Председник СБУ (Службе безбедности Украјине) Валентин Наливајченко  познат је по својим гласним изјавама. Он воли да прича и о победама службе коју води. Час је ухапшен дедица – бивши кијевски професор – кога је камера снимила са хозен-трегерима у бојама руске заставе, који се каје што се по  задатку ФСБ  (Федералне службе безбедности) припремао да пуца по пољској амбасади, час је откривена нова група шпијуна ГРУ (Главна обавештајна управа), час прича о успесима у борби са петом колоном коју сачињавају пензионери КПУ (Комунистичка партије Украјине),  који прете украјинској независности.

Без обзира на то било би неправилно да се према свему што изговара први човек  СБУ односимо као према новој шепртљијади која је после победе пуча постала својеобразна  визит-карта кијевских власти. Ствар  је у томе да Наливајченко није само шеф тајне службе. На пример, Порошенко је за њега  само  формални шеф. А шеф СБУ је директни протеже Американаца и он зависи само од њих.  И уколико тај свршени студент Високе школе „Ј.В.Андропов“, добитник Ордена црвене заставе, своје тезе излаже  по концепту, он је у том случају, ако ништа друго,   бар усаглашен са Вашингтоном.

Скорашња Наливајченкова  изјава   да СБУ представља  наследника Службе безбедности Организације украјинских националиста (СБ ОУН), заслужује пуну пажњу. Да цитирамо: „СБУ уопште не треба да измишља ништа што није тачно – само треба за основу да узме традицију и прилаз раду Безбедносне службе ОУН – УПА (Организације украјинских националиста – Украјинске устаничке армије) из периода 1930. – 1950.г. Она је  радила против агресора у условима привремене окупације територије, имала је патриотско васпитање, ратну контраобавештајну службу  и ослањала   се на мирно украјинско становништво чију је потпуну подршку осећала. Док сам још био у опозицији, ми смо добро проучили традицију Лебеда и Арсенича-Березовског, који су и формирали   Службу  безбедности ОУН и њом руководили“.

Са једне стране – у тим речима нема ничег новог. После пуча лустрирана и реорганизована СБУ у свему поступа по шемама Бандерине „бепеке“, над чијим зверствима су се згражали чак и на свашта навикнути немачки учитељи и из Гестапоа, и СД. Али, са друге стране, сада  је сасвим  јасно да упоређивање са СБ ОУН као на узор  не представља само „ексцес извршиоца“. То је постало усмерење државе која је добила одобрење Беле куће   да иде према масовном терору.

Наливајченко је изјавио  и да ће бити  извршена замена назива структурних јединица СБУ: уместо управа и департмана у тој ће служби сада постојати „референтуре“ и „окрузи“, позајмљени од СБ ОУН. Тако прекоокеански  организатори преврата   правац Украјине према фашизацији, пре свих осталих структура моћи,   уопште не крију, већ се он отворено показује. Циљ нескривања представља свесну  намеру саопштавања да све оне који се не слажу са политиком окретања Украјине према најоштријем обрачуну  са Русијом чека исто то.

СБ ОУН је представљала Бандерин Гестапо. Формиран  1940.године на територији Хитлеровог „генерал-губернаторства“, односно  окупиране Пољске, под руководством куратора из СД и Гестапоа, имао је исте функције које је имала и тајна Хитлерова полиција: бавила се не обавештајним и контраобавештајним радом, већ репресијама и етничким чишћењем. СБ ОУН је под руковођењем Арсенича и Лебеда (мада су га штитили, њега су после рата Американци  ипак   сматрали за ратног злочинца),  одиграо кључну  улогу  у сечи у Волинској шуми 1943.године, када су зверски побијене десетине хиљада Пољака, а  успут и Украјинци који су сумњичени да нису лојални бандеровцима.

Докази злочина бандеровских „есбиста“  (СБ-а) постоје и у многим истрагама у историји ОУН-УПА (на пример – у радовима професора Мстиславског из Љвова или код канадског историчара Полишчука), као и у успоменама националистичких  активиста  које никако не можеш да оптужиш да су гајили симпатије према Совјетима. Познати активиста националистичког покрета Тарас Буљба-Боровец  се страшних догађаја Волинске сече (коју је направио  СБ-ОУН) овако сећао: „За комплетно пољско становништво Западне Украјине у марту 1943.године донета је колективна смртна пресуда и наређено је да се до земље спале куће пољских сељака“. Он је у својим мемуарима Волинску сечу назвао „Лебедова револуција“ („од марта 1941.године руководство СБ ОУН је прешло на Арсенича, али њен први руководилац Лебед је наставио да контролише структуру коју је организовао“).

Буљба Боровец је писао да су чак и према учесницима „Полеске сече“ (то је била организација – конкурент ОУН-УПА) „есбисти“  користили цео арсенал средстава, позајмљених од Гестапоа: „Лебед је за читав  наш  штаб  донео смртну пресуду у отсутности и наредио СБ-у да је извршава по било коју цену. Све  наше ухваћене борце  братија Лебеда је агитовала да пређу на њихову страну, а ко је одбијао – тај је на лицу места стрељан“.

Познати активиста ОУН Зиновиј Книш је дао живописну карактеристику рада џелата који су припадали Лебедовој и Арсеничевој структури: „Терор бандероваца је на крају организован у систем који је  чувала  нечасна СБ. Обесно су се обрачунавали са свима које су сматрали за противника, ко би се нашао на њиховом путу бескрајне жеље за влашћу. Осим чланова ОУН,  против којих  је углавном био усмерен сав отров мржње бандероваца, гинули су и други становници – зато што нису прихватали наредбе бандероваца, гинули су чак и чланови њихове партије  који су у свом украјинском срцу осећали  протест због злочиначког убиства њихове  браће…“

Националисти који су чудом преживели зидине СБ су се присећали на који је начин деловала та организација – узор за Наливајченка и његове америчке заштитнике: „За столом је седео иследник, испред њега оптужени коме је већ око врата био везан канап  са дрвеном омчом коју је у руци држао „есбист“. После ислеђивања тај есбист  је добијао сигнал да канап у тренутку заврти  преко грла затвореника. Затим су њега, већ мртвог, одвлачили у суседну собу  где су на  једну гомилу бацали побијене голе оптуженике а на другу њихову одећу и ствари. Следеће ноћи су их одвозили и кришом закопавали негде у пољу или у шуми.

Своје методе СБ ОУН није променила ни после рата када су „есбисти“ зверски убијали читаве породице западноукрајинских сељака. Сасвим  довољан повод за то  је био, на пример, излазак  на изборе или пружена чаша  воде војнику Совјетске армије који се ту нашао. Ради примера   другима  убијани су учитељи, лекари, медицинске сестре,  који су били слати   на рад у Источну Украјину, јер су сматрани за  опасне противнике „националне Украјине“. После рата су се промениле само газде чију су вољу послушно извршавали „национални хероји“. Место које је заузимао Гестапо су преузели прво британски Ми-6, а затим ЦИА.

У изјави Наливајченка постоји још један аспект који излази из оквира његовог професионалног рада, а који се  директно  слагао са речима Порошенка који је на седници Савета министара изјавио да „базу државности Украјине представљају становници Галиције“.

Хитлеровска идеологија расне надмоћи аријеваца  у односу на Словене данас се на злослутан начин  показује преко покушаја    Украјине  да се учврсти под заставом „револуције достојанства“  преко (суб) етничке надмоћи Галицијаца. За само годину дана та идеологија није само проткала пропагандни рад режима, већ се одомаћила у школским уџбеницима, у којима се на сваки начин подвлачи главна улога Галиције коју су Пољаци покатоличили,вц  у   „ренесанси“  Украјине.

У представи нових украјинских вођа земља треба да се претвори у велики концентрациони логор  под отвореним небом са стражарима – галицијцима који свој посао обављају по методама СБ ОУН. Питање је само да ли ће се са тим сложити прави   народ  Украјине, онај који  је из генерације у генерацију  понављао речи  „Заувек с Русијом“…

16 гласовa