Пре једног века Срби из Црне Горе уписали су се у незаборав, бранећи одступницу делу српске војске која је одбила срамну капитулацију пред две светске силе, и пошла у Албанску голготу али и победу за стварање заједничке државе јужних Словена.

Под тешким и надљудским бременом одговорности, донео је сердар Јанко Вукотић ипак одлуку да се попут Леониде супротстави злу антисрпском, јер је знао да три прста покривају образ као светињу, која се у слободарском народу не продаје.

Учио је војне школе у модерном училишту, где се патриотизам тумачи као категорија морала на којој се војска изграђује, да брани своју земљу и свој род.

Јанку Вукотићу род је био српски а све земље српске Отаџбина његова, што није ни мало умањивало искрену љубав према Црној Гори и понос да је Црногорац српског рода. Док су војници његови већ четири године ратовали раме уз раме са српском војском, играле су се прљаве и покварене игре на двору господара Николе, тако жељног власти и почасти.

Још крајем XIX века, уочили су аустријски дипломати да господар Никола воли и власт и моћ, али не воли да их дели, што се тако јасно видело у устанку Срба БиХ, названом „Невесињска пушка“ где је војвода Лука Вукаловић исказао сву вештину ратничку и умешност предводничку, а описивачи догађаја са Цетиња само о свијетлом господару казују.

Учешће Петра Мркоњића (потоњег краља Петра I Карађорђевића) иако је зет Николин, и његова запажена улога у устанку, изазвало је лавину лажних оптужби код аустријских представника, док га нису у Русију отерали као и војводу Луку Вукаловића.

Од тог времена датира стално истицање приче да је Никола завршио француску војну академију „Сен Сир“, што није тачно. Никола је био полазник једногодишњег семинара за владаре и високе државне чиновнике, да би могли разумети сву сложеност ратне вештине, ако икада за таквим решењем и посегну.
Петар Карађорђевић међутим, завршио је редовно школовање на тој војној академији и био и официр у легији странаца, јер је само тако могао бити француски официр који нема француско држављанство.

Пишући песме о Српству и удајући ћерку за великог кнеза Николаја Николајевича, наметнуо је Никола себе као доказаног кандидата за свесрпског владара, користећи погодност да тадашњи српски краљ Обреновић нема мушког потомка, а престо се упражњава.

Избор његовог зета Петра за легитимног владара био је жесток ударац, и отада почиње континуитет антисрпских потеза свијетлог господара и додворица му, обилато помаган од аустријских и британских играча прљавих игара на брдовитом Балкану.

Иако је обилато помаган од руске државе и снабдевен и модерним пешадијским оружјем, за које ће народ у Црној Гори и име „московка“ од миља за пушку наденути, сањајући да њом и Косово освети и ослободи, Никола је потајно одржавао блиске везе са бечким двором.

Његова улога у афери која је изазвала такозвани „велеиздајнички процес“ Србима у Хрватској је неспорна, јер су докази преко Цетиња у руке аустријске полиције доспели, а млади официр Милан Прибичевић је био присиљен побећи у Београд, како би се војног суда и стрељачког вода спасао. Афере од којих је најпознатија „бомбашка“, красиле су његову владавину, мада доступни документи у српским архивама ничим не потврђују те спекулације, изузев чињенице да их прате аустријски списи у тајној служби и планови за спречавање зближавања две српске династије родбински повезане. Ипак, власт Никола није ни са унуком својим делити желео, те је то јачало како је унук Александар стасавао (крв није вода а дедино наслеђе је све више долазило до изражаја!) и престонаследник српски постао.

Аустријски чиновници користили су ове мане Николе, и целу групу око њега на двору су вешто и умешно користили зарад материјалне користи њихове, о чему детаљно извештава дугогодишњи руски представник на Цетињу, посебно пратећи прљаве игре током два Балканска и Великог рата, док га Никола није срамно напустио одлазећи из земље, а остављајући сердара Јанка Вукотића да изврши тешку и срамну наредбу да распусти војску и преда оружје окупатору.

Пролазећи, на путу за своја седишта где су у магазине морали оружје предати, видеће исцрпени војници да су успутни магазини пуни и муниције и хране а они су у свему оскудевали, док су додворице светлог господара против Србије и Русије на сва уста викали, да договорене преузете обавезе не испуњавају. Иако је дуг и тежак пут од луке Прахово до границе Црне Горе, српска позадинска служба уредно је достављала и опрему и муницију, јер су и сами упрегнуте волове руским сеном и овасом хранили.

Српска влада уредно је влади црногорској плаћала утврђену суму за дневну исхрану сваког војника, договорену са руским генералштабом у оквиру српског контингента помоћи, али је црногорска влада шпекулисала у набавци хране, упорно лажући о непостојећој српској кривици, а руски војни аташе на Цетињу је уредно извештавао великог кнеза Николаја Николајевича о томе иако је био зет краља Николе, али су депеше шифроване те их ни свијет ли господар ни додворице нису могли прочитати (нису им помогле ни аустријске наочари!).

Са Николом ће земљу напустити и кавалкада додворица, који ће сви заједно после рата бити у талијанском градићу Гаети, где ће им се придружити и избегли божићни побуњеници које данас модерни монтенегрински историчари називају борцима за „независну“ Црну Гору!

Додуше, „независну“ Црну Гору ће под окриљем талијанских фашиста 1941.године помпезно прогласити Секула Дрљевић, доказани србождер и писац садашње монтенегринске химне!

Када га је гневни народ српски општенародним устанком отерао, побећи ће код Анте Павелића у Загреб, где ће упорно радити на антисрпским активностима против првог герилца окупиране Европе и ЈвуО, у сарадњи са усташама, балистима и фолксдојчерима.

Комунисти ће предвођени једним који је пасија гробља увео као модел борбе са антифашисти ма ЈВуО а данас га другосрбијанци славе као првенца књижевног у борби са једноумљем и изразитог хуманисту(циљ оправдава средство!) што је и независност давно трасирао, порадити на темељним припремама за толико жељену „независност“!

Деведесетих година прошлог века, када је избила оружана побуна „младе хрватске демокрације“ у НАТО гаћама и са немачким саветницима, народ се одазвао позиву да брани Отаџбину, али су потомци некадашњих додворица свијетлог господара одмах плански покушали да тај патриотизам облате пљачком и паљевином, те и гласовир (клавир) Терезе Кесовије евакуисаше да га морска влага не оштети.

Иако је позната и призната, узалуд је Тереза тражила гласовор, тамо где је на сувом и зрачном евакуисан не сме нико да га нађе, а можда је за све ове године неко најзад и научио барем солфеђо да одсвира!

Не чуди стога да су београдски монтенегрини листом подржали трећи (успели) покушај „независне“ Црне Горе, све са Партизанским споменицама 1941.својих предака, и бланко позивницом НАТО да их од претеће српске агресије заштити.

Мањина, туђих плаћеника и додворица, већ век један упорно намеће народу свој модел као тобож општенародни и једини могућ, са којим се ето и ЕУ и НАТО једино и слажу, као светлом будућности.

Генеза им је свима заједничка, кроз цео прошли век су на антисрпству пунили и џепове и желудац, притом за интерес Ватикана и разних србомрзаца свесно радећи.

Господари и налогодавци су им се мењали, али су додворице оставши без три прста и образа , остали тврди у издаји свега народу светога.

Додворице свијетлог господара, гле чуда (или није ?!), преци су данашњих горљивих „монтенегрина и НАТО ђетића“ као тада доказане антисрпске али и антируске перјанице, додуше све помно кријући од народа своје ставове и политичке идеје. Народ, исконски непромењен, није им се препустио иако су му они и синови њихови током владавине бравара и другова, упорно српску кошуљу тргали и латинске хаљине навлачили, све тобож светле будућности ради.

Искуство народног гнева и следујуће реакције њих данас не брину, ту је НАТО да заштити, нахрани и усмери ,за нове ране радове на брдовитом Балкану!

Заборављају притом на стих из „Горског вијенца“ – „пуче колан свечевој кобили“, који се на тада најјачу светску силу односи.

Историја је учитељица живота и мудрима је за наук, али бахатим и осионим који се на туђим колима возе, није.

Притом, заборављају да је Црна Гора брдовита, планинска земља, са много кривина те је лако могуће и да америчком хамију лако пукне осовина, те ће се и они низбрдо савести, све до мора које им већ Шиптари отимају као много хваљени натоовски првопартнери на брдовитом Балкану.

Још кад се католици у Котору попишмане а љуте санџаклије свој део тора ограде, као прекограничну регију будуће турске авлије, од „независне“ Црне Горе лако је могуће ни дугмићи неће претећи, ако се ипак не буде питао народ српски!

Прочитај без интернета:
27 гласовa