Међународни положај Републике Србије је специфичан у односу на све европске земље. Та специфичност се огледа у томе да не постоји ниједна држава Европе чији део територије контролишу терористи, као што је случај са јужном српском аутономном покрајином, Косовом и Метохијом. Иако је територија АП Косово и Метохија према резолуцији 1244 Савета безбедности Организације Уједињених Нација формално под привременом управом УНМИК, она је стварно, већ шеснаест година контролисана од стране наоружаних банди шиптарских терориста, који су у зависности од периода, више или мање подржавани одређеним структурама међународних мисија на КиМ, посебно након преношења овлашћења на ЕУЛЕКС. Упечатљив пример у прилог наведеном су трагични догађаји 2004. године, када се пред очима до зуба наоружане и присутне “демократске“ Европе, у 21. веку на њеној територији, одигравала “кристална ноћ“. Поново су Срби били жртве.

Ванбалкански хегемони маштају о новој, поновној, дестабилизацији Србије, и читавог региона Југоисточне Европе. У том контексту, њихове обавештајне службе агресивно истражују све сегменте нашег друштва и државе, и предузимају разне тајне (субверзивне; false flag) акције и операције.

Поменуте чињенице, поред осталог, налажу да безбедносно-обавештајне службе Србије морају бити оптимално превентивне, односно способне да правовремено сазнају актуелне агресивне намере и планове усмерене ка Републици Србији, и да процењују и предвиђају критичне угрожавајуће делатности у скоријој будућности. У том погледу, посебно се морају ангажовати централна безбедносна служба Србије, Безбедносно-информативна агенција (БИА), као и ресорне службе Министарства одбране, Војно-безбедносна агенција (ВБА) и Војно-обавештајна агенција (ВОА).

Грађани сматрају да српске безбедносне службе углавном успешно то чине. Међутим, случај пронађеног наоружања у близини породичне куће председника Владе Србије (30.октобра 2016.) је у великој мери демантовао њихову превентивну ангажованост.

Без намере да нагађамо о чему је реч, сматрамо да изјава најпозванијег државног функционера у вези са овим даје одговор зашто је такво порозно стање превентивне ангажованости националног безбедносно-обавештајног система. Наиме, председник Владе Србије, који обавља истовремено и улогу секретара Савета за националну безбедност и руководи Бироом за координацију служби безбедности Србије изјавио је, говорећи шире на тему угрожавња личне и безбедности државе и рада безбедносно-обавештајних служби, преноси Политика од 30/31. октобра : “…. Знате како је, једни раде за једне, једни за друге, али се надам да већина ради за нашу земљу“.

С обзиром на чињеницу да ову изјаву даје не само као председник Владе, већ и као најнепосреднији руководилац националних служби безбедности, односно као најпозванија особа у Србији када је у питању њихово функционисање, њена специфична тежина је заиста огромна и упозоравајућа.

Србија сарађује са државама и савезима који често јесу и међусобно у конфликтном односу. У тој чињеници нема ничег спорног, новог, или мистичног. Међутим, политичка сарадња на међудржавном нивоу, као и званична стручна сарадња безбедносних служби Србије и других држава, није и не може бити исто што и илегална сарадња појединаца или отуђених делова тог система, на своју руку и за сопствене, личне интересе. Јер, илегална сарадња представља класичан агентурни рад, односно издају отаџбине. У блиској прошлости, Краљевина Југославија је таква дела санкционисала смртном казном.

Имајући на уму наведену изјаву председника Владе Србије, искрсава питање: да ли појединци и/или можда групе безбедносно-обавештајног система Србије који “раде за једну страну“, на пример, за интересе НАТО, представљају заштитнике интереса Републике Србије? Никако. Да ли појединци и/или групе, који раде илегално, противзаконито, за неку, било коју заинтересовану страну, штите матичну државу и грађане? Тешко. У оба случаја, припадници служби који “раде“ за стране интересе опасно угрожавају безбедност и систем вредности Србије.

У датој изјави поменута је “већина“ (већински део безбедносног апарата) која ради за Србију. Недовољно је јасно да ли та већина има могућност да успешно заштити националне интересе, ако је ограничена деловањем “једних“ и “других“? Евентуално “трећих“? Таква ситуација је полигон међусобног неповерења, које онеспособљава службе за ефикасно ангажовање на заштити националне безбедности Србије. У ствари, присутно је потпуно исцрпљивње снага и ресурса на међусобну борбу “једних“, “других“ и “трећих“.

И, можда, у свему томе најбитније: да ли су они који раде за Србију заиста већина у сопственом систему? Сенку и сумњу на ту чињеницу баца управо председник Владе коментаром “ надам се, већина “….

Такав састав и начин функционисања безбедносних служби не познаје историјска и савремена светска обавештајна пракса. Систем који задеси оваква невоља, или бива намерно уведен у овакво хаотично стање, осуђен је на самоуништење.

Стога, уколико се у најкраћем временском року не обезбеди да апсолутно сви припадници безбедносних служби и читавог система националне безбедности Србије раде искључиво у њеном интересу, и то својим пуним капацитетом и максимланом пожртвованошћу штитећи опстанак сопствене државе, безбедносно-обавештајном систему Србије прети колапс.

Нажалост, тиме би врата Србије остала широм отворена њеним непријатељима.

слика http://www.telegraf.rs/vesti/politika/2432161-ovo-je-priprema-atentata-na-premijera-pronadjeno-oruzje-dovoljno-za-teroristicki-napad

Прочитај без интернета:
18 гласовa