На изрицању пресуде генералу Ратку Младићу у судници су се појавили – вероватно последњи пут на окупу – сви водећи Хашки кловнови и инквизитори који су, поред генерала, још и многе друге годинама мрцварили. Посматрајући их на екрану, утисак је био, то би се на енглеском најбоље изразило: the gangs allhere. Био је присутан видљиво оронули сребренички Вишински, главни тужилац за ту категорију предмета Питер Маклоски. Размажено дете из богате америчке политичке фамилије (отац му је био конгресмен у време вијетнамског рата), осредњих интелектуалних и професионалних капацитета (то се подразумева), Питер је од Сребренице (поред омиљеног хобија, пецања) направио свој животни морални пројекат. При том, у проучавању предмета он никада није одмакао даље од карикатуралних представа из званичног наратива. Бити Србин и у Питеровим очима бити на неки начин повезан са Сребреницом, по дефиницији, врло је опасна ствар. То је у Питеровим канџама искусио несрећни Драган Обреновић, начелник штаба Зворничке бригаде ВРС, кога је Питер, по методологији свога стаљинистичког модела, од часног официра и патриоте перфидно преобразио у сведока-сарадника инквизиције и после, на правди Божијој издржане и незаслужене затворске казне, парију међу сопственим народом. [1]

          Недалеко од несрећног Питера, у судници је седела и његова подређена колегиница из канцеларије Тужилаштва, млада безимена гупача која је током унакрсног испитивања једног сведока из БиХ најозбиљније и најискреније поставила питање да ли је сведок лично познавао Кулина Бана.

          Најзад, да укратко поменемо само главне актере, травестији је председавала непривлачна правна проститутка Алфонс Ори, холандски адвокат који пред зградом Трибунала упорно ординира (као да је у четврти Црвених фењера у Амстердаму или на париском Пигалу) још од средине деведесетих, када је своју каријеру пред овом установом започео као адвокат одбране, заступајући Душка Тадића. У тој инкарнацији (пошто је тада био плаћен да брани Тадића а не да му суди) Ори је елоквентно оспоравао легитимитет  Трибунала као установе неутемељене у међународном праву. Као и колега из Младићевог већа, судија Кристоф Флиге, који није имао никакав проблем да генерала Младића осуди за геноцид у Сребреници мада је 2010.јавно оспоравао правну сувислост такве квалификације,[2] за шта је добио по носу једногодишњом суспензијом са радног места и лишавањем трибуналске апанаже све док покајнички није «ревидирао став». Од Тадићевог предмета, Ори је темељно ревидирао све што се ревидирати може, за шта га заслужено чекају комфорна пензија и обилни бенефити. У свим за Србе важним предметима, Ори је постао незаобилазан, увек непогрешиво руковођен истанчаним осећајем за политичку стварност. Код Крајишника и Младића циничан и дрзак попут хитлеровског судије Роланда Фрајслера, према крвавом Орићу до крајности предусретљив и снисходљив.

          За писца ових редова, посматрање изрицања пресуде и људског декора који га је пратио било је нимало носталгични deja vu ритуала и креатура које би најрадије да више никада у животу не види.

          Али да се вратимо главној теми (мада ни ова није споредна), пресуди генералу Младићу.

          У свом пропагандном излагању пред камерама 22. новембра Ори је јавност довео у заблуду на неколико начина, али ћемо као пример истаћи следећу изјаву:

          „Approximately 15 to 20 days before the take-over of Srebrenica Town, the VRS formed a plan called Krivaja-95 to attack the enclave, intending to make it disappear, to empty it, and to make the area Serbian territory by forcibly removing the Bosnian-Muslim population.“ У преводу: „Приближно 15 до 20 дана пре заузимања Сребренице, ВРС је сачинила план под називом Криваја-95 да нападне енклаву са намером да учини да она нестане, да је испразни, и да од подручја направи српску територију насилним измештањем бошњачко-муслиманског становништва.“

                Међутим, то уопште није тачан приказ циљева операције Криваја-95. То је пропагандно тумачење које чак није у сагласности ни са анализом оперативног плана коју је саставио војни вештак Тужилаштва, Ричард Батлер. Ево шта Батлер о томе каже у свом извештају на ову тему од 1. новембра 2002. године:

          „ [5] Operation Krivaja-95 was the VRS plan to reduce the physical area of Srebrenica enclave and to isolate it from the nearby Muslim enclave of Žepa. This plan was developed, and for the most part executed, by the Command, Staff and the subordinate units of the VRS Drina Corps.”[3] У преводу: „ [5] Операција Криваја-95 је била план ВРС да се физичко подручје енклаве Сребреница смањи како би се енклава одвојила од суседне муслиманске енклаве Жепа. Овај план је био састављен, и највећим делом спроведен, од стране Команде, Штаба и подређених јединица Дринског корпуса ВРС.“

          Какав закључак следи из ове анализе вештака Тужилаштва Батлера? Да сврха операције Криваја-95 није било нестанак, пражњење или насилно измештање него под датим околностима потпуно легитиман војни циљ, где се мотиви које Ори приписује српској страни уопште не појављују. Одакле Орију наводни циљеви ове операције који у оперативном документу уопште нису споменути?

          Одговор на то важно питање налазимо на стр. 1227 пресуде, одн. у параграфу 2352. Тамо дословце пише:

          „2352. Momir Nikolić testified that (…) from the moment the enclave was set up, the VRS forces had the goal to make it disappear, for it to be emptied, and for it to become Serbian territory.“ У преводу: „2352. Момир Николић је посведочио да су (…) од тренутка када је енклава била установљена [у априлу 1993. – наша примедба] снаге ВРС имале за циљ да учине да она нестане, да буде испражњена, и да постане српска територија.“

          Према томе, у свом јавном обраћању (предугачку пресуду и њено образложење ће малобројни читати) Ори не само да занемарује мишљење вештака (каквог таквог) и не само да се за формулисање свога (и свога већа) става ослања искључиво на исказ сведока-сарадника међу чијим мотивима се може претпоставити да се у првом реду налазе блажа казна и бољи третман, већ речи таквог сведока интегрално преузима и користи urbiet orbi као сопствене.

          Оријево лажно тумачење оперативног документа везано за сребреничку операцију у јулу 1995. надовезује се на подједнако неистинити приказ кровног документа, Директиве 7, одн. 7/1. Из Директиве 7, коју је Караџић потписао 8. марта 1995. Ори у свом излагању 22. новембра наводи и у складу са својим пропагандним потребама у први план ставља следећу формулацију:

          „Radovan Karadžić issued Directive number 7 and ordered the Drina Corps to [I quote] ‘create an unbearable situation of total insecurity with no hope of further survival or life for the inhabitants of Srebrenica’  [end of quote].“ У преводу: „Радован Караџић је сачинио Директиву број 7. где наређује Дринском корпусу да [цитирам] ‘створи неиздржљиву ситуацију потпуне угрожености, без наде на даљњи опстанак или живот за становништво Сребренице.’ [затварам цитат].“

          Па наставља: „On 31 March 1995, Mladić signed Directive number 7/1 which translated Directive no. 7 into operational military tasks and called for a strategic operation against the enclave.“ У преводу: „Затим је 31. марта 1995. Младић потписао Директиву број 7/1 којом је Директива бр. 7 била преточена у оперативне војне задатке и где се налаже извођење стратешке операције против енклаве.“

          Ако се у Директиви 7 намењеној војсци не наводе никакви оперативни војни задаци, шта је уопште било њена сврха? Шта је условило доношење Директиве 7/1 само неколико седмица касније и има ли неке кривичноправно битне разлике између документа који је потписао Караџић и документа који је потписао оптужени Младић? То су све врло важна питања која непосредно долазе на ум. Врло мали број људи има доступ једној или другој од ове две директиве да би могли да их прочитају, упореде, контекстуализују, поставе критичка питања и извуку информисане закључке о њиховом стварном значају. Зато је фалсификат судије Ори скоро у потпуности безбедан од критичког испитивања или оспоравања.

          Скоро, али не потпуно. Јер, у предмету Толимир, где су, што се тиче Сребренице и Жепе, била разматрана истоветна питања као у предмету Младић, где је предочена суштински иста доказна грађа и продефиловали углавном исти сведоци, ево шта је судиница Приска Матимбе Нијамбе у свом издвојеном и супротном мишљењу имала да каже на тему Директива 7 и 7/1 и значаја који им припада:

«2.    Природа сукоба

(а)     Директива 7 и 7/1

18.     У овом предмету Већина се у значајној мери ослања на то да су, у периоду из Оптужнице, операције ВРС биле вођене према Директиви 7, те сматра да „су рестрикције конвоја и војних активности против енклава… извршене у складу са стратешким циљевима из Директиве 7“.  Ја се са тим не слажем, из разлога које ћу навести у продужетку.

19.     Већина се ослања на то да Директива 7 одражава намеру вршења напада на цивилно становништво, међутим, Директива 7 се не може разматрати у вакууму, већ се мора  тумачити у историјском контексту региона, посебно имајући у виду да је сукоб у БиХ трајао најмање од 1992. Стога, позив Директиве 7 на „елиминацију енклава“ се мора разматрати имајући у виду трогодишњу борбу која се одвијала између три етничке групе у БиХ. Већина закључује да је део „елиминација енклава“ извучен из свеобухватних Стратешких циљева РС који су, како Већина закључује, одредили „политику…чији је циљ уклањање становништва, босанских муслимана из источних енклава.“   Међутим, Већина се не сећа да су Стратешки циљеви настали у исто време када и ВРС; у време када је било „очигледно да друге две националне заједнице у БиХ (муслимани и Хрвати) формирају своје војске.“  У том светлу, читањем Директиве 7 се не откривају нелегални циљеви у вези са цивилним становништвом енклава Сребреница и Жепа. Уместо тога, оно показује један општи план који се односи на укупност сукоба који се одвијао на читавој територији БиХ 1995. године у циљу остваривања територијалне контроле. Даље, не постоје докази да су Стратешки циљеви икада били кориштени као водич за операције ВРС. Наиме, начелник Штаба ВРС Миловановнић није чак ни знао за Стратешке циљеве све до 2004-2005. када је о њима сазнао из сведочења у предмету Тужилац против Слободана Милошевића.

20.    Без обзира на то, садржај Директиве 7 је од маргиналне важности за догађаје који су се одвијали у лето 1995, јер је из доказа у поступку јасно да Директива 7/1 мења Директиву 7. Закључак Већине указује на то да „су биле засноване на годишњој анализи борбене готовости… директиве су, по правилу, садржавале задатке за годину дана“.  Осим тога, докази указују на то да „због мењања ситуације на терену и разних нових фактора, Директиве се могу чешће објављивати“.  Важно је да су, објављивањем нове директиве, старе директиве стављане ван снаге, а језик претходне је био преформулисан и укључен у директиву која се мења.  Сведочење о овој теми је било јасно, а сведочили су не само припадници ВРС већ и сведок-експерт Тужилаштва, Ричард Батлер.  Зато је Директива 7/1 – издата 31.03.1995, само неколико седмица након Директиве 7 – била водећи „стратешки циљ“ од тог датума надаље, а њена намера није била да „прошири и допуни Директиву 7“ како је закључила Већина.

21.     Наиме, Директива 7/1 не садржи важан параграф на који се Већина ослањала доносећи закључак о постојању заједничког циља „како би се створила једна неподношљива ситуација потпуне несигурности без наде за даљи опстанак или живот становника обе енклаве“.  У Директиви 7/1, која се опширно бавила активностима које је требало предузети у источним енклавама, могао је поново бити употребљен језик из Директиве 7, али није.  Стога, може се сматрати да се од таквог циља – стварања неподношљиве ситуације за становнике енклава Сребренице и Жепе – одустало само неколико седмица након што је он објављен.

22.    Друго наређење за извршавање Криваје 95 на које се Већина ослања како би доказала наставак Директиве 7, односи се на „стварање услова за елиминацију енклава…у складу са Оперативним директивама 7 и 7/1“ Главног штаба ВРС,  међутим, ишчитавање наређења открива да циљ ових наређења није било цивилно становништво. Уместо тога, ово наређење је дало јасне инструкције ВРС да се „понаша у складу са Женевским конвенцијама“ приликом поступања са ратним војним заробљеницима и цивилним становништвом.  Овај документ, као и остали доказни материјал у овом предмету, показује да су припадници ВРС – укључујући Оптуженог у неколико наврата – рутински саветовали своје војнике о потреби да се придржавају закона ратовања и наглашавали да ни цивили ни УНПРОФОР нису мете њихових борбених активности.» [4]

          Чије тумачење је исправно, судије Орија или судинице Нијамбе, нека читаоци одлуче. У сваком случају, са становишта  сваког објективног посматрача једно је сигурно: судиница Нијамбе је понудила аргументоване разлоге за одбацивање тумачења судије Орија.

          И да не заборавимо сведока-сарадника Момира Николића, без кога је очигледно да би се судија Ори и његова правна екипа врло тешко снашли. Није згорег пренети и неке оцене о њему судинице Нијамбе, која је имала прилику да га посматра док је сведочио у предмету Толимир и а такође и увид у његов поверњив досије у Трибуналу:

«8.    Међународни судови третирају „доказе саучесника“ са сличном резервом. Жалбено веће у предмету Сетако је недавно исказало своју забринутост и навело „да сведоци-саучесници могу имати мотиве или побуде да умешају оптуженог или да слажу“.  Претресно веће има дискреционо право да се ослони на такво сведочење, међутим, оно је „обавезно да озбиљно размотри укупност околности у којем је такво сведочење дато“.

9.      Стога, приликом оцене исказа саучесника, ја сам се ослањала на дугу историју великог опреза, због чега не прихватам да су изјаве таквих „саучесника“ дате на истинољубив начин. Примењујући те принципе, у потпуности сам узела у обзир своје запажање о понашању сведока који су осуђени за злочине који проистичу из догађаја наведених у Оптужници – укључујући, између осталих, Момира Николића и Дражена Ердемовића и закључила сам да је њихов лични интерес утицао на нека од њихових сведочења. 

10.     Брину ме одређени аспекти Николићевог Споразума о изјашњавању о кривици који су прихваћени као докази, а посебно:

 

У замену за признање кривице Момира Николића по тачки 5. Оптужнице Прогон…Тужилаштво се слаже са следећим: (а) да ће Тужилац препоручити Претресном већу да изрекне казну у трајању од 15 до 20 година.

Момир Николић пристаје на то да истинито сведочи на суђењу суоптуженом у овом предмету пред овим Трибуналом и на свим другим суђењима, саслушањима или другим поступцима пред Трибуналом, како то Тужилаштво буде захтевало.

Тужилаштво и Момир Николић су се споразумели да ће заједно предложити Претресном већу да се изрицање пресуде Момиру Николићу у овом предмету закаже након сведочења Николића у наступајућем суђењу.

11.Као што се види из трећег пасуса у горњем тексту, његова пресуда је зависила од његовог сведочења „у наступајућем суђењу“. 

12.     Уз такве услове, оптужена лица која сведоче након што су склопили споразум о изјашњавању о кривици са Тужилаштвом увек имају велики подстицај да сведоче у складу са склопљеним споразумом – чије је детаље написало Тужилаштво како би одражавали злочине из оптужнице. Приметила сам да у тим споразумима о изјашњавању о кривици постоје констатације о злочинима којих нема у признању кривице – на пример „присилно премештање“ – а ти термини су употребљени уместо описа стварних догађаја. Након тога, када сведочи лице које је признало кривицу, ови термини се користе у његовом исказу. Наравно да такво сведочење директно одговара тачкама оптужнице суоптуженог, тиме стварајући пречицу како би Веће без неопходних детаља осудило његовог суоптуженог; уместо појединости Већу се нуде само закључци.

13.     Из горе наведеног је сасвим јасно да признање кривице није мотивисано кајањем или грижом савести. Горе наведено показује да је признање кривице Момира Николића мотивисано наведеним циљевима смањене казне а да докази из његовог Споразума о изјашњавању о кривици обавезно пребацују кривицу на суоптуженог или потенцијално суоптуженог у другим суђењима. Стога, ја сматрам да су на ово признање кривице утицали неприкладни мотиви, да је он признао кривицу са уверењем да ће, у најмању руку, имати шансу за смањење казне и повлачење оптужнице за најтеже злочине за које се терети. У ствари, Момиру Николићу је казна умањена у предмету у којем је постојала могућност изрицања казне доживотног затвора. Због тога, у одсуству поткрепљујућих доказа из независног извора, ја се нећу ослањати на његове исказе, нити на исказе сведока под сличним подстицајем осим у случају да постоји неки поткрепљујући доказ.  С тим у вези, ја наводим предмет Баскервила где се констатује: „поткрепљујући доказ је независно сведочење“. Суд у предмету Баскервилнарочито подсећа да „поткрепљујући доказ није исказ саучесника, и зато исказ једног саучесника није поткрепљујући доказ другог саучесника“.»

          Да резимирамо. Пресуда генералу Ратку Младићу само је задња илустрација професионалне катастрофе која је задесила правну струку оснивањем Хашког трибунала или, тачније, „НАТО Комисије“ која несрећним жртвама суди прерушена у судско рухо. Вербално јавно иживљавање проституисаног главног комесара симптом је вртоглавог пада, тачније – распада (при чему је тешко не посегнути за речју коју је прославио Курције Малапарте – kaputt) једне некада часне и угледне професије. Зјапеће рупе у њиховој непотребно волуминозној „пресуди“ то убедљиво потврђују.

          Они чак нису талентовани ни да воде лажни процес [5] нити да напишу пристојну лажну пресуду онако како би требало.

 ______________

[3] http://abunodisceomnes.wellcomecollection.org/wpcontent/uploads/2015/03/SrebrenicaMilitaryNarrativeOperationKrivaja-95-ButlerReport-2002-1-November-1995-SourceSrebrenicaHistoricalProject.pdf . Наведени пасус заведен је у архивској грађи Хашког трибунала као страница 01134295

[4] Prosecutor v. Tolimir (ICTY), XIII. DISSENTING AND SEPARATE CONCURRING OPINIONS OF

JUDGE PRISCA MATIMBA NYAMBE, www.icty.org/x/cases/tolimir/tjug/en/121212.pdf , стр. 7 – 9.

[5] Види издање Историјског пројекта Сребреница, „Доказивање Сребренице пред Хашким трибуналом,“ Београд 2016: www.pecat.co.rs/2017/07/stefan-karganovic-dokazivanje-srebrenice-pred-haskim-tribunalom/

21 глас