Успутна посета француског председника Франсуа Оланда Москви после његове посете оној другој страни океана је добро показала сву секундарност политике Европе у великој игри коју водe САД на Блиском Истоку. Турнеју француског председника Париз је рекламирао као укључивање Француске  у групу вођа  рата против ИД-а. Међутим, захваљујући врло вештом управљању масовном свешћу, које представља једну од најјачих страна западне политичке културе,  француског председника у Москви  није безразложно   пратила читава армија новинара. Француска, која је 13.новембра преживела ужасе терористичке акције, надала се сензацији. Али се ништа слично није догодило…

А сада, пошто су завршени и разговори са председником РФ, Париз ће морати добро да се замисли како да непостојање независне спољне политике прогласи за свој успех. По медијским изјавама, Французи не би смели да схвате да су се звецкање оружјем и патетични узвици Оланда  завршили неуспешно, скоро нечујним узвиком.

Уколико се погледа на суви остатак преговора – њега скоро да нема. Париз ће  војним дејствима против ИД-а прикључити свој носач авиона „Шарл де Гол“ који ће наносити „изборне ударе“ по „неваљалим терористима“  и никако неће дирати „добре борце“ који се боре против Башара Асада. Франсуа Оланд је због тога и допутовао у Москву.

Није излишно да се подсети да „Шарл де Гол“ баш и не може да се назове „понос нације“. Пре је обрнуто. Цео списак службених података тог брода се састоји од ломљења његових делова на отвореном мору, од дуготрајних ремонта и малоефикасног учествовања у НАТО операцијама. Довољно је само да се каже да,  при планираном снабдевеношћу са 40 палубних авиона,  он данас носи укупно њих 16 (10 Рафала М и 6 „Супер Етандара“). Једина пловидба носача  на ратни задатак, релативно успешна,  изведена је 2011.године  у циљу обезбеђења „зоне, забрањене за летове“, изнад Либије. Ту је његова палубска авијација успела да на Гадафијеве јединице избаци свих 225 бомби, али је брод затим окренут  у супротном правцу и он је отпловио на  ремонт у Тулон.

Занесеност француског председника је нагло опала после посете Вашнгтону где су  његови ратни планови  који су се повећавали великом брзином, били подвргнути немилосрдном пречишћавању.  То је ударило и по  надама Европљана да у борби са ИСИЛ-ом може да дође до нове фазе.  Све се завршило тиме да је Ангела Меркел објавила  планове да у регион могу да буду послата 4 авиона – извиђача, а у Лондону је почео неразумљиви спор о сврсисходности проширивања ратних дејстава. А резултат свега тога се свео на то да су се западни савезници договорили  да Ердогана не уклањају из сиријског сценарија.

После напада на руски бомбардер Су-24 читавом свету је постало јасно да су САД и Турска  у послу прекрајања политичке карте Блиског Истока – партнери. Неоосманске фатаморгане турског председника уопште нису у супротности са идејама САД, а интереси других су ту мало важни.

Притом у Ердогановим рукама остаје универзална тољага коју он у сваком тренутку може да искористи против Европљана.  Уколико му се нешто у политици ЕУ не допадне, турски армијски камиони врло брзо могу да организују доставу нових партија избеглица  са сиријске границе на обалу, ради њиховог пребацивања у Европу.   Европске престонице  почињу да се истински плаше. Одатле и узнемирени однос Оланда  према оружаној „умереној опозицији“ и ирационална  мржња према  Асаду. Француски председник је брзо померио устрану своје наполеоновске планове и стао је на крај реда за победничке ловорове венце.

Али Вашингтон сматра да ловорови венци уопште не треба да  се нађу у европским рукама. Заједно са Американцима  прекрајање политичке карте Блиског Истока изводи трио Турска – Саудијска Арабија – Катар. Катарски гас и саудитска нафта треба да иду цевоводима преко Сирије у Турску како би на тај начин  Ердогану  обезбедили дуго чекани хаб на обали Средоземног мора. Истовремено  Сирија и Ирак морају да буду потпуно ослобођени иранског и руског утицаја. А после тога се армија главосеча  ИД-а мирно може  послати према новим границама. Највероватније на Кавказ и у Централну Азију.

Истина, сви ти планови већ почињу да пуцају по шавовима. Појава на сиријском   ТВД   систему С-300 са  ракетоносне крстарице „Москва“ и С-400 у бази ваздушно-космичких снага   нагло је променила однос снага. Ти системи могу да се користе и по земаљским објектима. Још није заборављена паника Анкаре 1997.године, када је Грчка одлучила да на свом делу Кипра постави С-300 који су покривали не само ваздушни простор већ и Турске војне базе на острву.

Од Ирана  стижу изјаве о намери да се ступи у копнену операцију велике снаге. Осим тога, по последњим саопштењима, после обраде области уништења Су-24 руским ваздушно-космичким снагама и сиријским системима за плотунску ватру, сиријска државна армија је успела да заузме узвишења дуж турске границе. Војна ситуација се мења, али не у корист Турске.

Догађаји последњих дана су показали принципијелне разлике  у схватању онога што се на Блиском Истоку дешава између Русије, са једне стране и САД и НАТО – са друге. Корен тих разлика је дубок. САД настављају своју политику глобалне експанзије, а тероризам игра у тој политици улогу помоћне алатке.

Илузије нису потребне! У рату против тероризма   англоамерички савезници неће отворити други фронт.

30 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ