Нажалост данас у Европи све више нема мира. Европска унија и НАТО, пре свега под утицајем САД креирају нове кризе и сценарио рата, слично као што је то чинила Немачка пред Други светски рат. Почетком Другог светског рата, скоро читава званична Европа буквално је била преплављена диктаторима, који су инструментализовали државе и народе у походу фашистичке Немачке на Совјетски Савез. Данас се у Европи, под плаштом „демократије“, често инсталирају ненародни режими који спроводе вољу Запада, чак и на штету властитих националних интереса. Америци и НАТО-у се жури па све више испољавају нервозу и дрзак однос према Србији и Републици Српској, како би остварили пројектоване циљеве. Амерички амбасадори се често постављају у улогу „високог представника“ чије инсрукције треба да следи законодавна и извршна власт у малим, средњим па и водећим државама у Европи. Наравно, та дрскост најотвореније је изражена према малим државам на Балкану, које још нису постале чланице НАТО и ЕУ.

Данас у Европи се чак и неутралне државе, кроз различите форме сарадње са НАТО и кроз чланство у ЕУ, доводе у ситуацију да суштински нису неутралне и да кроз логистику, омогућавање транспорта трупа и учешће у операцијама НАТО, као и под мандатом ЕУ обавезују да извршавају политичке и војне обавезе као да су чланице тог пакта. Сличан однос према неутралним државама у прошлости имала је и фашистичка Немачка у предвечерје Другог светског рата.

Познати енглески историчар А. Тејлор, пишући о две „неутралне“ државе, Швајцарској и Шведској, наводи да су и оне „Немачкој могле донети више користи као неутралне него да су се нашле у положају побеђених. Немачка је из Шведске добијала руду гвожђа а прецизне уређаје из Швајцарске. Без тога не би могла да настави рат“. Наиме, готово сваки трећи фашистички пројектил произведен је од челика од шведске руде, а безмало сав волфрам стизао је Хитлеру из Португалије…Чешка је пред Други светски рат била веома јак светски извозник оружја, са 45 потпуно мобилисаних и добро наоружаних дивизија, да би се предала скоро без иједног испаљеног метка немачкој војсци која је тада бројала 30 дивизија. Зато су фабрике например само Шкоде, од августа 1938.,када су Немци заузели Судете, до септембра 1939. нацисте снабделе са онолико војне опреме колико Британце све војне фабрике Велике Британије. Немци су напали Совјетски Савез са 21 тенковском дивизијом, од којих је пет било опремљено чешким тенковима. [1]

Слично је и данас у Европи, јер се врши њена милитаризација, а државе које су непослушне и не приклањају се интересима САД, Велике Британије па и Немачке, излажу се различитим врстама притисака и претњи, као и методама специјалних операција којима се на власт доводе политичке гарнитуре које су спремне све да прихвате супротно њиховим националним интересима. Власти у тим неоколонијалним државама се подржавају да могу да контролишу социјалне процесе, све до момента док спроводе интересе Запада. У таквој Европи пре Другог светског рата а и данас у предвечерје све извеснијих ратова у Европи, од Балтика па до Блиског истока српски народ не жели да се сврста у ред оних којима је усмерен поглед против Русије и који спроводе стратегију САД, кроз процес насилне глобализације по сваку цену. Санкције, као старомодно средство принуде и уцене, увек су кроз историју биле, предворје рата. Тако и ове санкције Запада према Русији јесу у суштини почетни садржај рата или његова прва фаза. Несхватљиво је да државе чланице ЕУ трпе штету  по цену своје штете, само да би спровеле инструкције САД.

Једина земља у Европи која није пристала да учествује у фашистичком безумљу, које је обухватило читаву Европу, пред Други светски рат, била је Србија. Европска штампа је и тада, спроводећи бесомучну антисрпску кампању, писала о „прогону немачке мањине“ у Србији. Растурани су фото-фалсификати у којима су у крупном плану приказиване „избеглице“ – „жртве југословенског терора“ од српских снага. Данас се на сличан начин спочитава Србији да није довољно „европска“ и да је питање како ће наставити интеграције ако не уведе санкције Русији. Сличност поступања пред Други светски рат и данас је и превише велика. Неке заблуде империја ни време ни последице неуразуме. Колико је само безумље једне Немачке, која је само у прошлом веку у два наврата унесрећила свет, посебно Русију и друге словенске државе, да би се данас почела да понаша на агресиван начин према Русији, али и према другим државама у Европи, које довољно не следе њена стратешка опредељења.

На Балкану, скоро традиционално Србија је стајала на путу Немачких агресивних амбиција. Почетак реализације плана „Барбароса и напада на СССР одложен је за месец дана, због немира и отпора српског народа фашистичкој Немачкој. У новијој историји од НАТО агресије на СР Југославију 1999.године па до данас успорен је суштински даљи поход НАТО на исток. Тада је Запад био најјачи а Русија исцрпљена и опустошена кроз различите унутрашње процесе и превирања. За тих петнаест година на Западу се десили различити процеси урушавања моћи и јединства. Српски народ је страдао од необуздане војне силе НАТО пакта, али је истовремено допринео да се разбије лажна слика о његовој миротворној улози. На страдању Србије и Русија је видела опасност која се ваља преко Европе ка њеним границама. Може се рећи да је у новијој историји борба српског народа одложила поход НАТО на Русију најмање за 10 година. То ће сигурно судбоносно деловати, у крајњем, и на распад ове омражене војно-политичке организације, под доминацијом САД.

Након Другог светског рата Југославији, првенствено Србији није плаћена ратна одштета. То се није десило ни након НАТО агресије 1999. године до данас. Да је Србија добила ратну одштету после ова два рата, који су вођени против српског народа, неби нам требали никакви кредити ММФ-а нити финансијских и банкарских институција са Запада.  Зато је лицемерно и неморално када пропагандисти и НАТО ботови, наручени аналитичари и поједини политичари причају о помоћи и кредитима које Србија добија од Запада. Још је неморалније када хвале њихове инвестиције у опустешеној држави за време приватизације. Још је мало остало да ММФ, као „стечајни управник“ српске привреде и стратешких ресурса распрода до краја потписаног аранжмана. Зато се све чешће заговара поступна распродаја пресоталог дела стратешких државних компанија и власништва над њима, као што су: РМК Бор, Електроприведа, Телеком, ИМЛЕК, продаја пољопривредног земљишта и на крајупродаја предузећа одбрамбене индустрије. То угрожава виталне српске националне интересе у будућности јер би се наредне генерације рађале да буду јефтина радна снага у страним компанијама и паори у немачким компанијама по Војводини. Све се то чини под плаштом убрзаног запошљавања за мизерне плате које су на нивоу 200 до 250 евра.

[1] Николај Малишевски, УЈЕДИЊЕНА ФАШИСТИЧКА ЕВРОПА, Нови Стандард 9. маја 2012.

генерал-мајор у пензији проф.др Митар Ковач

Прочитај без интернета:
24 гласa