После састанка председника Владе Србије са генералним секретаром НАТО пакта у Бриселу, одржаног 23.11.2016. у врло јасној форми се постављају питања о стварној суштини односа Србије и НАТО, о војној неутралности, односно неутралности Србије и њеној суверености.

Главна НАТО лобисткиња у Србији, директорица Центра за евроатлантске студије Јелена Милић, поздравила је сусрет председника Владе Србије А. Вучића и генералног секретара НАТО Ј. Столтенберга, као врло важан корак у јачању односа НАТО и Србије. Истовремено је истакла да српска јавност не зна довољно о суштини и значају односа НАТО и Србије. Истини за вољу у медијима и нема довољно информација наведене врсте. Очито да госпођа Милић зна много више, и залаже се за то, да се комуникација и значај односа Србије са Алијансом не прикрива, него да се о томе извештава јавност у Србији. Због тога она сама саопштава да Србија, кроз учешће у војним мисијама ЕУ, као што је и мисија у Медитерану за борбу против шверца избеглица и миграната, у коју се директно укључује и коју подржава НАТО, остварује непосредну сарадњу са самим НАТО пактом. Ово јесте један вид маскирања непосредне безбедносне и војне сарадње Србије и НАТО, у који Србија улази под плаштом учешћа у мисијама ЕУ, као и прикључењем глобалној коалицији у борби против Исламске државе, коју предводе САД.

Иако Србија не остварује веће резултате у реализацији Индивидуалног плана партнерства са НАТО (ИПАП), који сам по себи представља последњи корак који Србија може предузети а да не скрене са пута војне неутралности, она може, и без формалног приступа НАТО пакту, да буде укључена у реализацију разноврсних безбедносних, војних, па и борбених мисија под окриљем НАТО. Као такав пример може се сматрати потписивање ноте за приступ Војске Србије борбеној групи „Хелброк“, коју већином сачињавају чланице НАТО пакта и земље које су јасни аспиранти на чланство у том савезу, а која делује као „ударна песница“ у остваривању „Заједничке безбедносне и одбрамбене политике ЕУ“, о чему је писао аутор ФСК, господин Жарко Пецић.

Покушаји да сарадња Србије и НАТО изађе из сенке и постане јавно доступна грађанима, и да се медијским и пропагандним деловањем досадашњи видови сарадње прикажу као нужни, пожељни и по националне интересе Србије корисни, у непосредној су вези са будућом још непосреднијом сарадњом Србије и НАТО, у светлу све веће „претње“ која наводно долази из Русије. Уколико се заоштравање односа НАТО са Русијом настави, као и ближа и непосреднија војна сарадња Србије и НАТО, Србија ће се наћи у НАТО борбеном строју који је уперен против Русије.

Шта нам показује наведени састанак премијера Србије и генералног секретара НАТО, који је према видео-записима и изјавама учесника, био врло „пријатељски“ и „одличан“? То је, такође, био и први сусрет премијера Србије и Атлантског савета. На састанку су разматрани „заједнички безбедносни изазови“. Састанак је показао да се „ради на јачању сарадње између НАТО и Србије“. НАТО „поштује војну неутралност Србије, као њену суверену одлуку“. Столтенберг је подсетио и премијера Р. Србије и јавност у Србији да је НАТО у „ваздушним акцијама 1999.“ (читај војној агресији) имао циљ да заштити цивиле, у чему је и успео“. Истовремено је изразио „жаљење због губитка живота невиних људи“, мислећи на српске цивилне жртве. Премијер Србије се, као уљудан саговорник, захвалио генералном секретару НАТО на људској топлини и осећању жаљења због жртава, као и на уважавању Србије као „извозника безбедности у региону“, иако до сада у програму Владе Србије, није било речи о таквој врсти извоза ради смањења спољнотрговинског дефицита. Премијер је у праву када каже да је Србија окружена НАТО земљама, и да се због тога морају градити добри односи са тим земљама. То је тачно. За такву врсту односа није потребно чланство у НАТО или „продубљени“ облици војне сарадње.

Нашем премијеру није засметало то што је генерални секретар НАТО цинично изјавио да је НАТО агресија на Србију била оправдана и да је остварила циљ, односно да су заштићени и спашени цивили (мислећи на албанско становништво), тако што су убијани други цивили, срспко становништво, због чега је и изразио „жаљење“. За генералног секретара НАТО, животи свих цивила не вреде исто, у зависности од националне и етничке припадности – али пре бисмо рекли у зависности од геополитичких интереса НАТО и његових водећих земаља.

Када је Столтенберг изјавио да НАТО поштује суверену одлуку Србије о њеној војној неутралности, као да је желео да се мало спрда са својим саговорником, који је натукнуо да је Србија војно неутрална земља, која жели блиску сарадњу са НАТО. Суверенитет представља ексклузивно право вршења врховне политичке (нпр. законодавне, судске и извршне) власти на одређеној географској територији. Суверена власт је једина власт која споља не зависи ни од које друге власти, она је недељива, непреносива и неотуђива. Шта је са сувереном влашћу у Србији, која „суверено“ одлучује да буде војно неутрална, када је све више изложена притисцима НАТО пакта да му се што више приближи у сваком, а посебно у војном смислу? На којој територији је Србија суверена? Какав је однос суверенитета према интегритету Србије? Суверене државе уживају право на неповредивост властитих граница према начелу међународног права по коме државе не би требало да подржавају сецесионизам и промене границе других држава. Једнострана промена граница се сматра чином агресије.

Шта се у наведеном смислу збило са Србијом? Тај исти НАТО је угрозио интегритет Србије, подржавајући и ратујући на страни албанских сецесиониста, одузимајући део територије Србије испод њене суверености. Србија је за НАТО суверена само у границама без КиМ, бар за сада. Да ли ће Србија, сарађујући са земљама НАТО и са НАТО као војно-политичким савезом, повратити суверенитет на КиМ и успоставити целовитост територије? Можда је наш премијер мислио на тако нешто. Ако је тако, онда је то велика заблуда. Продубљена сарадња Србије са НАТО може довести до угрожавања суверенитета Србије и на територијама на којима је сада и правно и фактички суверена.

Удаљавајући се од пријатељских земаља које недвосмислено подржавају и суверенитет и територијалну целовитост наше земље у складу са Уставом Србије, а приближавајући се НАТО пакту, Србија може само још више да угрози своју сувереност и територијалну целокупност.

Бранећи суверенитет и интегритет земље најобичнијим политичким флоскулама, можемо земљу довести у позицију, да више ниједан механизам и ниједно средство одбране суверенитета и целовитости земље неће бити делотворни.

Уважавање војне неутралности Србије НАТО треба да искаже на други начин, и формалним и стварним признањем и прихватањем неутралности кроз форму одговарајућих практичних поступака и правно-политичких аката.

Др Винко Пандуревић, генерал у пензији Војске Србије и ВРС
Прочитај без интернета:
16 гласовa