико провидне да су се саме од себе растурале. А узрок је био јасан. Станик је на себе преузела улогу судије-известиоца у поступку о незаконитом гоњењу тадашње Врховне раде од стране Виктора Јушченка. То је „наранџасти председник“ направио толико гадно и неотесано, да је резултат разматрања његове тужбе у Уставном суду био очигледан. И тек тада су у арену пустили Наливајченка.

Међутим, кијевска штампа се нашла на страни посланика – аутора обраћања Уставном суду и судије Станик. Испливали су интересантни детаљи  из Наливајченкове биографије. Испоставило се да је он од украјинске јавности сакрио да је у своје време био студент на институту КГБ СССР, који је носио име Ј.В.Андропова. Одатле су га почетком ’90- година исписали, при чему, највероватније, због нечег непријатног, тако да је после повратка у Кијев он одмах отпуштен и из СБУ уз објашњење у одлуци „зато што не одговара месту на коме је радио“. Причају да је још тада прозван „Заливајченко“ због љубави према „зеленом змају“ (тј. алкохолу). Једном, када је већ био председник СБУ њега су у неурачунљивом стању  извукли из једног елитног клуба. Тамо је он изгубио неколико златних банкарских картица које су гласиле на његово име, на чијим рачунима су били милионски износи у доларима.

Његова кћерка Олга одавно живи у САД  и има америчко држављанство, али и то су празне приче. Ситни функционер  МИП-а Украјине, Валентин Наливајченко, послат је у конзулат у Вашингтону, али се кроз само две године вратио… као заменик министра иностраних послова. При том, бивше колеге Наливајченка из конзулата причају: Валентина Алекандровича већ месецима нема на послу. Негде је нешто студирао. Где? Одговор се намеће сам по себи.

Како тврди бивши председник СБУ Александар Јаковенко, док је радио у Америци Наливајченка је врбовала ЦИА  и он је тада завршио курс припреме у једној од специјалних установа америчке обавештајне службе. Он је чак  неколико месеци 2005 – 2006. био украјински амбасадор  у Белорусији. Ко је заборавио да га потсетимо:то је било у време када су у Минску покушавали да сакупе људе за мајдан како би збацили Лукашенка. Постоје докази да су статисте  активистима белоруског мајдана довозили  из Украјине… у аутобусима са дипломатским таблицама амбасаде којима је командовао Наливајченко. Тада је КГБ Републике Белорусије утврдио многобројне контакте Наливајченка са резистентом САД у Минску и чињенице да су преко касе украјинске амбасаде финансирани антидржавни текстови. Лукашенко није хтео да иде на директну конфронтацију са Кијевом и када су за време следећег по реду „дипломатског крстарења аутобусима“ маршрутом Кијев – Минск белоруске тајне службе  извукле из аутобуса украјинске екстремисте из организације „Пора“ ( тј.“Време је“) Александар Лукашенко је замолио Виктора Јушченка да без сувишне буке опозове свог амбасадора. Што је, уостало, и учињено по кратком поступку.

Фигура Валентина Наливајченка је једна од најзлослутнијих у садашњим кијевским политичким сакупљањима. Он је био на извору екстремистичке организације, забрањене у Русији, под називом „Десни сектор“. Заједно са инструкторима из америчких тајних служби формирао је у Карпатима логоре за тренирање, а свом старом провереном пријатељу и званичном помоћнику у Ради Дмитрију Јарошу је поверио да руководи обуком у њима.

Са Наливајченковим именом је повезана и организација убистава  правних органа и стрељања на мајдану, покушаји да се „возови пријатељства“  шаљу на Крим, десанти у Одеси  и АТО на Донбасу. А он лично, како и треба, с времена на време је остајао у сенци. А сада треба да одигра она америчка карта. У Вашингтону у њему виде следећег председника Украјине. Наливајченко се показао пред домаћинима, осим осталим, и формирањем сталне „Стратешке политичке групе Украјина – НАТО“; суђењем „ванредног суда злочинцима украјинског народа“  – Стаљину, Молотову и другим бившим руководиоцима СССР-а; формирањем партије „Удар“ приглупог боксера Кличка и многим другим пословима. Постављен да се сада бори са корупцијом, њему тај посао уопште није туђ. За њим се вуку скандали у вези приватизације земље која припада СБУ, уништењем болница и поликлинике украјинске тајне службе, пробијањем корпорације „Монсанто“, специјализоване за производњу генетски-модификованих производа, уз велика мита у Украјину …

Сада су Американци за Наливајченка осмислили „друштвени „Антикорупциони покрет“ и, како би побољшали његов рејтинг, додали му Јулију Тимошенко.

Поставља се интересантно питање: да ли ће  грађани Украјине и овог пута испасти будале? Уколико се пажљиво погледају „програмске изјаве“ тандема, оне не могу да изазову ништа, осим чуђења. По украјинском законодавству је немогуће да се изван Раде формира нова влада, као што је немогуће да се промени важећи Устав. Некада је Кучма пробао да изведе референдум   и добио је – ништа, шипак. А Јушченко и после њега Јанукович су чак измишљали и своје „уставне асамблеје“. Резултат је био – нула.

Наливајченко и Тимошенко данас тврде: главна мука у Украјини је у томе што постоји двовлашће између председника и премијера. Првог  бира народ, а другог поставља Врховна рада. То двовлашће треба обавезно да се ликвидира. Како? Преко општег народног референдума! Знајући да је за мајдански коров политичара закон – празан звук, може унапред да се каже како ће ствар ићи и чиме ће се завршити.

Постоји осећање да се у Кијеву припрема нов, следећи по реду, овог пута тихи, дворски преврат. Порошенка који није оправдао наде ће уклонити, а уместо њега ће довести „перспективног искусног политичара“ Валентина Наливајченка. Јулији Тимошенко са њеном „баткивштином“ (тј. завичајем) као милостињу ће добацити дужност председника Раде – тешко да ће Американци да се одлуче да је и трећи пут поставе за премијера. И тек ће онда битка између Лисице Алисе и Мачка Базилија бити гарантована. У Украјини ће се дешавати још много интересантних догађаја.

Прочитај без интернета:
19 гласовa