Угроженост безбедности највећег броја држава савременог света исламистичким тероризмом («Исламиста» је појам који широко користе западни аналитичари да би означили радикале на екстремном крају фундаменталистичког спектра који су се определили за тероризам. Међутим, «исламизам» није синоним за «тероризам») чији носиоци лукаво нападају тзв. «меке мете» (незаштићене цивиле) изазива дилему код грађана о томе да ли су њихови безбедносни системи невољни или неспособни да их заштите од те опасности. У многим случајевима, јавност закључује да се независно од узрока противтерористичке немоћи и/или неспособности држава и међународне заједнице, последица састоји у незаштићености људских права, укључујући и елементарног права – права на живот. Насупрот таквом опором стању, чињеница је да терористи увек имају политичке циљеве и њихово аморално и противзаконито деловање једноставно тако треба и третирати. У том контексту, издваја се максима: «терориста или тероризам једне државе је терориста и друге државе, дакле и међународне заједнице», коју, на жалост, игноришу многе државе и коалиције држава. Стога, можда је смело констатовати, али непобитна је истина: недоследно, селективно или само повремено поштовање дотичне максиме драстично омаловажава напоре искрених поборника борбе против тероризма, односно ствара утисак да не можемо победити тероризам.

Погубно одступање од поменуте максиме траје скоро три деценије (конституисање перјанице сунитских исламиста – терористичке «Ал Каиде» 1988. године, остварено уз несебичну асистенцију америчке централне обавештајне службе и пакистанске војне обавештајне службе, основано се може сматрати као почетак драстичног игнорисања ове максиме) и забрињава то што није изгледно да ће бити промењено у догледно време. То потврђује летимичан преглед тероризма у свету у првој половини јуна ове (2017) године, а посебно су карактеристична два случаја: запрепашћујућа увиђајност англосаксонско-исламске коалиције према псеудодржави «Косово», устоличеној на примени тероризма и нечињења СБ ОУН и идентификација Катара као финансијера тероризма.

Нека терористичка дејства у свету у јуну 2017: Осим свакодневних оружаних дејстава на простору тзв. Исламске државе, повремена дејства њених «војника» регистрована су и у многим другим деловима света. 1. јуна медији су пренели да су екстремистички исламисти претходног дана активирали бомбу у центру Кабула (Авганистан) од које је најмање 90 људи страдало док их је 400 повређено. Најмање седам особа је убијено, а 48 рањено (3. јуна) у терористичком нападу тројице џихадиста у Лондону. Одговорност за напад је преузела тзв. Исламска држава (ИД). Терористи користећи балканску мигрантску руту вероватно пролазе кроз Србију, рекао је (5. јуна) Владимир Цуцић, комесар за избеглице и појаснио: «Показало се да је један од терориста у нападу у Белгији, пре годину дана, прошао балканском рутом… Врло је вероватно да, ако не садашњи, онда сигурно некакви будући ‘спавачи’ пролазе балканском рутом». Терориста, узвикујући «Ово је за Сирију», 6. јуна је чекићем напао и ранио полицајца испред катедрале Нотр Дам у Паризу. Британске власти су (6. јуна) упозорили своје грађане који намеравају да посете Босну и Херцеговину да преиспитају ту одлуку, јер је ова земља, на мети терориста. Најмање 12 особа је страдало а 42 су повређене у координисаним нападима осам сунитских терориста у Техерану, 7. јуна. Одговорност за изведени напад је преузела тзв. ИД. У нападу џихадистичке групе «Боко харам» у нигеријском граду Мајдугури (8. јуна), убијено је 14 особа итд. Констатовани систематски случајеви указују на велике тешкоће у формулисању одговора на питање да ли можемо да победимо тероризам?

Подршка лажној држави «Косово» најпоузданији доказ о томе да тероризам у блиској будућности не можемо победити. У политичкој, безбедносној, публицистичкој и научној глобалној сфери, неосновано преовлађује став о томе да 11. септембар 2001. године представља прекретницу у испољавању и борби против исламистичког тероризма. У том смислу је и следећи став: «Иако тероризам није нешто ново, треба признати да је од 11. септембра попримио до сада непознати лик, првенствено због штете коју је нанео» – Бартелеми Курмон и Дарко Рибникар, у студији Асиметрични ратови, НИУ «Војска», Београд, 2003, стр. 123.

Међутим, необорива је и трагична истина по међународни мир и безбедност да није амерички «црни септембар», већ су подударни геополитички циљеви и интереси «невидљиве» англосаксонско-исламистичке коалиције на Балкану произвели један потпуно нови однос према тероризму, који у сажетом смислу гласи: најбоља стратегија за борбу против међународног тероризма представља спасавање терориста када им прети уништење и одржавање њихове оперативне способности да би могли да се боре за наше циљеве у наредном периоду. Заправо, створили су оптималне услове да терористе награђују лажном државом, најпре «Косовом» и потом «Исламском државом», тако стварајући мит да је тероризам немогуће победити.

Неспособност да се уочи лукави план англосаксонско-исламистичке коалиције у вези са стварањем лажне државе «Косово» на Балкану и тзв. «Исламске државе» на Блиском истоку, на жалост, и евидентно одбијање међународне јавности да се суочи са оваквом опором истином, представља поуздан доказ који упозорава на мале изгледе да се победи исламистички тероризам у догледном времену. С тим у вези, подсећамо да је поменута коалиција први пут спасила је терористичку «ОВК» од уништења у јесен 1998. године инсталирањем Мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, затим, агресијом НАТО на СР Југославију (1999) којом је изнудила инсталирање УНМИК-а КФОР-а на Косову и Метохији, које су, супротно повереном мандату (имобилисање терориста), преименовале «ОВК» у Косовски заштитни корпус, надаље, њене чланице су стампедно признале самопроглашену државу «Косово» (2008) и коначно, укључила је Европску унију у спасавање терориста, несумњиво са задатком да изнуди од Републике Србије признавање друге албанске државе на сопственој територији.

Ради потврђивања актуелног спасавања албанских терориста, довољно је, без посебног коментара, навести неке аспекте координисане ангажованости дотичне коалиције и појединих албанских лидера (бивше вође терористичке «ОВК») у периоду пре, за време и после одржаних ванредних избора у лажној држави «Косово», 11. јуна 2017. године, које се своде на ултимативни захтев Србији да хитно призна лажну државу «Косово». Заменик помоћника државног секретара САД за европска и евроазијска питања Брајан Хојт Ји се легитимисао као коловођа тог «суптилног» ултиматума, захтевајући «признање Косова макар тако да се Србија сагласи са његовим уласком у ОУН» («Информер», Београд, 27. мај, стр. 2.). Рамуш Харадинај, биши вођа «ОВК», сада лидер Алијансе за будућност Косова изјавио је за приштинску ТВ КЛАН (2. јуна) да би САД требало да се укључе да би се постигли суштински резултати у дијалогу Приштине и Београду. Харадинај је 9. јуна, како је пренела албанска телевизија Топ чепел, појачао своју провокацију, запретивши, да ће након победе на изборима, у бриселске преговоре укључити Америку и да наставак дијалога између Београда и Приштине подразумева признање између две независне државе. Пошто је Харадинајева ПАН («ратна коалиција») победила на ванредним изборима (освојила 34,44% гласова), постоји могућност да он постане премијер лажне државе «Косова». Небитно је чак да ли ће Харадинај постати премијер «Косова», будући да је 12. јуна запретио да ће насилно освојити север Косова, а . 13. јуна поново упутио провокацију Србији: «Ја сам заинтересован за дијалог са Србијом, али ради међусобног признања. Ми не прихватамо разговоре о унутрашњим питањима Косова. Ако Србија не преиспита своју одлуку о признању, ми нећемо јурити за дијалогом о косовским интерним питањима». Порука председника немачког Бундестага Норберта Ламерта слична је Харадинајевој, наравно суптилнија. Он је у интервјуу београдској «Политици» (14. јуна), између осталог, рекао: «Бундестаг, а и Европска унија, јасно су истакли у заједничком преговарачком оквиру шта сматрају кључним изазовом за Србију, а то је … и нормализација односа са Косовом…».

Очевидно, успех Харадинајеве «ратне коалиције» на изборима у лажној држави «Косово», наравно и успех другопласираног ултраекстремистичког албанског покрета «Самоопредељење» Албина Куртија са 27, 03% одсто освојених гласова је одушевили су њихове иностране спонзоре. То је потврдила Амбасада САД у Приштини која, како је пренео приштински лист «Зери» (13. јуна), у честитки «косовском народу на одржавању демократских избора…», истакла и следеће: «Радујемо се блиској сарадњи са новом владом, ко год да је формира».

На истакнуту подмуклу улогу Европске уније у принуђивању Србије да хитно призна лажну државу «Косово» упозорила је посланица немачке Левице Севим Дагделен. С тим у вези, она је за «Дојче веле», 11. јуна, рекла: «Циљ је да се Србија примора да одустане од Косова и зато се користе приступни преговори. Такав наступ институција ЕУ није утемељен ни у чему јер и даље постоје чланице ЕУ које не признају проглашену независност Косова. Проблематично је што ЕУ неће да недвосмислено осуди великоалбанске планове. Годинама је окретана глава и пред растућим исламистичким утицајем на Косову кроз пројекте саудијских мецена».

Медији систематски објављују резултате дослуха англосаксонске и исламистичке коалиције у вези са «цветањем» исламизма на простору лажне државе «Косово», а помињемо само неке чињенице. Према подацима београдског «Курира» (9. јуна), 50 000 Албанаца с Косова следи радикални ислам, 316 Албанаца с Косова је тренутно у саставима тзв. ИД, 127 особа на Косову је ухапшено због тероризма и 40 терориста се налази у косовским затворима. На континуитет исламизма на Косову указује случај Албанца Љаврима Мухаџерија из Качаника, бившег припадника «ОВК», убијеног почетком јуна ове године у Сирији, где се крајем 2012. године прикључио муџахединима «Нусра фронта», а убрзо потом постао вођа албанских терориста у тзв. ИД и објавио снимке како одрубљује главу заробљенику. Поводом таквог свог «јунаштва» у интервјуу за приштинску «Диту» рекао је да «није урадио ништа што борци ОВК нису радили издајницима који су сарађивали са Србима».

Коначно, о дослуху англосаксонске и исламистичке коалиције у вези са актуелним покушајем ургентног изнуђивања признања лажне државе «Косово» од стране Србије поменимо још две чињенице – драматично упозорење стручњака из Тиране о покретању џихада на Балкану (7. јуна) и претњу џихадиста Балкану о стварању калифата (почетком јуна).

Директор Института за слободне медије из Тиране др Олси Јазеџи упозорио је да ће нови крвави поход џихадиста ускоро кренути из Албаније, која је уз подршку НАТО-а и САД постала главни терористички центар у Европи. Аналитичар Јазеџи тврди да је у овај «ратни» план директно укључена америчка обавештајна агенција ЦИА («У децембру 2016. агент ЦИА Џон Бренан дошао је у Албанију и издао одобрење за рат против Русије…), да у Албанији постоје терориситчке организаицје које директно штите САД и ЕУ («Прва је Фето група, наводно инструментализована од стране немачких обавештајаца, а друга је муџахединска група МКО коју контролишу Американци. Балкан је постао регрутни центар за ИСИС током рата у Сирији, а САД сада у Албанији праве нову џихад-државу против Словена у Македонији, али и против Техерана и Анкаре…») и закључио да Балкан данас лако може да експлодира.

У последњем издању магазина «Румијах» тзв. ИД је објавила текст под називом: «Балкан: Крв за непријатеље, мед за пријатеље», у ком џихадисти отворено прете и наглашавају да «нису заборавили ни ратна страдања муслимана на Косову и у Босни», односно поручују: «Не, тако нам Алаха, нисмо заборавили Балкан… нисмо заборавили Србе кафире…Ми са вама имамо јако дуг нерешен рачун који ћете платити својом крвљу».

Имајући у виду наведене чињенице, лако је закључити да ефикасно функионисање англосаксонско-исламистичке коалиције на Балкану, тежишно фокусирано на оснаживање лажне државе «Косово» не наговештава никакву могућност да победимо тероризам.

Рашомон на Блиском истоку: Катар финансира тероризам. Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Египат и Бахреин саопштили су (5. јуна) да прекидају односе са Катаром (трећа земља у свету по залихама гаса и нафте, има укупно 2,6 милиона становника, а само 313.000 њих су Катарани, док су 2,3 милиона странци на раду), оптужујући га да преко својих медија, промовише «терористичке и верске искључивости групе које ремете стабилност у региону, укључујући Муслиманско братство, ИД и Ал Каиду». Убрзо потом, амерички председник (Трамп) оптужио је катарске лидере да финансирају екстремисте и затражио да с тим прекину, што је многе изненадило, будући да Катар важи за једног од највернијих савзеника САД у борби против тзв. ИД (У Катару САД држе око 10.000 војника и главну команду Пентагона за Блиски исток).

Чињеница да катарском режиму на терет је стављено и да подржава «проиранске терористистичке групе» у већински шиитском региону доминантно сунитске Саудијске Арабије, изазвала је опасну кризу у региону. То је потврдила и реторика између Ирана и САД у вези са теористичким нападом тзв. ИД у Техерану претходних дана. Наиме, иранска Револуционарна гарда оптужила је Саудијску Арабију да у договору са САД стоји иза напада у Техерану, тврдећи да су џихадисти тзв. ИД плаћеници Саудијаца, а да је напад договорен током недавне посете америчког председника Доналда Трампа Ријаду. На оцену (8 јуна) америчког председника о поменутим нападима у Техерану, да та земља (Иран) «сада жање оно што је посејала», односно да «државе које спонзоришу тероризам ризикују да постану жртве зла које промовишу», званични Иран је одбацио дотично «одвратно саопштење Беле куће и такве америчке поруке пријатељства», наглашавајући да се «Иранци боре против тероризма који подржавају амерички штићеници». У том контексту, врховни вођа Ирана ајатолах Али Хамнеи, између осталог, рекао је: «САД су створиле Исламску државу (ИСИС) и велика је лаж да се они боре против џихадиста у Сирији». Тиме је Хамнеи потврдио оцене америчког председника Доналда Трампа у предизборној кампањи кроз оптужбе упућених водећим лидерима демократа (Клинтонова и Обама) о њиховом доприносу у стварању тзв. ИД. Наиме, Трамп је током говора у Билоксију у Мисисипију (3. 01. 2016), изјавио да «ИСИС није држава, то је творевина Барака Обаме и Хилари Клинтон», а у свом говору у Охају (16. 03. 2016), рекао: «Успон ИСИС-а је директни резултат политике и кобних одлука које су донели Барак Обама и његова тадашња државна секретарка Хилари Клинтон».

Катарски случај о спонзорисању «туђег» тероризма, мало чудновато, регистрован од стране држава које иначе многи светски ауторитети сумњиче за спонзорисање тероризма, још једнапут у бесконачном низу сличних случајева у свету, упозорава на погубност одступања од претходно наведене максиме у вези са тероризмом. Реч је о погубности која током претходне три деценије, осим што је тетошила исламистичке терористе и указивала да не можемо победити тероризам, такође је доводила до физичког (оружаног) угрожавања безбедносни многих држава, региона и међународне заједнице. На такву могућност су упозориле информације о намери Саудијске Арабије да изврши инвазију на Катар, али и координисана реакција руског председника Владимира Путина и турског председника Реџепа Тајипа Ердогана, изражену у саопштењу да «искрсла криза на Блиском истоку захтева тимски рад и блиску координацију глобалне заједнице у борби против терористичких претњи».

Реч је о изузетно важној поруци која указује на потребу усвајања и примену оптималне међународне стратегије за победу над тероризмом. Реч је о нужном координисаном, искреном противтерористичком ангажовању читаве међународне заједнице у име заштите људских права и слобода, укључујући и елементарног права – права на живот. На овакву потребу, између осталог, указују сумњиви резултати бројних противтерористичких коалиција претходних деценија. У том смислу поменимо две такве коалиције. Прва, формирана после терористичких напада Ал Каиде на САД (11. 09. 2001), познатија је као Светска антитерористичка коалиција, чиниле су је 140 држава, а предводиле су САД и трајала је до краја 2016. године. Постигла је одређене резулатате, односно привремено је разбила Ал Каиду у Авганистану и многе њене ћелије и групе широм света. Међутим, Ал Каида је обновила своју виталност и снагу, док тзв. ИД проглашена 2014. године, по многим сазнањима (и по Трамповим наводима у предизборној кампањи 2016.) креирана и подржавана од не тако малог броја држава чланица поменуте антитерористичке коалиције, засенила је иначе веома снажну Ал Каиду. Друга (актуелна) глобална коалиција је задејствована 22.марта 2017. године и чине је 68 држава, али њени чланови нису Сирија, Руска Федерација и Иран, иначе непосредно ангажоване у борби против тзв. ИД. Независно од тога, на оснивачком скупу амерички шеф дипломатије Рекс Тилерсон је препотентно самоуверено обећао да ће ова коалиција предвођена САД «искоренити глобалну претњу – Исламску државу». Међутим, није прецизирао временски термин, односно до када ће бити елимисана ИД. Она (ИД) постоји и данас, водећа чланица коалиције (САД) је извела два напада ( у мају и јуну) из ваздушног простора по оружаним снага Сирије, главног носиоца борбе против тзв. ИД и тиме директно подржала ИД, оптужила Катар да подржава ИД и одбија адекватан договор и план са Руском Федерацијом о уништењу тзв. ИД.

Уместо закључка, довољно је узети у обзир само поменути скромни узорак чињеница па да се запитамо да ли оваквим контроверзним стањем у међуанродној заједници можемо да победимо исламистички тероризам. На жалост, евидентно је да такав, надасве хумани циљ, не можемо остварити у догледно време. Стога преостаје, с једне стране, да ОУН радикално унапреди своју антитерористичку улогу, и са друге стране, свака држава сопствену одбрану од тероризма првенствено заснива ослонцем на властите могућности – у складу са народном изреком «Уздај се у се, и у своје кљусе». Наравно, при томе, држава не треба да занемарује неопходну сарадњу са пријатељима, савезницима и партнерима.

12 гласa